Rozmari Garland Tomson,
Emori Univerzitet – Odsek za ženske studije
Virdžinija Vulf je verovatno naša najveća modernistička spisateljica i naša najkreativnija feministička misliteljka. U zbirci feminističkih tekstova iz 1928. godine, Sopstvena soba, Vulf osmišlja lik koji se zove Džudit Šekspir, imaginarnu sestru poznatog pisca, koja je podjednako kreativna i ambiciozna kao njen brat. U svom zabavnom, ali i poučnom eseju, Vulf koristi lik Džudit Šekspir da pokaže društvene konstrukcije kojima su izložene žene koje žele da pišu. Vulf izmišlja Džudit, koja kao i Vulf, mora da ostane u kući da se brine za porodicu dok njen ambiciozni brat ide u školu, a zatim u London da se oproba u pozorištu, a ostalo je istorija. Pokorno, Džudit sluša planove svoga oca da je oženi za odvratnog suseda. Kada ona odbija da to učini, on je tuče, a ona beži u Londonski teatar gde nudi svoje talente, ali je oni odbijaju. Ona posle zatrudni sa šarmantnim kolegom glumcem koga je upoznala tog prvog dana. Osramoćena, Džudit umire sama na porođaju i sahranjuju je u neobeleženom grobu.
Ja ću ovde ponuditi još jedan lik za razmišljanje o socijalnim stegama sa kojima se suočavaju žene sa invaliditetom. Prateći Vulf, i moja junakinja će biti Džudit. Ali to nije Džudit Šekspir; ovo je Džudit… Ruzvelt, mlađa sestra Frenklina Delana Ruzvelta. Dok Frenklin koristi invalidska kolica, osim kada je doslovno podignut pomoću proteza, pomagala ili svojih pomoćnika, Džudit je – recimo – rođena sa cerebralnom paralizom, tako da ona koristi invalidska kolica, ima neuobičajene govorne obrazce i često izvodi nevoljne pokrete. Džudit je veoma ambiciozna, harizmatična i nasledila je porodični talenat za liderstvo. Ima teškoća u učenju i pored razvijenih akademskih veština.
Moj cilj za izmišljanje Džudit Ruzvelt – zapravo će biti dve Džudit u mojoj verziji – jeste da predstavim sliku kako ograničenja tako i mogućnosti sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom u visokom obrazovanju. Moja priča sugeriše, nadam se, kako institucionalizacija i uvođenje invalidinosti kao predmeta istraživanja u humanističkim disciplinama može potpunije da integriše osobe sa invaliditetom u visoko obrazovanje i pokaže važnost invalidnosti za sve ljude.
Vratimo se sada Džudit. Ohrabrena i voljena od porodice Ruzvelt, i sa Frenklinom Delanom Ruzveltom kao modelom onoga šta sve osoba sa invaliditetom može da uradi u životu, naša ambiciozna Džudit odlučuje da pohađa visoko obrazovanje iako nikada nije išla u školu, ali je podučavana kod kuće. Godina je 1925, a budući da je devojka, Džudit je, naravno, isključena iz prestižnih fakulteta na kojima su stvarani lideri, kao što je onaj koji je njen brat pohađao. Sada, ako Vulf naziva njen fiktivni bastion muških privilegija Oksbridž, ja ću moj zvati Jarvard. Iako ne može da pohađa Jarvard jer je žena, Džudit se sa velikim optimizom prijavljuje na, nazovimo ga, Smitklif, prestižni ženski koledž. Ona nije primljena uz obrazloženje da spavaonice i učionice ne mogu da prime invalidska kolica, da će je njeni govorni obrazci ometati u časovima dikcije, i da bi njeno prisustvo uznemirilo druge studente. Osim toga, sugerisali su joj da ona nije dobar materijal za brak sa nekim muškarcem sa elitnog koledža, a za šta je Smitklif sestrinska škola koja oprema neveste. U odbijenici su se pitali i o tome zašto ona nije institucionalizovana. Kada je krenula u upravnu zgradu da protestvuje zbog odluke, ona ne može da