Po zvaničnom obrazovanju Mateja Tomšič Akengen je ekonomistkinja, rođena u Sloveniji gde prve tri decenije svog života provodi prilično uobičajno, integrisana u savremeni svet i njegove zahteve. A onda… U tački susreta naizgled nepomirljivih suprotnosti – ekonomije i isceljivanja,  psihologije i duhovnosti, urbanog i prirodnog, realnog i apstraktnog – otvorio se put ka njenoj urođenoj vokaciji. Jer, biti šamanka znači istovremeno boraviti u dva sveta, biti prizemna i duhovna, u sadejstvu suprotnosti imati uvid u celovitu sliku sebe, života i sveta.

Pojam šamanizma danas zvuči apstraktno i egzotično, primitivno i(li) primamljivo. Izvesno je da je šamanizam jedna od najstarijih duhovnih tradicija na svetu i najstariji sačuvani sistem isceljivanja. U najjednostavnijoj definiciji, to je način razumevanja života i čoveka na svim nivoima. Sama reč šamanizam sibirskog je porekla, ali se u Africi ne upotrebljava – u zapadnoafričkoj zajednici Joruba, za šamane i šamanke kaže se da su otac tajne života (Babalawo) ili majka tajne života (Iyanifa). Bez obzira na naziv, načini istraživanja života srodni su gde god postoje oaze znanja iz onog vremena kada je čovek imao svest o tome da sve dobija iz prirode: hranu, vazduh, vodu… sve. Ono što Mateja intenzivno izučava poslednjih petnaest godina je ifa filozofija. Daleka savremenoj civilizaciji, ifa filozofija čuva se i razvija u zapadnoj Africi: u Nigeriji, Kongu, Beninu, odnosno, zajednici Joruba, na čijem jeziku ifa znači mudrost.  – Kada sam došla u dodir sa ifom, imala sam osećaj da sam otkrila nešto zaista izvorno – kaže Mateja. Među članovima Joruba zajednice, ifa se prenosi na tradicionalne načine: učenjem, kontemplacijom, ritualnim inicijacijama. Učenje se proširilo izvan Afrike pre svega zahvaljujući Baba Kingu. Poreklom iz Joruba naroda, Baba King studirao je i doktorirao na Univerzitetu u Sao Paolu u Brazilu, gde je potom niz godina bio predavač na Katedri za afričke studije i istraživač Joruba kulture i religije. Tako se u Brazilu odigrao taj spoj tradicionalne afričke mudrosti sa savremenim zapadnim svetom i znanjima iz oblasti psihologije, sociologije, poslovanja. Upravo u Brazilu je i Mateja inicirana u ifu, a oformljena je i prva van-afrička grupa kojoj su ifa znanja bila dostupna na tradicionalan način. Bila je to i prilika da se deo ifa nasleđa prvi put zapiše. – Zapisali smo deo te mitologije – objašnjava Mateja – preko čega je ifa postala dostupna zapadnom svetu.

Dragocena riznica priča, ifa mitologija, danas je pod zaštitom UNESCO-a. Mitologija nam daje ključeve za duboke uvide u psihologiju ličnosti, za razumevanje duše – jer psiha je grčka reč za dušu. Kao priča duše, mitologija nikada nije jednoznačna. Isto tako, ni šamanizam ni ifa nisu jednoznačni sistemi nekih univerzalnih duhovnih zakonitosti kojima bi pojedinac trebalo da se povinuje. Naprotiv. Smisao šamanizma je da bude podrška pojedincu. To je put upoznavanja sebe, svoje (zaboravljene) suštine i (skrivenih) talenata, razumevanja konstruktivnih i destruktivnih sila unutar sebe i sticanje emocionalne stabilnosti. Poznavanje sebe početak je svake mudrosti – čuli smo nebrojeno puta. (A opet se svakog jutra budimo pored stranca i gledamo ga kako zbunjeno pere zube u našem ogledalu.) U tom najširem smislu, šamanizam kao put ka sebi i kao povratak sopstvenom izvoru – nešto je za čim svi tragamo, bez obzira na kulturološke okvire i poreklo. Svi tražimo način da se prizemljimo i smirimo sa životom. Kako da u tom smirenju sebi kažemo: sad sam tu, iskoristiću ovo vreme najbolje moguće…? Kako da živimo sebe? Šamanizam ima odgovore, ali otvara nebrojeno mnogo pitanja.

