Kristofer R. Smit
Ukratko: Kako Ledi Gaga koristi invaliditet kroz različite predstave tela u svojim video spotovima? Stvaranje nove estetike i političke platforme za redefinisanje invaliditeta. Estetika invaliditeta i invaliditet kao stajling u kontekstu (potrošačke) popularne kulture.
Na koji koncept, ako ne na ideju invaliditeta, može da upućuje očijukanje moderne umetnosti sa izobličenim i iščašenim telima, ta zapanjujuća raznovrsnost ljudskih oblika, intenzivna predstava traumatične povrede i psihičkog otuđenja, kao i nejenjavajuća preokupacija ranama i izmučenim telom? (Tobin Sibers, Estetika invaliditeta)
Njeno telo je mučeno, modro, isprebijano, raskrvareno, obešeno i ubijeno. Ona šepa i koristi štake, vozi se u pomodno dizajniranim kolicima, masakrirana je od strane ljubavnika. Sve u javnosti. Sve u performansu, kao produktu koji se kupuje i prodaje na tržištu popularne kulture. Njen leš je seksualizovan, opsenjujući, objektifikovan i predstavljen kao potrošna roba, jestivo meso slavne Ledi. Zaista, to nesavršeno telo, prelazno telo, fiksirano je za Gagin estetski obrazac. Iako ta bolna kreacija u njenim video zapisima, foto serijalima i filmovima nije uvek originalna, spoj svih delova stvara neobičnu estetsku smesu onog što je sporno: lepote i ružnoće. Drugim rečima, njena performativna esencija je konstantno promenljivo, nestabilno, telo sa invaliditetom.
INTRO
Značenja i smislovi njene pojave (između ostalog prozvane i Gaga Stigmata) pokreću fabriku nagađanja. Spektakl Ledi Gage najbolje uspeva na smeni fleksibilnih značenja: od fascinacije do apsolutnog nipodaštavanja. S obzirom na to da je pohađala Tišovu umetničku školu u Nju Jorku, Ledi Gaga i sama je svojevrsna teoretičarka umetnosti, sa jedinstvenim prtljagom iskustava, koncepata i izraza. Ipak, po nekima je to samo površan umetnički razvoj, tanka linija koja je razdvaja od klišeiziranog pop senzibiliteta. Kako god, svaki pokušaj da se Ledi Gaga razume kroz otrcane, ideološki specifične i čvrsto institucionalizovane sisteme značenja – ostavlja nas u talogu zabluda. Njen umetnički izraz zbunjuje tradicionalne diskurse političkih, kulturnih i estetskih pokreta. Njeni kritičari često spajaju socijalni i kulturni performans sa performansom koji je rukovođen konzumerističkim potrebama na tržištu pop kulture. Iako nije lako razdvojiti političku realnost od umetničke vizije, to svakako ne znači da artefakti popularne umetnosti nemaju politički značaj, nego se sa njim poigravaju u stvaranju estetskog iskustva. Nastup Ledi Gage može se tumačiti kao feministički, ali ga nije lako uklopiti u istorijski utabane staze feminističkog pokreta (čak ni u drugi ni treći feministički talas). Gaga-feminizam je sakupljački feminizam koji od svuda pozajmljuje i krade, a istovremeno naseljava teriotorije klišea i stereotipa. Način na koji Gaga koristi feminizam je fluidni čin. Nedostatak odluke i moralnih ishoda odgovaraju savremenom feminizmu, koliko i kontradiktornoj figuri Ledi Gage. Odnos između Ledi Gage i feminizma zasnovan je na sukobu između unapred osmišljenih politika i savremenog kulturnog iskustva, između političkih ideala i popularne kulture. Taj odnos reflektuje se u Gaginoj vezanosti za telo sa invaliditetom. Gagin odnos prema invaliditetu nailazio je na gnev i prezir, ali je isto tako proslavljan i prihvatan s ponosom. Ovako različlite reakcije zapravo rasvetljavaju različite pristupe u definisanju invaliditeta unutar popularne kulture. Isto onako kako je proširila prihvaćena značenja feminizma, Gaga daje potencijalnu mogućnost za redefinisanje načina na koje pristupamo razumevanju invaliditeta unutar potrošačke kulture. Novo razumevanje pop-invaliditeta prisutno je u Gaginom prisvajanju i redistribuciji invaliditeta kao stajlinga, a takođe i u postupku destrukcije / invalidizacije i reforme savršenog, seksualizovanog, potrošnog ženskog tela.
