INTRO:
– Dobar dan.
– Da, kažite?
– Kako ste?
– Grozno, kako da budem. Zašto uopšte pitate? Kao da nekog zanima kako sam ja. Sad počinjem da imam problema s vidom. A znate koliko mi je važno da čitam. Prošle zime sam pala i gadno se povredila, nisam mogla da ustanem. I ustajanje mi je važno, dabome. A morala sam da plaćam žene da me neguju, proklete bile. Ma, nije uopšte važno kako sam. A Vi? Uostalom, šta ste hteli?
– Da Vas pitam da mi date intervju…
– Intervju? Koješta. O čemu se radi?
– O Vama; osteoporozi i ostalim raspadanjima…
* * *
– Čega se prvo setite kada se spomene detinjstvo [kao prazan pojam ili period]?
– Sećam se da sam imala tako dugačku kosu, da sam cela mogla da se pokrijem… Sklupčam se u krevetu i pokrijem se kosom kao ćebetom. Vrlo rano sam naučila da čitam i čitala sam čega god se dohvatim. Obožavala sam knjige i stalno sam tražila još. Sirota moja mama, više nije znala šta će sa mnom: – Pa, nemam; nemam više šta da ti dam! I zaista u kući nikada nije bilo onoliko knjiga koliko sam ja mogla da pročitam. Sećam se, jedan tatin prijatelj jednom me je poveo da mi pokaže svoju biblioteku. Otac mi je bio vojno lice, to nisam rekla… A taj njegov prijatelj, kolega, stariji oficir… Kako je samo divna izdanja imao, pa ne biste poverovali! Prava pravcata biblioteka u kući! Možete samo zamisliti moje ushićenje… I ponudio mi je taj tatin kolega da slobodno uzimam knjige, kad god poželim. A ja sam toliko bila željna… knjiga i svega, da sam odmah uzela nekoliko i zahvalna otišla kući. Međutim, kad je moj otac to saznao… On zaista nikada nije bio strog niti mi je išta branio. Ali ovo… ovo je bilo kao da sam ga osramotila. Propisno sam kažnjena, da mi posle toga više nije padalo na pamet da bilo šta uzmem od nekog muškarca. Kao da uopšte i mogu da vam ponude nešto čega već nema u javnim bibliotekama… Učlanila sam se ubrzo posle toga i… raščitala skoro ceo fond do sada. I danas mnogo čitam. Moram, znate; da nije čitanja, hodanje bi bilo beskrajno dosadno. A za mene je jako važno da hodam, dok god mogu. Barem tri hiljade koraka na dan – toliko moram da pređem. Izračunaću koliko je tri hiljade koraka kada se prevede u broj pročitanih stranica, pa ću Vam javiti da i to pribeležite.
– To bi zacelo bilo interesantno. [Ili tri hiljade koraka izraženo u broju isheklanih petlji, preslušanih radijskih emisija, proizvedenih anksioznih ideja… šta sve može da se umetne u tri hiljade koraka, bez saplitanja?] U međuvremenu, prisetite se kako Vam je protekla mladost? [U hodu, obilaženju biblioteka, čudnim proračunima, čitanju i(li) hodanju…?]
– Značaj hodanja tek kasnije ću otkriti. Ali, uglavnom, da. Rekao bi čovek da sve to pokreće jaka ambicija, želja za nekim ugledom i karijerom. Đavola. Sećam se, jednom me je neka prijateljica pitala ono čuveno: – A šta bi ti htela da budeš kad odrasteš? Zbunila sam se. Mislila sam kako mora da je lepo biti šumar, ali je bilo glupo da to kažem. Gradovi nemaju šume, a ja sigurno nisam htela da čuvam parkove. Rekla sam: – Ništa. Baš ništa! I zaista, to sam i postala. Ništa. Nemam nikakvo zvanje, ali sam uspela da ostvarim penziju, hvala bogu. Studirala sam arapski, a to je bila takva gnjavaža… Naravno da nikada nisam završila. Počela sam da prevodim sa engleskog – taj sam jezik niotkuda usvojila, došao je sam od sebe. A posle i francuski; slabije, doduše, ali opet dovoljno dobro da sanjam kako ću se probuditi u nekom dalekom selu na jugu Francuske…
[– Što je zacelo bolje nego u Arapskim Emiratima…]
– Rekli ste nešto?