U razgovoru sa Matejom pokušavamo da pronađemo šamanski pogled na invalidnost, raščlanjujemo mitove o hromim kovačima i slepim prorocima, tražimo veze između mentalne nestabilnosti i spiritualnog transa, pomeramo se ka smislu marginalizacije, detektujemo nevidljive invaliditete u svakome od nas, preispitujemo kaveze sopstvenih uverenja, učimo kako da slavimo sve što je nesavršeno, žensko i živo…

• Svaka kultura ima izgrađene socijalne konstrukte, stereotipe i vrednosne sisteme. Zapadna kultura je dualistička, svemu pripisujemo vrednosni predznak (plus ili minus). Kada je reč o invaliditetu, preovladava model po kome se invalidnost ne shvata prosto kao (neutralno) iskustvo, nego kao poziv na popravku. Kakav je odnos prema invaliditetima u Nigeriji, Joruba zajednici i kulturi? U kontekstu te afričke kulture, da li se može koncipirati šamanistički pogled na invalidnost?

Jedna od mojih afričkih učiteljica iz plemena Joruba ima nešto što bismo ovde nazvali telesna hiba: niska je, sitna i povijena. Kada sam je prvi put videla, pomislila sam: – Kako ova žena ima zanimljivo telo! Ali to tamo nije od važnosti. Ona je simbol mudrosti i poštovanja, prihvaćena u svojoj zajednici takvom kakva jeste. U toj tradicionalnoj zajednici telo nije toliko na udaru pažnje, niti se izgled procenjuje i etiketira. Jednom je, na primer, rađena anketa o tome koliko su  žene širom sveta zadovoljne sopstvenim grudima: jesu li prevelike ili premale, dovoljno čvrste, oble… Ali ženama u  takozvanim primitivnim kulturama to je neshvatljivo: – Kakvo je to uopšte pitanje? – čudile su se. To za njih nije imalo nikakvog smisla, jer: – Moje sise su dale mleko mojoj deci, zbog čega su moja deca preživela! Takav je pogled na telo. Telo je činjenica koja se ne romantizuje, niti se oko njega razvijaju negativni koncepti. Kako ne postoji trauma vezana za pojam tela, tako nema potrebe za pokušajima da se telo opravda na neki romantičan način. Učiteljica koju sam spomenula sklona je da se često šali povodom sopstvenog telesnog stanja. Jednom smo nabavljali odeću i ona, koja je izuzetno sitna – visoka je najviše metar i trideset – dobila je odeću za ženu prosečnog stasa. Obukla je to i smejala se do neba na račun sopstvenog izgleda u novoj odeći. Bez ikakvog srama ili nelagodnosti! Rodila se u takvom telu i razvila je poštovanje prema onome što ima.

Šamanizam nije dualističko, nego holističko gledište na svet. To je studija čoveka, pa je samim tim teško postaviti neku teoriju koja bi bila svevažeća. Pošto je šamanizam podrška pojedincu, svako opšte teorijsko objašnjenje bilo bi zavodljivo i udaljilo bi nas od samog smisla šamanizma. Za nekoga je bitno da razume određenu pojavu, za nekog drugog ta ista pojava nije od važnosti. Telo dobijamo od oba roditelja; dobijamo genetiku tela, genetiku emocija i mentala, takođe i spiritualnu genetiku. Ako možemo da odaberemo roditelje, prostor ili razdoblje u kome se rađamo, da li stvarno biramo i svu genetiku i sve parametre koje dobijamo od predaka? Ponekad se ipak ne može reći: sam si to odabrao. Uvek se pitamo šta je to što nam nedostaje, šta treba izbalansirati, podržati, usmeriti… Tražimo način da se umestimo u sopstveni život. Svima nam je dat izazov: na fizičkom, emocionalnom, mentalnom i(li) spiritualnom nivou. U tom smislu, nema neke suštinske razlike između osobe sa invaliditetom i osobe za koju društvo smatra da nema invaliditet. U spiritualnosti se bavimo onim što je nevidljivo. Kad počnemo da izučavamo to nevidljivo i apstraktno, uviđamo da nema razlike među nama, jer svi imamo nevidljive invaliditete. Iz te percepcije, nema mesta za kritički stav: invalidnost nema nikakav predznak. Čak ni u toj meri da se osoba s invaliditetom smatra žrtvom sistema, jer – svi smo žrtve sistema. Neko ko se rodi sa, recimo, nasleđenom zavisnošću, žrtva je genetike. Kada sagledate sve parametre koji određuju pojedinca, shvatite da nema mesta za jednu univerzalnu teoriju. Zapravo, ne samo da je teško, nego je i nepotrebno postavljati takvu teoriju.