LEDI GAGINE PREDSTAVE INVALIDITETA
Još za vreme pohađanja Tišove umetničke škole Gaga je pokazivala svoja prva (i naivna) interesovanja za estetiku i predstave tela. Na internetu se pojavio jedan od, navodno, njenih ranih radova, potpisan njenim pravim imenom Stefani Germanota:
Ljudsko telo podjednako je određeno kako privatnom sredinom, tako i opštom atmosferom u kojoj živimo. Set pravila i procena telesnih stanja uspostavljaju podeljenu percepciju. Kako god, podjednako se radi o oslobađanju, kako prirodnih, tako i artificijelnih tela koje kreira umetnost. Neki umetnici zavise od sklonosti sopstvenih subjekata da proizvedu rad sa primarnom porukom i značenjem, dok se drugi oslanjaju na privremenu fizičku slobodu, na sposobnost da koriste objekte dok ih istovremeno oslobađaju od društvenog značaja, obdarujući ih beskrajnim mogućnostima forme.
Najranija predstava invaliditeta u radu Ledi Gage je u njenom video spotu za pesmu Paparazzi. Gaga ima privremeni invaliditet nakon pada s balkona. Ljubavna predigra preokreće se u nasilni čin. – Da li mi veruješ? – Apsolutno… i: Gaga biva bačena s balkona voajerističkoj hordi fotografa. Posle neke vrste rehabilitacije za slavne ličnosti, Gaga se vraća u limuzini. Sa zadnjeg sedišta iznosi je Afroamerikanac i smešta u luksuzno-pomodna kolica (ukrašena svarovski kristalima). Vrat joj je učvršćen kragnom obasutom draguljima, tu je besprekorno uglačan par aluminijumskih štaka, kao i korektivni korset (kreacija francuske visoke mode). Pored luksuzno dekorisanih pomagala, Gaga demonstrira invaliditet sopstvenim telom: grčenjem i trzanjem u kolicima, hodanjem na štakama, iskrivljenim stavom, iako potpuno bezizražajnim licem. Video takođe prikazuje druge žene – mrtve, ili sa invaliditetom – prizor koji stvara estetsku temu tela u raspadanju.
Tela sa invaliditetom ili prelazna tela ostaju tema koja se ponavlja u muzičkim spotovima i foto serijalima Ledi Gage. Već površan pogled na njenu video produkciju otkriva ponavljajuće prisustvo tela uhvaćenog u zamku između objektivnosti i subjektivnosti, uvek promenljivog, nikad statičnog, traumatizovanog bića. Spot za Bad Romance prikazuje ženu u trzajima, velikooku radoznalost koja vreba iz kade, mršavo i iznureno telo sa kičmenom protezom. Spot za Telephone prikazuje grotesknu stanarku ženskog zatvora, nestabilno telo u okovima, utamničeno. U videu Alejandro promenljivo telo pokriveno je nekom vrstom protoplazme. U gotovo svim spotovima iz 2011. uključujući i naslovnu numeru Born This Way, prikazuje se neka vrsta različitog, promenljivog, mutiranog i grotesknog otelotvorenja. Različita tela u njenoj video produkciji nisu uvek kodirana kao tela sa invaliditetom. Protetika, osvetljenje, kostimi, kao i sam performans mogu se tumačiti u ključu horora, onom koji se lako prepoznaje u estetici kinematografske tehnike. Istražujući načine na koji Gaga koristi telo sa invaliditetom, svi njeni performansi ulaze u kategoriju različitih tela, unutar šireg spektra invaliditeta. Pošto su takvi performansi primarno potrošni (daunlouduju se, kupuju i dele), postaju isprepleteni sa popularnim konceptom invaliditeta.