– Pažljivo Vas slušam… Dakle, ostvarili ste se u prevodilačkom poslu? [Oni koji su među najprevođenijima kažu da je taj posao nalik davanju krvi.]
– Pa, vidite… To je bilo nešto najbezbolnije što sam mogla da radim. Ne bih podnela da ustajem svako jutro i provodim po osam sati u nekoj kancelariji. Nema šanse. Život je dovoljno grozan i bez toga. Tako da, vidite, to znanje jezika kupovalo mi je slobodu. Bar donekle sam to ostvarila; doza slobode u procepu između dva jezika, pronađena u prevodu… To mi je bilo jako važno. I nekako se uklapalo, znate. Oduvek kao da boravim u tunelu knjiga… a ne bih se usuđivala da i sama pišem, to ne. Nije da nisam razmišljala… ali bilo bi besmisleno. Prevođenje mi je omogućavalo da budem dovoljno blizu samog književnog stvaranja, a opet – da ne preteram. Dok, moj muž… bivši muž. I pokojni. On je, recimo, imao ambicije. Hteo je da piše. Ali nikada nije bio dovoljno dobar. Ubeđivala sam ga da ni ne pokušava – pa zašto da se čovek sramoti – ali nije vredelo. Bio je popriličan egoista.
– Znači, bili ste udati… Kako je [do đavola] do toga došlo?
– Eh… Po nagovoru, kako drugačije. Nikad to ne bih ponovila. Nama je bilo dobro; sve dok nas roditelji nisu nagovorili da se venčamo. Glupost. Obavili smo to da udovoljimo formalnostima,baš ništa nam nije značilo. Biciklom smo se odvezli do matičara, možete misliti kakva smejurija. Nikakve svečanosti nije bilo, ničega… Nije nam to trebalo. Znate, dok smo se viđali i družili onako bez ikakvih obaveza, sve je bilo dobro. A posle, kad je počeo taj zajednički, takozvani bračni život… stvari su se promenile. Razlike su postajale sve primetnije i uticajnije. I dalje smo kupovali knjige, prevodili i pomalo putovali. On je voleo društvo, velika okupljanja uz hranu, boemske večere u restoranima. Ja ne. Sećam se, odvuče me tako na neku veliku poslovnu večeru gde svi jedu sve redom: aperitiv, predjelo, supa, glavno jelo… A ja naručim odnazad i višestruko manje – tad sam jela kockicu čokolade za obrok. Kako su se svi iščuđavali i brinuli mi za zdravlje… A moj muž za to nije mario. Prihvatao je da ne jedem i da ne kuvam. Eto. Za mene je to gubljenje vremena. Možete misliti – sudove da perem. Pa znate koliko ja za to vreme mogu stranica da prevedem! On je to razumeo.
– Vaš muž? Kako se zvao?
– Zarekla sam se da mu više nikada neću izgovoriti ime.
– Gadan raskid koji niste odbolovali? [Toliko o razumevanju. Doduše, ima raskida koji su nalik amputacijama ili rascepu dvoglave bračne aždaje. Pulsirajući nedostatak.]
