Kada sam počeo master studije iz astronomije, odmah sam naišao na značajnu – sasvim realnu – prepreku u svojoj potrazi za kosmosom: stepenice. Ja sam osoba sa fizičkim invaliditetom i stepenice su za mene poseban izvor teškoća. Nažalost, one su ispred svakog ulaza u zgradu u kojoj slušam nastavu, radim laboratorijske vežbe i sprovodim istraživanja. Sve četiri opservatorije koje sam posetio za potrebe mog istraživanja bile su jednako nedostupne, najviše zbog toga što ih njihova starost i istorijski značaj izuzimaju od udovoljavanja zahtevima Zakona Amerikanci s invaliditetom. Dakle, osim suočavanja sa stresom i obimom posla na studijama, moram se takođe boriti i sa arhitekturom. Srećom, dovoljno sam mobilan da se uspnem polako ili koristeći štap, ali to uzima svoj danak.
„Prepreke ne prestaju kad stignem do vrha.“
Prepreke ne prestaju kad stignem do vrha stepeništa. Suočavam se sa neprijateljstvom drugih naučnika, uključujući i gnev profesora koji veruju da moja potreba za fleksibilnim rokovima ili pauzama tokom testova proizlazi iz lenjosti. Ovaj sentiment, ukorenjen u naučnoj kulturi koja daje prioritet patološkoj predanosti radu nad mentalnom i fizičkom dobrobiti, najbolje je sažeo jedan od mojih profesora, koji se osvrnuo na moj invaliditet: „Mora da je jako lepo uvek imati izgovor da se ne obavi neki posao.“
Nažalost, moja iskustva nisu usamljena; ona su simbol barijera sa kojima se naučnici sa invaliditetom bore tokom svoje karijere. Iako nauka suštinski nikako nije nepristupačna – ništa u podacima koje prikupljamo ili u analizama koje obavljamo po sebi ne isključuje osobe sa invaliditetom – stav koji preovladava u nauci stvara prepreke.
Većina naučnih, tehnoloških, inženjering i matematičkih programa insistira na tome da istraživači žrtvuju i mentalno i fizičko zdravlje radi uspeha. Nepotreban broj sati, nepotrebna količina stresa i ogroman pritisak mogu uzrokovati da čak i najzdravije osobe razviju anksioznost i depresiju. Za osobe sa invaliditetom, suočavanje sa ovim pritiscima, u sadejstvu sa njihovim trajnim ili hroničnim stanjem, može biti poražavajuće.
Brojevi pričaju priču: Samo je 9 do 10 % studenata sa invaliditetom na naučnim, tehnološkim, inženjering i matematičkim studijskim programima u SAD-u, u poređenju sa približno 20 % Amerikanaca sa invaliditetom u opštoj populaciji. Među onima koji steknu zvanje doktora nauka, broj pada na samo 1 %. Od onih koji istrajavaju u naučnim, tehnološkim, inženjering i matematičkim oblastima, mnogi kriju svoj invaliditet zbog zabrinutosti za svoje karijere, što je nekoliko profesora sa invaliditetom podelilo sa mnom kada sam govorio o nepristupačnosti na Konferenciji o inkluzivnoj astronomiji. Jedna profesorka je rekla da je skrivala svoj invaliditet, jer je očekivala da bi invaliditet uticao na odluku da je prime za stalno. Još jedna profesorka je rekla da je čuvala svoje tajne, jer je mislila da bi progresivna priroda njenog stanja doprinela da se ona okarakteriše kao nesposobna za rad.
Pošto sam osoba sa vidljivim invaliditetom, ja nemam ovu opciju i brinem o tome kako će invaliditet uticati na moju karijeru. Svaka situacija u kojoj nisam u stanju da se nosim sa svojim studentskim obavezama smanjiće moju konkurentnost kada se budem prijavljivao na doktorske studije, postdoktorske stipendije ili pozicije na fakultetu. Ako se pokaže da imam istoriju uzimanja bolovanja, jer moram da dam prioritet svom zdravlju, moja vrednost kao budućeg člana fakulteta ili istraživača može biti umanjena. I strahujem od dana kada će mi biti potrebna kolica za kretanje, što bi me sprečilo da pristupam mnogim alatima koji su mi potrebni za moje istraživanje.
Bez obzira na sve, bar za sada, ja ostajem u astronomiji, gde me moje istraživanje vodi napred. Prvo i najvažnije što mi pomaže da istrajem je mogućnost da se astronomija, ipak, učini pristupačnijom. Nadam se da ću biti upadljiv primer astronoma sa invaliditetom, tako da se budući studenti sa invaliditetom neće osećati toliko izolovanim kao ja.
Govorio sam o pitanjima invaliditeta na nekoliko konferencija i pomogao u stvaranju prve Radne grupe o pristupačnosti i invaliditetu u okviru Američkog astronomskog društva, a nedavno sam počeo da radim u Savetodavnoj upravi za ranu karijeru Američkog astronomskog društva. Već vidim pozitivne promene kao rezultat ovog rada. Na poslednjoj konferenciji Američkog astronomskog društva, pripremili smo informacije o pristupačnosti kongresnog centra, a sastao sam se i sa izdavačem časopisa da bismo dogovorili pristupačne formate onlajn publikacija. Ali jedna značajnu prepreku i dalje opstaje: pogrešna pretpostavka da je radna sposobnost preduslov za naučna dostignuća.
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: Disability is not a disqualification, Jesse Shanahan, Science 22 Jan 2016: Vol. 351, Issue 6271, pp. 418.
Ilustracija: Robert Neubecker