INVALIDITET JE ŠIK
U 2011. godini tokom koncertnog performansa u Sidneju, Gaga je predstavila novi karakter: sirenu u kolicima, bizarnu Juji. (Juji se prvi put pojavila na sceni osamdesetih godina u performansu Bete Midler.) Juji se može objasniti kao ironično poigravanje na planu ograničenja, mogućnosti i zbunjivanja. Juji nije senzualna sirena koja plovi kristalno čistom vodom plave lagune; ona je groteskno odstupanje, zastranjivanje – kako od žene tako i od ribe – ona leži u kaljuzi, vozi se u kolicima po sceni ili se previja od bolova u prljavoj kadi. U kritičkoj prizmi Gaga-kriticizma, sirena sa invaliditetom kontekstualizovana je u široj slici poigravanja telom, samoostvarenju i umetnosti. Procene iz pozicije prava osoba sa invaliditetom poprilično su se razlikovale. Aktivisti u Sidneju neposredno nakon performansa gađali su Gagu pokvarenim jajima, pod optužbom za trivijalizaciju i izrugivanje. Pojedini aktivisti uputili su joj javni poziv: trebalo bi da nauči više o 5.6 miliona Amerikanaca koji žive sa paralizom, jer oni, nažalost, ne koriste kolica kao sredstvo šokiranja. S jedne strane, sirena u kolicima je kao stvorena da šokira i izaziva pažnju. S druge strane, to je neverovatno moćan proizvod koji putem šoka i spektakla smešta tematiku invaliditeta u iskustvo masovne kulture. Invaliditet je šik – to je proces upotrebe drugačijeg tela, tela sa invaliditetom kao elementa stila i poruke. Neki kritičari smatraju da su Gagine predstave invaliditeta klimave u odnosu na realna iskustva, jer je u videu Paparazzi reč o privremenom invaliditetu. Politička poruka koja se iz toga može izvesti je sledeća:
Invaliditet može biti „kul“, ali samo kada je privremen, kada se ne prikazuje javnosti i kada je eventualni oporavak od invaliditeta prikazan kroz bezvremeni medijum kao što je ples! I, da – pozicija personalnog asistenta rezervisana je (samo) za obojene.
Kritika je nedvosmislena: Ledi Gaga prikazuje sramnu sliku invaliditeta, zamrljanu nestalnošću i neiskrenošću. Izvan post-medicinskog modela invaliditeta i rigidnih političkih struktura, Gagin performans može se čitati i u jednom fluidnom konceptu invaliditeta. U frazi invalidnost je šik može se staviti naglasak na pozitivne načine na koje Gaga uvodi invaliditet u diskurs pop kulture. Druga struja aktivista sa invaliditetom pozitivno procenjuje Gaginu upotrebu ikonografije invaliditeta. Oni pozdravljaju trans-validnost (gagavalidnost), kao fluidnost otelotvorenja i udaljavanje od binarnog sistema validno / invalidno, dopuštajući poigravanje svim tim atributima. Invalidnost kao stil u Gaginim performansima omogućuje prijemčivost invaliditeta uporedo sa popularnom estetikom i političkim idejama. S obzirom na to da invaliditet nije centralno mesto, popularna umetnost Ledi Gage kreira prostor u kome se različitost razotkriva i prihvata, a invalidnost postaje vidljiva. Iako to nije jasno artikulisan aktivizam, isprepletenost politike i zabave može da prodre u javnu svest (bez da uznemirava Gagine fanove činjenicom da se tako nešto događa).