Kada bi moja učiteljica bila rođena kod nas, bila bi etiketirana. U Nigeriji je postala jedna od najpoštovanijih osoba u zajednici. Rođena je u kulturi koja nije kritički nastrojena i gde se svako bavi sobom i sopstvenim putem. Neko ko je mudar ne upliće se gde mu nije mesto, osim ako ga ne zamole za savet. Nivo mudrosti koji je neka osoba razvila određuje se nivoom tolerancije.  Tolerancija je majka mudrosti. Ako hoćemo da razvijamo sposobnost prihvatanja i tolerancije, treba da se odmaknemo od crno-belog poimanja sveta i da odolevamo toj potrebi za etiketiranjem svega. To je težnja razuma koji mora imati sve pod svojom kontrolom, da se ne bi osećao ugroženim. Treba priznati da postoje stvari koje ne možemo razumeti.

• Jedna od afričkih legendi kaže da je Ngugi, bog metala i kovačkog zanata, samovoljno odbacio jednu nogu i oko. Nakon sticanja moći kroz patnju, vratio se da služi svojoj zajednici kao zanatlija. Uopšte, hromost kovačkih božanstava je lutajući motiv, prisutan u raznim kulturama. Najčešće se tumači kao cena za otkrivanje tajni vatre i prerade metala. Da li priču zaista treba razumeti u dualističkom modelu žrtvovanja fizičkog tela da bi se duh mogao pojaviti? Da li su, dakle, fizičko razobličenje i patnja (šamanski) put sticanja moći?

Kao  što smo zaključili u prethodnom pitanju, u šamanizmu nema jedinstvene teorije. U ifa filozofiji postoji 16×16 takozvanih energetskih kombinacija i iza svake je jedna mitska priča. Dakle, to je ukupno 256 mitskih priča. Za razliku od onoga na šta smo navikli, mit se ne obraća grupi ljudi niti celoj zajednici, nego jedan mit odgovara jednoj osobi. U datom kontekstu i trenutku, određeni mit upućuje na razmišljanje i otvara različite perspektive – za pojedinca. U Joruba mitologiji bog-kovač je Ogun, koji je ujedno i hrabar ratnik bez karakteristike hromosti. U jednom mitu telesni invaliditet se pojavljuje kao rezultat genetike, što upućuje na rad sa precima. U drugom mitu invalidnost se objašnjava disbalansom kreativne energije – to je Obatala, ona koja stvara materijalno fizičko telo. U trećem mitu osoba kroz sopstveni izazov motornog invaliditeta donosi isceljenje celoj zajednici, a protagonist tog mita predstavlja se kipovima koji umesto noge imaju palicu. Mnogo je pristupa i mitoloških priča sa elementima invalidnosti.

Ako neko ima oštećenje vida, najverovatnije će razviti druga čula i načine orijentacije.  Traga se za kompenzacijom, kako bi se osoba mogla slobodno kretati u prostoru. U tom smislu, invaliditet je razvojna tačka ili motivator za otkrivanje nekih drugih, dubljih i skrivenih talenata. Mnogo je talenata u nama koje uopšte ne poznajemo. Znamo da koristimo svega nekoliko procenata mentalnih sposobnosti. Za osnovno preživljavanje koristimo jako malo svojih kapaciteta. Kroz invalidnost razvijamo zamene ili druge talente. Neko kome je oštećen vid verovatno će razviti unutrašnji pogled, jer to je činjenica preživljavanja. Koncept žrtvovanja da bismo nešto razvili takođe je životna činjenica. Ako odlučimo da imamo decu, to je žrtva: gubimo deo slobode i vremena za sebe. Ako se odlučimo za partnerstvo, takođe žrtvujemo deo sebe i svog vremena, ili barem prihvatamo neke kompromise. Ako se odlučimo za potpunu slobodu, žrtvujemo deo prijateljstva ili partnerstva. Sama činjenica da smo preživeli do sada, znači da je za nas žrtvovano mnogo… barem salate, ako smo vegetarijanci! Moraš uzeti život da bi dao život. Bez ikakve romantizacije. Žrtva je činjenica u kojoj nema ničeg tragičnog. Svako od nas na nekom nivou i u nekom području svog postojanja živi sa invaliditetom – što nije ni minus ni plus. Naprosto je prisutna ta činjenica žrtvovanja, kao i motivacija da nešto što nemamo nadomestimo na drugi način. Možemo postati žrtva bilo kog životnog iskustva, a takođe možemo učiti i napredovati kroz to isto iskustvo.