se uspne uz mermerno stepenište zgrade u stilu grčkog preporoda. Ovo zdanje je dizajnirano da evocira vezu sa klasičnim razdobljem, koje je praktikovalo čedomorstvo novorođenčadi sa invaliditetom. Donekle obeshrabrena, Džudit odlučuje da okuša svoje talente i ambicije u svetu rada tražeći posao. Ona odlučuje da ispuni američki san i počne da radi na samom dnu velike kompanije i napreduje sve dok ne postane predsednica iste. Ubrzo je progresivni mladi menadžer koji vidi njen potencijal zapošljava kao činovnicu na odeljenju donjeg veša poznate i fensi robne kuće – nazovimo je Bluminglords. Odeljenje donjeg veša je jedino kojem može pristupiti u svojim kolicima. Ipak, ona dobija otkaz već narednog dana zbog pritužbi da to što žena koja toliko očigledno nije seksualno privlačna prodaje primamljive spavaćice čini da se kupci osećaju nelagodno. Obeshrabrena otkazom, ona traži utehu u naručju mladog menadžera i ubrzo ostaje trudna. Kada sazna novosti, on je ostavlja zbog žene bez invaliditeta sa većim grudima i spretnijom za kućne poslove u njegovoj nepristupačnoj kuhinji. Iako Džuditželi da rodi svoju bebu, svima oko nje je nelagodno što rizikuje da donese na svet dete sa invaliditetom kakav je njen i insistiraju na tome da će biti nepodobna majka. Utučena i sama, ona se podvrgava nelegalnom abortusu i počinje da krvari. Lekari u bolnici u koju je odvedena ne prepoznaju njeno zdravstveno stanje jer ne mogu da zamisle da žena sa invaliditetom može da bude trudna. Šalju je kući gde ona umire. Postiđeni, njeni roditelji objavljuju da je njena smrt rezultat njene invalidnosti, i sahranjuju je u tišini u uglu porodičnog imanja – za razliku od Džudit Šekspir.
Sudbine Džudit Šekspir, koja je težila da postane glumica, i Džudit Ruzvelt, ambiciozne žene sa invaliditetom, su slične, ako smo ih smestile u 1920. godinu ili nešto ranije, kako smo to Vulf i ja učinile. Želim, međutim, da produžim moju priču, stvarajući još jednu Džudit: daleku rođaku Frenklina Delana Ruzvelta kojoj se dogodilo da ima isti invaliditet i iste ambicije i talente kao njena pretkinja i imenjakinja, pređašnja sirota Džudit Ruzvelt.
Naša savremena Džudit, međutim, ima različitu sudbinu. Rođena je 1975. godine u progresivnoj i privilegovanoj porodici, Džudit nije skrivana u kući, mada ona i njena porodica moraju stalno da se bore za njen ulazak u javnu sferu jer je nepristupačna i društveni život zbog isključujućih stavova o njenom invaliditetu. Ipak, nacionalna inicijativa za građanska prava 1960-ih podstakla je razvoj pokreta za prava osoba sa invaliditetom, i zakonodavstvo, kao što su sekcija 504 Zakona o rehabilitaciji iz 1973. godine koja omogućuje da Džudit dobije javno obrazovanje i društveni kontekst koji se može porediti sa onim koji je omogućen studentima bez invaliditeta. Što je još važnije, Džudit je stasala za upis na koledž 1992. godine, dve godine nakon što je usvojen Zakon o pravima Amerikanaca sa invaliditetom. Džudit se prijavljuje na Jarvard, na kom je studirao i Frenklin Delano Ruzvelt, i na koji žene mogu da se upisuju od 1969. godine, na osnovu preporuke svojih nastavnika, odličnih eseja, i maglovitog razumevanja administrativnih službenika da je invaliditet kategorija različitosti. Primljena je. Zbog teškoća u učenju rezultati njenih testova su niski, ali njen hrabar stav dolazi do izražaja u njenoj prijavi. Njena strategija, možda mudra, je da izbegne intervju. Džudit trijumfuje – dok ne stigne na Jarvard.