– I da i ne… Umro je – to mu je bio drugi odlazak od mene. A prvi put…otišao je za mlađom. I ne bi me to uopšte uzrujalo, da mi je samo rekao. Nije mi toliko smetalo što ima drugu – jaka stvar – nego što je to krio od mene, iskradao se i lagao me – u tome je izdaja. Kad smo rešili da se raziđemo, trebalo je kućnu biblioteku preseći na pola. I to smo uradili, onako, ljudski: – Ne, uzmi ti ovu… – Neću, uzmi ti! Kad se samo setim… u stvari, bilo je prilično neprijatno. Dala bih mu sve… čak i frazeološke rečnike do kojih se u ono vreme nije moglo lako doći… Posle razvoda nisam više gradila biblioteku i zauvek sam prestala da kupujem knjige. Preselila sam se u garsonjeru. Znate šta znači garsonjera? Soba za poslugu. Interesantno, je l’ da? Mi smo tokom razvoda nastavili da se viđamo. Ponekad. Došao bi po mene da se odvezemo u neko obližnje mesto i da samo popušimo cigaretu ili dve. Tad sam još pušila – nije bilo skupo kao danas. Moja penzija sad to ne bi izdržala. I… šta sam ono htela da vam kažem? Da. Kad je moj muž umro, nisam mu otišla na sahranu. Nisam mogla. Da ja više nisam ono što sam mu nekad bila… ne, to ne bih mogla da podnesem. Druga žena je njegova udovica.
– Decu niste imali?
– Ne, hvala bogu. Jednom, za malo. Znate, ja ne podnosim bebe – odurne su. Za mene nema goreg košmara nego kad sanjam bebu. Strašna noćna mora. Derle; kao drekavac. Oduvek mi se to gadilo… A zadesilo me jedno gadno iskustvo dok sam studirala. Ostala sam trudna, a bila sam još uvek… kako da kažem… devojka. To se sve dogodilo sa mojim bivšim mužem. Bar da sam uživala, pa da znam da sam neko zadovoljstvo otplaćivala svim onim što je usledilo. Ne. Ništa ja nisam osetila. Samo je odjednom počeo da mi raste stomak. I to strano telo unutar mene. Kao tumor. Kada smo otišli kod lekara, niko nije hteo da uradi kiretažu – bilo je preveliko, prekasno i uveliko živo. A da rodim – to nije dolazilo u obzir! Pa šta će mi derle za ceo život. Nezamislivo. Našli smo onda nekog tipa koji je bio voljan da pomogne i da me reši te bede. Bilo je rizično, ali on je pristao. Za izvesnu svotu, razume se. Ležala sam na kuhinjskom stolu i on se mučio satima da me očisti. Bilo je iscrpljujuće; ali je uspelo. Kad sam videla da mi je stomak opet ravan – ne mogu vam opisati tu radost, uprkos svim bolovima. Izgubila sam mnogo krvi; i ko zna šta još. A taj lekar sa mesarskim rukama samo mi je rekao da jedem mnogo narandži i da ću onda biti dobro. Poslušala sam ga, iako nigde nisam našla objašnjenje – čega to ima u narandžama što mi je tad trebalo. I sada, posle toliko godina, ja i dalje opstajem na narandžama. Imam jako specifičnu ishranu, znate.
– Zbog zdravstvenog stanja? [Pređašnjih iskustava ili nasleđenih sećanja o gladnim godinama?]
– Bojim se da je to nepopravljivo… Ali, da. Kako je grozna ova starost. Baš sam pre neki dan razmišljala kako bi bilo lepo da se starost odvija ka nestajanju. Kako da kažem – kad bismo samo mogli da se stanjujemo, da postajemo prozračni i da naprosto iščeznemo, iščilimo ili isparimo iz života. Je l’ te da bi to bilo sjajno? Onako, dostojanstveno. Ova starost kakva je sada, ravna je poniženju. Zašto tela moraju da nam se deformišu? To jako teško podnosim, toliko izobličenja: stanjena kosa, smežurana koža, ova pogurenost. Bilo bi nedopustivo da sam još i debela; mada, primetićete, ponegde imam viška kože. Nijedan lekar ne ume da me posavetuje kako da to skinem – vidite, ovde oko ručnih zglobova. Višak. I grba na leđima mi je višak. Zato uvek biram haljine i kapute sa kapuljačom – da znate da kapuljača prilično dobro prikriva grbu. Toga sam se, eto, dosetila pre nekoliko godina. Pa, naravno da mi je važno kako izgledam! Prošlog meseca napunila sam šezdeset pet godina. Šezdeset pet – možete li da zamislite? Ni ja. Osećam se gotovo isto kao kad sam bila kao Vi. Sa recimo, dvadeset sedam ili trideset. U tridesetima sam nastradala.