Pošto kovački zanat nije mek, njegova božanstva odlikuje snaga, hrabrost i volja za preživljavanjem. Božanstvo metalurgije Ogun dobija gvožđe iz blata. On predstavlja energiju zaduženu za pronalazača u nama, a ujedno i potrebu da poboljšamo i olakšamo život. Ako se neko danas pita kako da unapredi telekomunikacije – to je energija Ogun. Izučavanje svih simbola na nivou jednog mita daje uvide – ali to nisu univerzalne istine. Duhovni razvoj može se postići i mekanijim pristupom, razvojem ljubavi prema telu. Nije nužno da neko sa motornim invaliditetom hoće, mora i želi da razvije duh. Može; ali ne mora. Hrabar ratnik života, mitski kovač, uvek radi na ličnom razvoju, disciplini, duhovnoj snazi – što zahteva mnogo odricanja. Ako neko hoće da postane vrhunski sportista – da li treba da bude disciplinovan? Isto važi i za duhovni razvoj. Biti disciplinovan znači ostati dosledan svom putu, ne uplitati se gde ne treba, tolerisati ono što ne možemo da promenimo, smiriti se i uložiti snage tamo gde možemo da napredujemo. Neko to shvata kao kaznu i mučenje. Neko drugi baš tu pronalazi radost i užitak u takvom radu. Takav je i šamanski put. No, svi u životu imamo trenutke kada na površinu treba da izvučemo ratnika, kovača.

Za razliku od zapadne duhovnosti, gde preovladava ideja mučeništva, u afričkoj filozofiji sveprisutno je slavljenja života. Život nije ni patnja ni kazna, nego nam donosi izazove kojima nas poziva na rast i razvoj.  Kao u dobro organizovanoj školi, ti životni izazovi primereni su našem dobu i uzrastu, zahtevajući od nas da usvojimo nova znaja i da aktiviramo dodatne snage. Kada lav iskaže svoju snagu: dok leži ili dok lovi? Određene situacije primoravaju nas da ispoljimo i povećamo sopstvenu snagu. Ne možeš se danas najesti do kraja života. Isto je i sa znanjem i sposobnostima. Na svima nama je da se uvek iznova pitamo: šta mogu razviti bolje, koji su moji izazovi? Tako svi rastemo, bez razlike. Danas se depresija smatra normalnim stanjem, to je socijalno prihvaćen oblik invaliditeta. U tom smislu, svako ko se bavi spiritualnim radom i ličnim razvojem, bavi se nevidljivim, emocionalnim oblicima invaliditeta. U onome što izgleda kao nedostatak zapravo je naša šansa da rastemo. Inače bismo stagnirali.

• U mitološkim predstavama i predanjima veoma često osobe koje vide kroz vreme, poseduju moć predviđanja –  imaju oštećenje vida. Poznato je da neki šamani prekrivaju oči na putovanjima u drugi svet, kako ih ne bi ometala ovozemaljska stvarnost. Čula su naša veza sa svetom, kroz njih doživljavamo stvarnost i reagujemo na nju; a s druge strane – čula nas i ograničavaju. Kako to izbalansirati?

Svakako je lakše putovati u unutrašnje sećanje ako se isključimo od svih spoljašnjih stimulansa u prostoru u kome boravimo. Šaman je jednom nogom u paralelnom svetu, a drugom u ovom, realnom svetu. Smatram da smo samim rođenjem već do neke mere šamani, jer smo došli kao bit, kao duša, iz spiritualnog sveta u ovaj svet gde smo dobili telo. Da li imate emocije? Možete li ih fizički opipati? Ne možete, ali to ipak ne znači da ne postoje. Čovek je daleko veći nego što izgleda, ali su mnogi aspekti njegovog postojanja još uvek nesaznajni. Jedino što sa izvesnošću znamo je to da jako malo znamo o sebi. Šta je sa ostalim delovima nas? Šamanizam je dublje razmišljanje o životu. Kako biti svestan? Kako biti više živ? U ovaj vidljivi svet donosimo svoje apstrakne delove, dolazimo sa određenim talentima i izvesnom misijom. Ako ne znamo koji su naši talenti, ne sećamo se sopstvene misije, a kamoli da je živimo – u čemu je onda vrednost našeg života? To je kao kada bismo otišli u supermarket po nešto određeno, a onda pokupovali sve drugo osim onoga po šta smo stvarno došli! Znamo li uopšte po šta samo došli? Da li smo u kontaktu sami sa sobom?