U ovoj citadeli tradicije, mermerno stepenište i grčki stubovi objavljuju da je to svet koji je izgrađen za osobe bez invaliditeta. Nedostaje joj obilazak elegantnog Gugenhajm muzeja u Njujorku, sa svojom spiralnom rampom nalik skulpturi koju je dizajnirao ostareli Frenk Lojd Rajt sa invaliditetom. Većina zgrada u njenom kampusu imaju ružne rampe koje vode do sporednih vrata. Dakle, iako uspeva da stigne do mnogih prostora na Jarvardu, dok se kreće kroz kampus ona mora da bira puteve koje su osamljeni i odvojeni od njenih prijatelja i koji kod svih izazivaju osećaj nelagode a njoj uskraćuju učešće u važnim društvenim i intelektualnim razgovorima. Čini se da ovde niko ne zna za koncept univerzalnog dizajna, koji teži da stvori izgrađeni prostor dostupan najširem spektru ljudskih varijeteta i upotreba. Prezaposleno i slabo plaćeno osoblje u Kancelariji za usluge studentima sa invaliditetom posreduje najbolje što može između Džudit i ejblističkog okruženja koje je često neadekvatno prilagođeno njenim potrebama. Nekoliko njenih profesora sumnjaju da je invaliditet paravan za zabušavanje; drugi se ponašaju pokroviteljski, hvaleći sa divljenjem njenu „hrabrost“ uz ogroman, izveštačen osmeh. Samo se nekolicina, posebno profesori feminističkih i etničkih studija, osećaju komotno u njenom prisustvu; oni podstiču bez snishodljivost. Njene kolege studenti pokazuju širok spektar reakcija na njena električna invalidska kolica, njenu nekonvencionalnu gestikulaciju, njen ponekad teško razumljiv govor. Neki od njih su prijateljski; mnogi je ignorišu; drugi skreću pogled. Ona ne ide na sastanke, ne dobija pozivnice, ne flertuje. Odvojena od svoje porodice, dugogodišnjih prijatelja i zajednice osoba sa invaliditetom, sve one osobe koje je imala u svom rodnom gradu, Džudit je sama. Ona je ovde sama zato što se razlikuje od studenata za koje je ova institucija izgrađena i drugačija od onih koji se očekuju da budu ovde. Ova institucija visokog obrazovanja još uvijek nije zamislila prisustvo Džudit u njoj.
Ono što posebno impresionira Džudit je to što na ovom mestu gde su nastanjena naša kolektivna kulturna znanja i sećanja, ne postoje druge osobe sa vidljivim invaliditetom i invalidnost se nikada ne spominje u njenim knjigama ili učionicama. Neki premedicinski kursevi razmatraju osobe kao što je ona kao patološke slučajeve, ali ideja o invalidnosti kao strukturnoj karakteristici života vrednog življenja ne pojavljuje se nigde. Odvažna devojka, voljena i privilegovana, Džudit je postala neka vrsta aktivistkinje pre dolaska na Jarvard. Ona zna činjenice o invalidnosti u Americi. Na primer, Džudit zna da jedan od svakih pet Amerikanaca sa invaliditetom, što čini zajednicu osoba sa invaliditetom najvećom manjinskom grupom u SAD. Ona zna da je broj osoba sa invaliditetom u SAD-u u porastu usled demografskih promena. Na primer, 1900. godine 4% populacije SAD-a je bilo starije od 65 godina; u 2030. godini od 21 do 30% američke populacije biće starije od 65 godina. Ona zna da ćemo svi mi, ako živimo dovoljo dugo, biti osobe sa invaliditetom. Međutim, izgleda da niko na Jarvardu ne zna ništa od toga, i niko ne primećuje da oni ne znaju ništa od toga.