– Kako se to dogodilo? [Na-stra-da-la. Kakva čudnovata reč. Pevljiva.]
– Glupo, veoma glupo. Tad sam živela sama u garsonjeri na osmom spratu. Jako sam volela taj stan, ne mogu Vam opisati. Međutim, sada se ne usuđujem da živim tako visoko; osmi sprat mi je, kako da kažem – nepristupačan. Naravno da postoje liftovi u zgradama, ali ko je u mom stanju lud da se na to oslanja! Zamislite, pokvari se lift – pa šta ću onda!? Užas. Zarobljena nebu pod oblake, što kažu. Nekad sam išla stepenicama, onako, vežbe radi. A komšinice mi se iščuđavaju, kažu, baksuziram kvar u zgradi. Zamislite to. Ja baksuziram. A one, što po ceo dan ne rade ništa? Nisam se nikada s njima družila, nisam imala vremena da tračarim i kafenišem, uvek je bilo nečeg za čitanje i prevođenje. Pa, dabome… Roditelji su mi obezbedili taj mali stan kad sam se razvela, a za ostalo sam se snalazila sama. I bilo je prilično dobro. Sećam se, u toj garsonjeri oduvek je bilo mrava… Ja sedim i prevodim, pišem, a mrav prati trag olovke po papiru. Koliko je to bilo ljupko! Taman posla, nikada nisam tamanila mrave. Zašto bi mi smetali? Pa, ljudi su daleko veća gnjavaža… a ne možete da ih tamanite sve i da hoćete! Izostavite taj deo… U stvari, šta me briga, zaista tako mislim. Da li je bezbedno da tako mislim?
– Svakako ostajete anonimni. [Pred drugima; a sami pred sobom – to je već d(r)uga priča.]
– Hvala, to Vam verujem. Možda sam naivna, ali u Vas nekako imam poverenja… O čemu smo ono govorile?
– O tome kako ste glupo nastradali…
– Da, zaista glupo. Čistila sam, znate. Mora da bude čisto, drugačije ne trpim. A ljudi ni to ne shvataju, nego… toliko umeju da budu bezobzirni, da je to nezamislivo! Eto, pre dva dana morala sam da zovem vodoinstalatera – proklet da je, ali bez vode ne mogu – da proveri cevi u kupatilu i, zamislite, on tako onu svoju torbetinu s alatima tresne pravo na veš mašinu, pored mog belog nesesera sa noćnom kozmetikom! Pa, nemam reči! – Pa, kako se samo usuđujete – ja ga pitam – gde se sve nije vukla ta torba i sad ste je meni tu posadili, pa moraću satima da čistim okolo… A on se izbečio i samo gleda kao tele. Ma, ne vredi ni da Vam pričam. A još kad je završio tamo u kupatilu, ušao ovde u sobu i zaukao se da mi sedne na krevet! Zamislite to! Jedva sam uspela da ga zaustavim. Pa, molim vas, na ovom krevetu ni ja ne sedim u dnevnoj odeći, samo u pidžami. Razumete me…?
– Apsolutno. [I kako ste, dakle, stradali pod samonametnutim terorom higijene?]
– Da. Ma, vraga da… Znate, ne podnosim mnogo stvari u stanu. Em što mi treba prostora za hodanje, em što se lakše održava kad je prazno. Pa, vidite kako je kod mene – eto, dobro je da imate gde da sednete – skoro da nemam ništa od nameštaja. I ne treba mi. Zaista. Ormane ne podnosim; odeća mi je tamo iza zavese, na onim stojećim vešalicama kao u butiku. Otkako su mi roditelji umrli, ne mogu da smislim nikakav orman – znate na šta me podseća? Na mrtvački kovčeg. Užas. Ne, ja to ne mogu da držim u stanu. Zamislite, svakog jutra idete da se obučete i prisećate se sahrane svojih roditelja. Strašno. Nemojte misliti da ih se ja ovako ne setim. Setim se; itekako sam svesna tog nedostatka. Ali taj prokleti orman stvar čini još gorom; živopisnijom. Druga stvar koju ne podnosim u stanu je tepih. Volela sam tamne tepihe jer su praktični za održavanje… i jedan baš takav mi je došao glave. Uzela sam da srolam tepih i povukla da ga iznesem na dvorište ispred zgrade… kad mi je nešto krcnulo u leđima. Presekla sam se. Tad je sve to počelo. Trebalo je da se sama urolam u taj tepih i da se skotrljam sa terase na osmom spratu! Mislite da nisam već to razmatrala? Nebrojeno puta. Ali nisam znala kako; nijedan pokušaj samoubistva nije mi se činio dovoljno pouzdanim i sigurnim. Šta ako samo stradam još gore? Pa to je pravi pakao… Napukla su mi tri pršljena pod tim prokletim tepihom i tako sam saznala da imam osteoporozu. Znate šta je osteoporoza?