Ako smo usmereni isključivo na ono što dolazi iz spoljnjeg sveta – slušamo  tuđe reči, usvajamo ustaljene teorije, primamo informacije – kako onda da proniknemo u sebe? Idemo li unutar sebe, u ono područje gde je utisnut taj zapis zbog čega smo živi? To postoji u svakome. Nosimo apstrakne, ali i one vidljive i opipljive energije: kako intuiciju, tako i razum. Kada se dete rodi u Joruba kulturi, potpuno je uobičajeno da se roditelji zapitaju: – Ko nam se to rodio? Za šta je predodređeno ovo dete? Kako da ga podržimo? Niko ne želi da bude samo biomehanizam programiran da za života pojede hrpu salate. Kako biti istinski živ? Duboka razmišljanja o životu i osvešćivanje svojih talenata zahtevaju duboko poniranje u sebe, dodir sa sobom. Ako samo gledamo  i slušamo ono što dolazi izvan, možemo li ići unutra? A upravo to nam je zadatak: da idemo u unutrašnji deo sebe.

Neko ko ima oštećenje vida automatski je primoran da gleda prema unutra i verovatno će doći do određenih uvida brže nego onaj ko je usmeren na spoljni svet. Kako otkriti unutrašnji mir u spoljašnjim smetnjama? Kada krećem na neko unutrašnje putovanje ili ponirem u neko sećanje, naravno da ću se isključiti za dotok spoljašnjih stimulansa. Šamani to usmereno rade. Deca katkad odlutaju u razgovor sa zamišljenim prijateljima. Kada to roditelji saznaju, izbijaju im te stvari iz glave svodeći ih na puko maštanje. Kasnije može da se desi da kao odrasli ljudi dobiju spiritualne uvide, ali ne budu pripremljeni za to iskustvo. Sada tu situaciju ne objašnjavamo maštanjem, nego psihičkim problemima.  U oba slučaja, moguće je da je samo reč o sećanju na neke sposobnosti sa kojima su došli, ali ih nisu ostvarili. Zato je za šamana važno da bude kao drvo: jako prizemljen (ukorenjen), a istovremeno otvoren za uvide iz spiritualnog sveta.

• U nekim zajednicama stanja mentalne nestabilnosti izazvana,  na primer epilepsijom, tumače kao šamansku moć. Kako ovo objašnjavate?

Postoje načini kako preko plesa i ritma bubnjanja doći u trans-stanje. To svakako nije jedini način da se uđe u trans (neki uzimaju određene psihotropne stimulanse), ali objasniću na primeru plesa. Doživljaj trans-plesa može imati različite razmere: od opuštenosti i mekog plesanja, do osećaja da neko drugi upravlja vašim telom. U trans-plesu možete ostati sasvim svesni, a moguće je i potpuno izgubiti kontrolu. Takav gubitak kontrole nad telom može da izgleda kao epilepsija, ali to ipak nije. Upadanje u trans-stanja takođe može da se desi iznenada i nekontrolisano. Šaman trenira prizemljenost i načine usmerenog putovanja na druge nivoe. Ako se trans desi nekome ko je potpuno nepripremljen,  sigurno će potresti njegovu stabilnost. Kada se trans dogodi neočekivano, bez pripreme i bez uvođenja, najlakše ga je objasniti kao epileptični napad – ali to su različite stvari.  Kada neko doživi epileptični napad, sa šamanskog gledišta se čini da neki apstraktni deo nas izlazi iz tela tako da ono gubi kontrolu. Premalo znam o epilepsiji da bih komentarisla šta ona zapravo jeste, ali znam da je stanje transa nešto drugo. Sećam se slučaja jedne žene kojoj se dešavalo da jednom-dvaput nedeljno pada u stanje u kome je na nekoliko minuta potpuno odsutna. Ustanovljeno je da nije reč o epilepsiji, nego o spiritualnom putovanju. Najverovatnije je nekada usmereno i svesno ulazila u ta stanja, a sada se spontano manifestuje ta veština koju je donela sa sobom ni ne znajući da je ima. To je jedno moguće objašnjenje. Mnogima koji na brzinu dobiju spiritualne uvide za koje nisu pripremljeni niti imaju podršku, dešava se da završavaju u institucijama, pod sedativima i sa dijagnozama mentalne neuravnoteženosti ili poremećaja.

Sličan je slučaj i sa autizmom… Drugačija mentalna stanja mogu biti u pratnji izuzetne (čulne) osetljivosti ili prijemčivosti za ispoljavanje onog što je nevidljivo.