Džudit piše istraživački rad o pokretu za prava osoba sa invaliditetom u okviru svog prvog kursa. Njen profesor misli da je izučavanje istorije invalidnosti veoma originalna ideja; za sve ove godina otkad predaje, niko nikada na kursevima ovog profesora nije napisao rad o invalidnosti kao pitanju građanskih prava. Džudit saznaje zašto: osobe sa invaliditetom su isključene i u nepovoljnom su položaju zbog ejblističkih institucija, stavova, i okruženja. Džudit saznaje da osobe sa invaliditetom imaju manje šanse da budu zaposlene. Dok je 79,9 posto radno sposobnih muškaraca bez invaliditeta zaposleno, samo je 60,1 posto muškaraca sa invaliditetom je radilo; za žene, stope zaposlenosti su 67,3 prema 51,4 posto. Ona saznaje da je invalidnost pitanje žena: da 26 miliona žena u SAD-u imaju invaliditet; da žene žive u proseku 7 godina duže od muškaraca u SAD-u; da, globalno, žene s invaliditetom imaju veće šanse da dobiju nejednake plate za jednaki rad i iskuse profesionalnu segregacija nego bilo žene bez invaliditeta ili muškarci sa invaliditetom; da žene s invaliditetom imaju veće šanse da bude institucionalizovane nego muškarci s invaliditetom … Čudno, razmišlja ona, da sve ovo nikada nije pomenuto u predmetu Uvod u ženske i rodne studije.
Ono što Džudit uči, opaža oko sebe, i doživljava u visokom obrazovanju produbljuje njeno razumevanje o tome kako invalidnost funkcioniše u američkoj kulturi. Jer ona zna kako tragati za invalidnošću, ona je vidi svuda. Mnogi njeni profesori i sami imaju invaliditet; oni koriste štap, šepaju, imaju debela stakla u okvirima naočara, boluju od dijabetesa, astme, imaju razna oštećenja usled moždanog udara ili visokog krvnog pritiska. Takođe i roditelji brojnih studenata. Prijateljski nastrojeni studenti često pomenu braću i sestre ili druge srodnike sa invaliditetom. Jedna devojka ima beleg na vratu od rođenja; mladić ima ožiljke od operacije rascepa nepca. Nekolicina joj čak ispovedi ono što smatra duboko intimnom pričom ili osećanjem o svom, uvek skrivenom, invaliditetu: depresiji, disleksiji, naglom oduzimanju, Kronovoj bolesti, anoreksiji. Ali niko se ne identifikuje kao osoba sa invaliditetom; to se uvek poriče, odbacuje, skriva, sramotno je i rizično. Feministkinje, obojeni ljudi, gejevi i lezbejke formiraju u kampusu zajednice i izražavaju ponos zbog svojih razlika od kulturnh očekivanja. Osobe bez invaliditeta: tišina prožima; invalidnost je sveprisutna, neizgovorena u visokom obrazovanju 1995. godine, kao što je bio seks u viktorijanskoj Engleskoj. Džudit dolazi do zaključka da su osobe sa invaliditetom prisutne svuda, ali većinom samo one koje mogu proći kao osobe bez invaliditeta. Gde su obeležene osobe sa invaliditetom: korisnici invalidskih kolica, sa potpuno oštećenim vidom, sluhom, sa amputacijom – one koje ne mogu ili neće proći? One nisu u visokom obrazovanju jer ih njegov oblik, očekivanja i stavovi drže izvan.