VANDALIZAM I ESTETIKA INVALIDITETA
Gagina umetnička vizija gotovo je u celosti usredsređena na telo. Poreklo takve centralizacije može se otkriti u široj hrišćanskoj tradiciji gde su tela teološki pričvršćena za koncept vaskrsenja, unutar koga spaseno telo Hrista nosi novo razumevanje oslobađanja, slobode i patnje. Odgojena u katoličanstvu, Ledi Gaga zadojena je teološko-ideološkom porukom o važnosti tela. Iz vaskrsenja kao centralne istine hrišćanstva proističe centralizam tela u katoličkoj imaginaciji. Umetnička fiksacija za telo posledica je tog nasleđa. Opsesija katoličkim smislom za telesno primetna je u Gaginoj upotrebi, kako sopstvenog, tako i drugih tela. Ključ za razumevanje Gagine umetnosti je motiv Hristovog bičevanja pre raspeća – Hristovo telo biva preobraženo kroz fizičko zlostavljanje, grebanje kože i nošenje krune od trnja. Ovakva predstava ukazuje na značaj patnje pre prosvetljenja. Gagino telo takođe biva preoblikovano, katkad prilično nasilnim metodama. Telo mora patiti da bi doživelo preobražaj. Jedan deo priče je u religijskom narativu. Drugi je u estetici invaliditeta. Prisustvo tela u umetnosti, naročito onakvih tela koja se opiru klasičnoj estetskoj tradiciji lepote i savršenstva, kreira neporecivo prihvatanje, a katkad i obožavanje invaliditeta.
Estetika invaliditeta odbija da prepozna predstavu zdravog tela i njegovu definiciju harmonije, integriteta i lepote – kao jedinu determinantu lepote. Estetika invaliditeta obuhvata lepotu koja je po tradicionalnim merilima slomljena – što je čini još lepšom. Nije stvar u tome da se predstavi isključivanje invaliditeta iz istorije estetike, već da se uticaj invaliditeta učini očiglednim… estetika invaliditeta vrednuje fizičku i mentalnu različitost kao značajnu vrednost po sebi. Stoga invaliditet nije samo jedna tema umetnosti među mnogima… Niti je to samo lični ili autobiografski element ugrađen u umetničko delo. Nije to ni samo politički čin. Već sve ukupno – i više od toga. Više od toga jer je invaliditet estetska vrednost, koja takoreći učestvuje u sistemu znanja za stvaranje i povećavanje kritičke svesti o tome kako pojedina tela utiču na osećanja drugih tela.
(Tobin Sibers)
Prema ovom navodu, jasno je da se Gagin rad odvija u duhu estetike invaliditeta. Da li ona u tome svesno učestvuje ili ne, nije ni važno jer sama suština estetike ne treba da bude u umetničkoj nameri, nego se pre može pronaći u načinu na koji neka tela utiču na druga.
Sibersovi argumenti provejavaju kroz istoriju moderne umetnosti, od ranih slika i skulptura, sve do savremenih umetnika. Termini i koncepti koje on primenjuje na praksu moderne umetnosti nesumnjivo potpomažu razumevanje savremenih umetnika kao što je Gaga. U tome je pojam umetničkog vandalizma možda od najveće koristi. Koristeći se činom umetničkog vandalizma, Sibers istražuje načine na koji umetnički objekti podjednako odražavaju i odstupaju od stvarnosti, kao estetska očekivanja koja se formiraju dok ih gledamo. Iako Sibers opširno govori o značajnoj ulozi mentalnih oboljenja u istoriji umetnosti zahvaljujući mentalnim sposobnostima samih Vandala, filozofsko razmatranje vandalizma kao prakse je prava spona sa radom Ledi Gage.
Lako je naći vizualnu (ako ne i direktnu ideološku) vezu sa bičevanjem Hrista u mnogim Gaginim performansima. Destruktivni čin oslikava Gagino razdvajanje od normalnog, hvaljenog (stereo)tipa ženskog tela. Sofisticiraniji pristup takvom činu može se dovesti u vezu sa vandalizmom, naročito rušenje već prihvaćenih umetničkih objekata.
