Na Odeljenju za studije drame i englesku književnost pre 1800-te Univerziteta u Lođu u Poljskoj od 25. do 27. septembra 2015. godine održana je međunarodna konferencija na temu Pregovaranje prostora za (in)validnost u drami, pozorištu, filmu i medijima. Cilj konferencije je bio da se tema konferencija obradi iz različitih uglova kako bi se otvorile nove perspektive u oblasti studija invalidnosti.Konferencija je okupila više od četrdeset stručnjaka iz Poljske, Velike Britanije, Nemačke, Rusije, SAD-a, Irske, Australije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Konferencija je organizovana kroz tematske sesije, plenarna predavanja i predavanja po pozivu.
Među plenarnim predavačima bili su i značajni američki teoretičari u oblasti studija invalidnosti: Rozmari Garland Tomson sa Univerziteta Emori i Dejvid Mičel i Šeron Snajder sa Džordž Vašington univerziteta.
Rozmari Garland Tomson se bavi studijama invalidnosti, američkom književnošću i kulturom , feminističkim teorijama i bioetikom. Svojim radom ona razvija kritičke studije invalidnosti u humanističkim naukama , kako bi se unapredila pristupačnost, inkluzija i identitet osoba sa invaliditetom izvan i unutar akademske zajednice. Autorka je mnogih važnih knjiga i radova u oblasti studija invalidnosti. U svom plenarnom predavanju govorila je o svom trenutnom projektu: Svetovi pogodni za stanovanje: invalidnost, prostor i eugenika. Rozmari Garland Thomson iznosi premisu da oblik materijalnog sveta koji gradimo i zauzimamo, zajedno izražava i određuje one koji taj svet nastanjuju. Da bi to potvrdila, ona ispituje kako se koriste tehnologije i izgrađeno okruženje da bi se načinile ljudske zajednice. Navodeći različite narative i primere, tvrdi da invaliditet kao koncept i životno iskustvo pruža mnogobrojne mogućnosti za izražavanje, kreativnost, snalažljivost i odnose. Rozmari Garland Tomson se bavi etičkim aspektom pitanja zašto bismo želeli invaliditet u svetu i šta gubimo kada eliminišemo invaliditet, i zaključuje da bi društveni poredak trebalo da smesti, a ne da eliminiše invaliditet.
Dejvid Mičel predaje studije invalidnosti, kulturne teorije i američku književnost, a Šeron Snajder ženske studije na Džordž Vašington univerzitetu. Mičel i Snajder su u koautorstvu napisali i uredili brojne knjige, uključujući i: Telo i fizička razlika: diskurs invalidnosti (1997), Narativna proteza: invalidnost i zavisnosti od diskursa (2000), Enciklopedija invalidnosti, V tom (2005). Plenarno predavanje Dejvida Mičela i Šeron Snajder naslovljen Globalni (ne)zavisni bioskop invalidnosti: bavljenje promenljivim aspektima verovanja i kultivisanje poklonika tela je bazirano na njihovoj najnovijoj knjizi: Biopolitika invalidnosti: neoliberalizam, ejblnacionalizam i periferna telesnost (2014). Mičel i Snajder tvrde da nezavisni filmovi osoba sa invaliditetom kada su kontekstualizovani i prikazani na smislen način u okviru filmskih festivala invalidnosti, dozvoljavaju ključni alternativni pristup u predstavljanju invalidnosti: naime, ova vizuelna dela pružaju mogućnost ne samo za podizanje svesti javnosti o inkluziji (tj. deljenju javnog prostora) nego, što je mnogo važnije, globalni bioskop invalidnosti pruža gledaocima alternativnu etičku mapu samostalnog života jednih sa drugima. Ovaj pomak u pristupu predstavljanja invalidnosti ima potencijal da kod publike značajno unapredi razumevanje invalidnosti kao produktivnog društvenog identiteta.
Od predavanja po pozivu izdvajamo predavanje Viktorije Sidelcke Doros, profesorke postdiplomskih kurseva iz art terapije na Akademiji za specijalno obrazovanje u Varšavi, koja je govorila o Teatru 21. Viktorija Sidelcke Doros je specijalizirala pozorišne studije i art terapiju i organizuje umetničke aktivnosti za decu, tinejdžere, odrasle i osobe sa invaliditetom. U svom radu sa, na primer, osobama sa psihijatrijskim smetnjama kao što šizofrenije, anoreksija i bulimija , ona koristi pristup multimodalne art terapije. Viktorija Sidelcka Doros je suosnivačica pozorišnog i obrazovnog udruženja „Teatr Nasz“ (Naše pozorište), koje radi sa mladima u opasnosti od socijalne isključenosti, osobama sa invaliditetom i zatvorenicima. Teatar 21 je osnovala Justina Sobczik, stručnjakinja za specijalnu pedagogiju i umetnost. Teatar 21 je počeo kao serija radionica organizovani u Kompleksu zajednice specijalnih škola ‘Daj šansu’. Zajedno sa svojim učenicima, Justina Sobczik stvorila je Teatr 21 kao prostor umetničkog istraživanja i društvenih događanja, sigurno mesto u kom možete saznati više o sebi io drugim ljudima – uvek u pozorišnom kontekstu.
U tematskim sesijama učesnici konferencije su vodili debate o predstavama invalidnosti u pozorištu, drami, filmu i medija sa ciljem da podstaknu promenu definicije i percepcije invalidnosti i promovišu razvoj studija invalidnosti u ovim oblastima. Takođe su predstavljeni radovi koji se bave kulturom invaliditeta i angažovanjem osoba sa invaliditetom u drami, pozorištu, filmu i medijima, sa ciljem da se . poveća svest o stvaralaštvu osoba sa invaliditetom, koje često nudi nove tačke gledišta nedostupne osobama bez invaliditeta.
Tekst pripremila Veronika Mitro
Izvor: https://lodzconference.wordpress.com/