Jedna moja prijateljica ima običaj da s vremena na vreme kaže: – Imam simptome autizma.  To su periodi kada joj nije do druženja, već je okrenuta nekom svom svetu. Gde je granica? Do koje mere je takvo ponašanje prihvatljivo, a kada dobija dijagnozu? Na neki način, socijalizacija nam je svima potrebna – da budemo uključeni i živi u ovom svetu. U ifa filozofiji autizam se objašnjava takozvanom energijom Egbe.

U času trudnoće, duša se usidri u ovaj život u koji će rođenjem doći. Kad dođu na ovaj svet, deca su još uvek u bliskom dodiru sa svetom iz koga su stigla,  što se manifestuje imaginarnim (spiritualnim) prijateljima s kojima često razgovaraju i igraju se. Obično nam kažu da je to samo bujna dečja mašta, a u stvari je to veza sa našim spiritualnim izvorom. Osobe sa autizmom mogu taj kontakt čuvati zauvek. Ostalima su ga izbili iz glave kao nešto što ne postoji (kao što ne postoji intuicija, niti emocija). Taj spiritualni izvor ifa studira pod pojmom energije Egbe – to je dete u nama, to su naši spiritualni prijatelji u paralelnom svetu, a ujedno je to i naša sposobnost socijalizacije u ovom vidljivom svetu. Neko je toliko povezan sa onostranim, da je više gore nego dole, više tamo nego tu, više u sebi nego u realnom svetu. Ne može se povezati sa ovim društvenim životom ovde, jer je preupleten u život iz koga je potekao. Ali to je samo jedna teorija.

Nekad se našalim pa postavim ovo poređenje: Šta bi bilo kad bi se Dalaj Lama inkarnirao u našoj zajednici ovde i kada bi u drugoj godini života počeo da govori o svojim  iskustvima iz prošlih života? Zamislite da se rodio roditeljima koji nisu razmišljali o reinkarnaciji, niti ih naročito zanima pojam duše. Kako bi se njegovo biće osećalo u ovom svetu, kad bi roditelji pokušali da ga uklope u sopstvena shvatanja? Katkad je dete mudrije i razvijenije nego roditelji sami – a da li tada njegova duša sme da se manifestuje? Da bi preživeo, čovek ponekad mora da sakrije svoje talente. To je još jedna činjenica. Spiritualni izvor – dete u nama – nosi osnovni deo našeg postojanja, sećanje na našu svrhu i talente, a često se baš tog dela odreknemo da bismo opstali u ovom svetu. Kako tada živimo? Da li bez sebe možemo biti u saglasju sa svetom? Jedino što je u životu važno jeste živeti sebe.

Za nekoga ko ima dete s autizmom znanje o energiji Egbe doprinosi razumevanju spiritualnih izvora tog fenomena, ali samo ako roditelj razmišlja na spiritualan način. Opet, autizam je samo još jedna od činjenica postojanja, ništa užasavajuće. Skoro kod svakog čoveka prisutan je uticaj te iste energije Egbe – negde u manjoj, negde u većoj meri.

• Imate li neku ideju o tome zašto se rađa sve više dece sa autizmom?

Verujem da je uzrok tome u nedostatku razumevanja spiritualnog života. Danas je čudno duboko razmišljati o sopstvenom životu. Ono što je neophodnost, postalo je čudno. To je rezultat viševekovnog funkcionisanja društva kakvo danas poznajemo, jer priroda uvek ide u pravcu iznalaženja balansa.

• Nesavršenost je sveta. Ali kako da zaista usvojimo taj stav o prividnim nesavršenstvima koja  su s razlogom darovana svakom od nas ?