– Da, saznala sam kad sam Vas upoznala… [Bolest šupljih i krtih kostiju; trošnih, poroznih, lako lomljivih. Ras-pad.]
– Tako je. I sad jako mnogo dajem na lekove, vitamine i hodanje. Ako bih negde ne-daj-bože pala, to bi za mene bilo pogubno. A moram da se krećem, znate. Razbijam se kao da sam od stakla. Lomila sam već kuk. I oporavila se. Ali pitanje je da li bi me sledeći put uopšte i mogli sastaviti. Ostala bih tako… ma neću ni da izgovorim. Najteže mi pada pomisao da budem zavisna od drugih ljudi. To ne bih podnela. Kao ni dan bez vode! Kad nestane vode na nekoliko sati, mene uhvati užasan strah! Kad će ponovo stići… i hoće li nam uopšte ponovo pustiti vodu? Moj muž je znao da se našali: – Majstore, kad će voda, imam jednu žabu u kući…! Pa ja se tuširam bar triput dnevno. Znala sam da boravim na Dunavu po celo leto i da plivam do besvesti… Ali ne idem više otkako sam se ovako izdeformisala.
[– Trebalo bi da neko kreira kupaći kostim sa kapuljačom. A nekad su žene plivale ispod sopstvenih podsuknji, zar ne…?]
– Ne možete Vi mene razumeti, dok god nemate iskustvo starenja, samoće i propadanja. Budite zahvalni na tome. Dok god možete. Kod mene je to osipanje (kostiju) nastupilo dosta rano; ta manifestacija trošnog (ženskog) tela. Naravno da toga nisam bila svesna do prve povrede; ali odvijalo se, bespovratno se odvijalo. Već u tridesetima sam počela da gubim ciklus. Tad me je to veoma obradovalo! Pa, to je za mene bila gnjavaža iz meseca u mesec. Davno sam negde čitala o američkim ženama koje pripremaju za vojsku i kako su za njih, navodno, izmislili neku pilulu koja odlaže ili zaustavlja ciklus. Zamislite to! Fantastično, kako nauka može da vam pojednostavi život; da vas oslobodi, na kraju krajeva! A dok takve stvari stignu kod nas… Ja sam, eto, imala sreće – kako sam tad mislila, to je čista telesna sreća – da mi taj cirkus prestane veoma rano… Ali vraga! Kad rano uđete u menopauzu, organizam pati od nedostatka estrogena – znate šta je estrogen? Ženski hormon, dabome… A nedostatak estrogena direktno vodi u – osteoporozu! Eto, sve je to nekako uticalo jedno na drugo… iz prekida u nedostatak. Nedostatak estrogena, nedostatak kalcijuma, nedostatak koštane mase, višak kože, višak vode u stomaku i zglobovima… Možda je sve to pokrenula ona zakasnela intervencija i – nisu ni te narandže neka čudotvorna voćka, razume se. Ove sezone hranim se jabukama, jer pradajz je prilično skup u decembru.
* * *
– Recite nam dve istine i jednu laž o sebi.
– Abortirala sam dečaka. Biografije smatram najvrednijom vrstom literature. Volela bih da me spale kad umrem, ali bojim se da to neće imati ko da organizuje.