Zapamtite, sada, Džudit je hrabra i privilegovana. Ona počinje da oseća svoj poziv. Ona uči da može studirati invalidnost u školi za socijalni rad, na medicinskim kursevima, ili u primenjenim oblastima kao što je rehabilitacija u kojoj se obučavaju pružaoci usluga koji rade s klijentima sa invaliditetom. Ali nju najviše zanima nastava književnosti, istorije, umetnosti i filozofije. U njima se invalidnost nikada ne izučava. Ipak, Džudit svuda u svojim studijama prepoznaje koncept invalidnosti i osobe sa invaliditetom kao zajednicu sa istorijom i kulturom. Invalidnost je podtekst koji se provlači kroz istoriju i kulturu, baš kao što to čini rasa i pol. Njeno istraživanje je otkrilo istorijske slučajeva pozitivne politike identiteta, pa čak i ponosa invaliditetom, kao što je početkom 20. veka bila Liga fizički hendikepiranih Amerike. U kursu koji pohađa o evropskoj istoriji dvadesetog veka, jedan tekst koji nije u obaveznoj literaturi spominje da su Nacisti najpre razvili zloglasne gasne komore koje su koristili za ubijanje Jevreja da bi vršili eutanaziju osoba sa invaliditetom, ali paralele između ovih grupa se u okviru kursa ne raspravljaju. U kursu o američkoj istoriji, ona saznaje da je imigracija centralna za naše nacionalno biće. Profesor vatreno predaje o diskriminatornim zakonima, kao što je Zakon o isključivanju Kineza. Iako se u udžbeniku to ne spominje, Džudit se pita da li su osobe sa invaliditetom priznate u SAD-u? Njeno istraživanje arhivskih izvora za seminarski rad na ovo pitanje otkriva da je u američkoj istoriji najosnovnija kategoriju za odbijanje imigracije invalidnost. Profesor joj govori da je njen rad pogodan za objavljivanje jer on nikada pre nije naišao na takav pristup istoriji imigracije. Džuditin drugi predmet je istorija.
Međutim, književnost je disciplina u kojoj Džudit otkriva najbogatiju tradiciju invalidnosti. Džudit otkriva da invalidnost i kao predstava i kao koncept prožimaju jezik i književnost. Naš jezik obiluje metaforama invalidnosti: imamo bangave ideje, slepu pravdu, glupu sreću, paralizovanu volju, gluve uši, osakaćen saobraćaj, i idiotske rođake. Džudit je dobila desetku za njen „vrlo originalan“ seminarski rad iz lingivistike o metaforama invalidnosti u engleskom jeziku. Džudit pronalazi likove sa invaliditetom među književnim delima koja su važan deo ljudske kulture, od Homerovog Polifema i Sofoklovog Edipa, preko Ričarda III Vilijama Šekspira, Kvazimoda Viktora Igoa, kapetana Ahaba Hermana Melvila, Bendžija Kompsona Vilijama Foknera, do Eve Toni Morison. Proždirući književne biografije, Džudit vidi da su mnogi najizučavaniji autori bili sa invaliditetom koji je uticao na njihovo pisanje: Džon Milton je imao potpuno oštećen vid; Lord Bajron je bio hrom; Džon Kits je bolovao od tuberkuloze; Volt Vitmen je bio paralisan; Emili Dikinson je imala lupus; Virdžinija Vulf je bila depresivna. Iako je centralno mesto invalidnosti u ljudskom iskustvu uporno beleženo u našim narativnim i lingvističkim registrima, Džudit je zapanjena i zbunjena zapažanjem da visoko obrazovanje tek treba da opazi ili komentariše ovaj centralni aspekt ljudskog iskustva i istorije. Džuditin glavni predmet je engleski jezik i počinje da razmišlja o postdiplomskim studijama. Profesor je upozorava da su zahtevi postdiplomskih studija veliki i izokola nabacuje da su kapaciteti studenata da tolerišu razlike ograničeni. Džuditin smisao za izaslanstvo prevladava, štaviše, razvija se revnosnije u susretu sa potencijalnim otporom.