Ako pogledamo ovu planetu, tu snagu života i kretanja – to je savršeno – ali su nesavršenstva unutar nje. Šta pokreću ta takozvana nesavršenstva? Traženje balansa. Gde je izazov, tu je i mesto za razvoj, traganje za novim znanjima i rešenjima. Gladan lav ide u akciju i tada će se pokazati koliko je spreman da preživi. Lav koga su od malena hranili ljudi izgubio je mnogo od svoje suštine. Isto kao i labudovi u parku: sposobni su samo da čekaju na ono što će im neko drugi dati. Kad smo izazvani nečim što nam nedostaje – hrana jer smo gladni, emocija jer nam je potrebna ljubav – kad god hoćemo da ispunimo neku prazninu, to nas tera na akciju, na razvoj. U tome je lepota života! Često ljudi izjavljuju kako žele da se reše svih problema u svom životu. Žele da se reše izazova – što sad već drukčije zvuči. Kad neko želi da se reši izazova, u stvari želi da se reši života. Hajde da sad zamislimo kako živimo u tom harmoničnom svetu, gde harfa neprekidno svira, sve je mirno i u harmoniji. Ta harfa svira sto godina jednu istu harmoničnu melodiju i nema potrebe da se ikada išta pokrene. To stanje nekretanja u kome smo svi beživotni i isti… Zar ne bi čovek poludeo od te groze savršenstva? Da bi savršenstvo imalo život u sebi, mora da sadrži nesavršenstvo! To daje dinamiku, osećaj za vreme, stvara izazove koji nas teraju na iskorake, pruža različita iskustva.

• Da li  je tačno da ljudi sa margine – oni koji žive na rubu, pripadaju siromašnim slojevima, najnižoj kasti, imaju drugačiju seksualnu orijentacije ili identitet (transvestiti), socijalno su isključeni i slično – imaju bolje predispozicije ili veću motivaciju za spiritualni rad? Često nam se pokaže da je uzvišeno upravo ono za šta smo mislili da je nisko, i obrnuto. Ništa ne mora da bude onako kako izgleda. U čemu je smisao takvih inverzija?

Ništa od toga nije nužno. Neko može da ima misiju da ide šamanskim putem, a da nije ništa od gorenavedenog. Ali, kako da probudimo ta znanja – šta nas natera da to uradimo? Ponekad čoveku stvarno treba neki poriv da bi počeo da  traga za svojim dodatnim snagama. Samo to. Ne postoji nikakva zakonitost koja kaže da je šaman isključivo neko sa margine. Biti na margini ne znači biti predodređen, ali ni uskraćen.

Neko ima amputirano područje u emocijama, neko na mentalnom nivou, neko u spiritualnosti (što je veoma često). Amplituda koja se pridaje nekom izazovu takođe je važna. Jedan isti izazov nekome će predstavljati kraj sveta, a nekom drugom ništa posebno. Ta amplituda individualna je i različita. Događa se da neko ko ima izuzetne talente dobija i izuzetne izazove da bi te talente razvio. Katkad je tako; ne uvek. Ako je neko rođen u izobilju i odrastao je tako što su mu stavljali kašiku u usta još pre nego što oseti glad – može li on da zna koja je vrednost hrane? Ponekad egzistencijalni rub jeste motivacija, ali to nije pravilo. Ako bi se dogodilo da nam se zatruje sva voda na zemlji, naučili bismo da je cenimo. Ponekad situacije nestašice jesu izazov. No, da li će neko živeti život za koji je predodređen zavisi isključivo od njega samog, čak i kada okruženje prepozna njegove talente i podržava ih.

• Žensko naspram muškog u patrijarhalnom kodu tumačeno je kao manje vredno, manje savršeno, manje validno; nestabilno, pod uticajem Meseca, odnosno, menstrualnog ciklusa koji se percepira kao slabost. Kako današnja žena može da se izmiri sa procesima u sopstvenom telu?

Rođeni  smo i živimo na ovoj planeti zato što postoji menstrualni ciklus, zato što postoji ovulacija, zato što postoji ta sposobnost rađanja i razmnožavanja. Ako negiramo te činjenice ili im pripisujemo bilo kakav negativan predznak, to znači da ne poštujemo život sam – da smo u sukobu sa životom. U tradicionalnim kulturama i ženska i muška energija imaju istu vednost, jer život ne nastaje bez jedne ili bez druge. Koja je vrednost snova i ideja koje nisu materijalizovane? Samo dođu i prođu. Materijalizacija je ženska energija. Ženska materica je planeta zemlja u malom. To je mesto gde duša dobija svoje vozilo da može da se pojavi na ovom svetu. U kulturama gde je prisutno slavljenje života, sve se to izuzetno poštuje. Proces emancipacije u zapadnom svetu u suštini je takmičenje žena na muški način, što još uvek nije jednakopravnost. Ova naša planeta je izuzetna, jer na nju utiči i Mesec (žensko) i Sunce (muško). Vreme, kretanje, ovulacija i menstruacija pod uticajem su Meseca. Ciklus od 28 dana direktno ukazuje na tu činjenicu. Ovde živimo i tako jeste. Davati tome negativan predznak – to je proklinjanje života samog. Degradacija i obezvređivanje ženskog ne ističe mušku snagu, nego ukazuje na slabost. Muškarci koji su morali potlačiti nešto nisu se osećali snažnima, nego manje vrednim. Slabost se obično ispoljava tako što tlači nešto negiranjem. Oni koji su stvarno snažni, svesni su ženske snage i to poštuju. Na primer…: Žir je ideja ili plan (kao što je to i naša duša). Da bi žir izrastao u hrast, šta mu je potrebno? Zemlja, plodnost, prostor, vreme, povoljni uticaju, minerali, voda – kada to ima, onda se materijalizuje. Plodna zemlja bez ikakvog plana ne daje ništa. Plan bez zemlje daje isti rezultat – ništa. Šta je onda važnije? Plan ili zemlja? Ideja ili materija? Muško ili žensko? I jedno i drugo. Nijedno nije manje niti više vredno, nego naprosto ima različite karakteristike. Nema hijerarhije u tome. Takav je princip šamanizma. Hijerarhijska postavka je znak da je nešto ispalo iz balansa i da jedan deo strada. Ako se, dakle, negira ženski princip, negira se život sam.  To je destruktivno.