Vandalizovane slike često bude ista osećanja patnje, odvratnosti i sažaljenja kakva izazivaju ljudi sa telesnim povredama ili invaliditetom, ali uz važnu razliku. Pažnja posmatrača skrenuta je sa sadržaja na formu umetničkog dela. Uobičajenije predstave invaliditeta takođe mogu izazvati emocionalne reakcije kod posmatrača, ali je stvarni svet razdvojen od umetničkog, jer je estetski status barijera pred invaliditetom kao činjeničnim stanjem. Takvo razdvajanje proizvodi “prolepšavanje invaliditeta…”
Neki kritičari su veoma oštri prema Gaginom prikazivanju invaliditeta, smatrajući da u takvim predstavama nema nimalo poštovanja prema osobama sa invaliditetom. Takve kritike očekuju konvencionalan odnos između umetnosti i života, gde postoji neposredna paralela između iskustva i (umetničke) predstave. To ne nalazimo kod Ledi Gage. Kroz umetnički vandalizam, Gaga odbacuje interpretacije tela zasnovane na stvarnim sadržajima i umesto toga pažnju usmerava na formu samog tela, praveći od invaliditeta performativni i umetnički element.
Umetnički vandalizam slama estetsku formu, narušava analogiju između umetničkog objekta i subjektivnosti, a opet ne čini tu analogiju potpuno uzaludnom. Transformiše je, zamenjujući original sa drugačijom idejom subjektivnosti – subjektom sa invaliditetom. Kao vandal, Gaga može da preformuliše estetski poriv u percepciji invalidnih tela, po samoj prirodi tog destruktivnog čina: ona koristi invaliditet da transformiše idealno žensko telo pop kulture (čitaj: umetničku kreaciju), ona kreira novi stil invaliditeta u potrošačkim okvirima popularne kulture. Time je otvoren estetski dijalog u kome telesna različitost menja predstavu o sebi. Najzad, čin vandalizma postaje kreativni čin.
Kada dođe do vandalskog čina, događa se nešto više od misaonog ekperimenta, nešto nalik otkrovenju – šokantna i uzbuđujuća prilika za buđenje. Iz takve predstave izranja vizija drugačije estetike koja aktivira emocije, senzibilitete i percepciju drugog (i drugačijeg).
U radu Ledi Gage, žensko telo postaje sa invaliditetom, a samim tim (prema Sibersovom viđenju) – ono je lepše i istinitije.
ZAKLJUČAK
Prava moć Gaginog vandalizma (kao projekta tela) proizilazi iz samog konteksta popularne kulture. Zahvaljujući tome, invaliditet pronalazi put do leksikona obožavanja slavnih ličnosti, stvaranja popularnosti (i zvezda), marketinga i masovne kulture, a možda najvažnije od svega – do konzumerizma. Invaliditet zadobija poziciju u kojoj se retko nalazio u prošlosti – postaje slučajnost. Ne gubi na svom političkom potencijalu, niti na svojim osobenostima kao kulturološko obeležje. Moglo bi se reći da putem telesne transformacije u Gaginim rukama invaliditet zapravo stiče moć. Ali kao telesni proizvod potrošačkog društva, pre nego kao subjektivna predstava koja često izrabljuje invaliditet u popularnim filmovima ili na televiziji.
Koristeći rekvizite invalidnosti (kolica, štake, korektivne korsete i kragne) i predstavljajući estetiku invaliditeta u svojim nastupima, Ledi Gaga iznosi telo sa invaliditetom u javnost na način na koji to ranije nismo videli. Gagin performativni prtljag trikova i iskustava sastavljen je od teorije umetnosti, katolicizma, istreniranosti u nastupu, savremenih inspiracija i nepokolebljive vere u individualnost. Kada se sve to iskombinuje, uz dobru marketinšku strategiju, nikakvo čudo da njen rad vodi ka novim konceptima invaliditeta i umetnosti.
IZVOR: Christopher R. Smit, PhD, Calvin College, USA, Body Vandalism: Lady Gaga, Disability, and Popular Culture in: Review of Disability Studies: An International Journal, Volume 10, Issues 1 & 2, Copyright 2014, page: 28 – 39.
Tekst prevela Marijana Čanak