Godine 1996, Džudit upisuje postdiplomske studije na velikom državnom univerzitetu čiji dostupan kampus poziva studente sa invaliditetom. Univerzisteti postaju svesni zahteva Zakona o pravima Amerikanaca sa invaliditetom i pokreću usklađivanje da bi ostvarili pristup. Tu je i mala zajednica politizovanih studenata sa invaliditetom koji podržavaju njeno studiranje, a nekoliko progresivnih studenata diskutuju o invalidnosti na predavanjima. Odsek za engleski smatra njenu disertaciju o invalidnosti i književnosti inovativnom, ali joj to niko ne spominje jer ne postoje stručnjaci u ovoj novoj oblasti. Ona postaje ekspertkinja odseka za svoju oblast, i oseća se dobro zbog svoje kompetencije. Onlajn bibliografski popis sadrži preko 300.000 citata o invalidnosti i medicini i 9 citata o invalidnosti i književnosti. Ona je prva osoba koja piše ovakvu disertaciju, u kojoj posmatra invalidnost kao kompleksnu i značajnu a ne kao jednostavnu metaforu za nedostatak, višak, zlo, ili izmenjeno stanje. Njene kolege u humanističkoj profesuri smatraju njen naučni rad zanimljivim. Hm, kažu, vi tvrdite da je moguće da je iskustvo bolovanja od tuberkuloze usmerilo Henrija Dejvida Toroa u razmišljanju o otporu civilnoj vlasti? Da, priznaje Džudit. Ona piše vrhunsku interdisciplinarnu disertaciju. Ali opet, ona je usamljena; ovaj put zato što je ona jedina naučnica u humanističkoj disciplini koju poznaje a koja radi na temi invalidnosti.
Džudit se na nekoliko godina zapošljava u nastavi pisanja uvodnih sastava i nastavi književnosti, ali joj se ne nudi nijedno zvanje jer studije invalidnosti nikada nisu predstavljene kao specijalizacija u opisu posla naučnika u humanističkim disciplinama. Ona pronalazi kolege, iako samo: malu zajednicu drugih naučnika i nastavnika u humanističkim disciplinama koji su zainteresovani za studije invalidnosti. Nekog u religiji ko proučava likove sa invaliditetom koje isceljuje Isus u Novom zavetu; istoričara koji istražuje pokret za prava osoba sa invaliditetom; istoričara umetnosti koji istražuje kako je slabovidost uticala na umetnički razvoj Kloda Monea; studenta sa potpuno oštećenim sluhom koji istražuje kako je Mark Tven koristi potpuno oštećeni sluh kao izvor humora. Zajedno, oni pišu radove i organizuju panele o studijama invalidnosti na konferencijama iz humanističkih disciplina; pronalaze interesne grupe u strukovnim organizacijama; regrutuju druge naučnike za studije invalidnosti; započinju studije invalidinosti na humanističkim mejling listama. Ali najčešće, oni podučavaju. U svojoj nastavi književnosti, Džudit ističe kako likovi s invaliditetom funkcionišu u književnim delima. Ona gradi invalidnost kao kategoriju analize – zajedno s rasom, etničkom pripadnošću, polom, seksualnošću, i klasom – u temama kao što su američki individualizam, sentimentalna fikcija, modernistička groteska, i eugenika u progresivnom razdoblju. Njeni studenti shvataju invalidnost izvan medicinskog problem ili pitanja naklonosti. Ona se fokusira na svojim kursevima pisanja uvodnih sastava – koji omogućuju nastavnicima da biraju one sadržaja koji razvijaju vještine – na politička, socijalna, i pravna pitanja koja invalidnost pokreće. Integrišući invalidnost kao legitimnu oblast istraživanja, univerzalno ljudsko iskustvo, istorijsku zajednicu, i pitanje različitosti u visokom obrazovanju, Džudit stvara instituciju koja može da zamisli prisustvo i doprinos ljudi kakva je Džudit u njoj. Ona razume da je integracija više od rampi, da bi pristup trebalo da je univerzalan, da će samo onda kada prožimajuće prisustvo invalidnosti u kulturi i mislima u potpunosti bude uključeno u nastavni plan i program humanističkih disciplina i njihovu bazu znanja visoko obrazovanje biti pravedno i potpuno.