• Kako da prihvatimo, podržimo i otvorimo svoje ožiljke za protok moći?

Treba napustiti kavez sopstvenih uverenja. Nijedna životna činjenica nije katastrofalna sama po sebi, nego joj mi pridajemo tu težinu. Nešto je takvo kakvo jeste, na nama je da sagledamo šta sad s tim možemo da napravimo. Kada nečemu damo amplitudu problema i večnosti – onda i biva tako. Mnogi, recimo, imaju osećaj da nisu shvaćeni ili prihvaćeni, a pritom svako čuči u svom kutku. Treba naći svoje jato. Ljudi su različiti – što jeste zanimljivo. Dok god smo živi, možemo rešavati izazove koji nam dolaze. Kada odustanemo od nečega kao od teškog problema, zapravo odustajemo od života. Umesto da se upustimo u izazov iz koga ćemo nešto razviti, mi kapituliramo.

• Bilo šta što nisam pitala, a smatrate da treba dodati….?

Ispričaću vam priču koju sam čula od jednog od svojih učitelja iz Nigerije…: Kada je još bio mlad student, majka mu je zadobila potpuno oštećenje vida. Medicina ništa nije mogla da uradi. Međutim, majka je dobila niz uputstava kako da nastavi spiritualni rad na sebi u skladu sa svojim novim stanjem. Negde u isto vreme, sin je otišao iz Afrike u Brazil na dalje obrazovanje, ali ga je situacija s majkom vukla da se vrati. Ona mu je govorila: – Idi, budi tamo, ja ću gledati svet kroz tvoje oči.Ti si moje oči u svetu. Živi i ja ću živeti kroz tvoje oči. Mudra žena, sa izuzetnim snagama, htela je da njen sin prati svoj put. I on je zaista postao neko ko je danas visoko poštovan u svojoj kulturi, odabran je da bude baba – otac tog društva, njegov mudar predstavnik. Njegova ćerka studirala je medicinu, a potom je odabrala  specijalizaciju iz oftalmologije. Kada je počela da radi, zvala je oca da dođe u ordinaciju na preventivne preglede. U početku je odbijao: – Šta će mi pregled kad dobro vidim? Ali je onda iz poštovanja prema njenom radu ipak otišao. Na iznenađenje svih, ustanovljeno je da ima istu bolest od koje mu je majka izgubila vid.  Da je nastavio da odlaže te preglede, bilo bi prekasno. Ovako povoljan rezultat sigurno je plod onoga što je još njegova majka započela – baveći se sobom i spiritualnim radom, preusmerila je put svog sina. I onda kada neki izazov izgleda kao trajno i nepovratno stanje, svejedno treba raditi na njemu. Jer smrt nije kraj života: radimo za sledeći život, za sledeće generacije. Nikada nije kraj.  Ako se neko nađe u situaciji da gubi – pokretljivost, vid – šaman prvo proveri da li to može da se zaustavi. A onda pomogne osobi da prihvati to svoje stanje i da se razvija u njemu. Da živi sebe. Ujedno, i da spreči ponavljanje sopstvenih obrazaca i nesavladanih lekcija, čime podržava potomke da takođe žive sebe…

O Matejinim predavanjima, radionicama i aktivnostima u Novom Sadu i Srbiji možete se informisati na sajtu http://www.samanizam.com kao i na njenoj FB stranici https://www.facebook.com/mateja.tomsicakengen.

Marijana Čanak