Džudit se prijavljuje za stipendiju u humanističkim disciplinama da bi napisala knjigu koja će pokazati predavačima u humanističkim naukama kako da integrišu invalidnost u svoju nastavu i učenja. U komentarima njeni recenzenti će reći da, iako se čini da je njen predlog vrlo zanimljiv i ubedljiv, knjiga posvećena temi kao što je invalidnost u književnosti je marginalna u odnosu na glavne struje američkih studija. Ona saznaje da institucije koje finansiraju stipendije nemaju recenzentske komisije za studije invalidnosti, kao što imaju za ženske i različe etničke studije, tako da se njen predlog mora takmičiti sa predlozima iz tradicionalne američke književnosti. Tako se Džudit prijavljuje za sredstva za pisanje knjige agencijama koje finansiraju projekte u oblasti invalidnost. Tamo je njen predlog odbijen jer ne sadrži kvantitativna istraživanja koja proučavaju prilagođavanje osoba sa invaliditetom niti proizvodi lekove za invalidnost. Projekti u humanističkim disciplinama su manje prestižna „meka“ istraživanja, a ne „tvrda“ naučna istraživanja. Ona smatra da u tome ima rodnih implikacija.
Na pragu da obeshrabrena napusti profesiju, Džudit odlučuje da umesto toga uradi nešto smelo. Ona shvata da humanističke discipline u visokom obrazovanju nisu kula od slonovače, nego pre gradilište osovnih društvenih promena u kojima se nova znanja stvaraju i stara znanja osporavaju. Kursevi pisanja sastava kao što je njen – kao i kursevi istorije, umetnosti, filozofije i religije – dosežu do svakog učenika. Tu studenti uče da misle, tu se naša kolektivna kulturna sećanja, arhivi, i vrednosti čuvaju i šire. Ona zna da će jedino ako ovo sećanje uključuje istoriju i predstavljanje invalidnosti i osobe sa invaliditetom u svoj svojoj složenosti, osobe sa invaliditetom moći da uđu u javnu sferu kao legitimni građani. Tek tada možemo svi dalje od razumevanja osoba sa invaliditetom jednostavno kao pasivnih primaoca usluga, tretmana, naklonosti i milostinje. Ako bi invalidnost bila integrisana u humanističke discipline, naši budući nastavnici, privrednici, radnici, umetnici, zdravstveni radnici, zidari i lideri bi promenili način na koji zamišljaju invalidnost, osobe sa invaliditetom i sami sebe. A promenjeni ljudi menjaju institucije, Džudit to zna.
Džuditin plan je da nađe podršku za jedan interdisciplinarni Institut za studije iz oblasti invalidnosti u humanističkim disciplinama. Njen cilj je da ulije prisustvo invalidnosti kroz institucije visokog obrazovanja. Ona zamišlja razvoj nastavnog plana i programa, sertifikovane programe, prve i druge predmete na studijama invalidnosti, konferencije, mentorske programe, studijske programe, počasne profesure, partnerstva sa institucijama koje kreiraju politike i muzejima, uvođenje humanističke perspektive u studije medicine, stvaranje koalicija sa ženskim, rodnim i etničkim studijama, i mnogo toga još. Samo dok postoje takve institucionalne strukture visoko obrazovanje i svet koji stvara mogu u potpunosti da prepoznaju i smeste Džudit i ostalih 49.700.000 Amerikanaca kao što je ona.
Džudit su bile potrebne studije invalidnosti u humanističkim disciplinama, pa je radila na tome da ih razvije. Džudit je potrebna naša podrška. Svi mi ćemo imati koristi od promena koje Džudit može da napravi, i institucija visokog obrazovanja koje Džudit može da izgradi.
Tekst prevela i pripremila Veronika Mitro
Izvor: Rosemarie Garland Thomson, Roosevelt’s Sister: Why We Need Disability Studies in the Humanities, Disability Studies Quarterly, Vol 30, No 3/4 (2010).
