Ako je jezik nesumnjivi odraz naše seksualne (samo)svesti ili poprilično pouzdan termostat vladajućih stanovišta i predrasuda, slabo merljiva područja nije loše otvoriti terminološkim pitanjem: erotska igračka ili pomagalo?
Igračka svakako ima vedriju i seks–pozitivniju konotaciju, asocirajući na bezbrižno i kreativno vreme (u spavaćoj sobi), dok reč pomagalo prati eho nedostatka ili nedovoljnosti, dakle, konotacija neke vrste seksualne invalidnosti. Koji god termin da upotrebljavate (ili izbegavate), činjenica je da tematika erotskih igračaka izaziva nelagodnost (bar koliko i radoznalost) i da je uvreženo shvatanje kako su igračke ove vrste potrebne samo onima koji imaju loš seksualni život (ili ga uopšte nemaju), uz bojazan da tehnologizacija u sferi seksa neminovno produbljuje otuđenje unutar ljudske vrste.
Zdrav i nesputan seksualni razvoj nije nešto što se odvija samo po sebi, a suočavanje sa porivima sopstvene seksualnosti često je zastrašujuće – što zbog isprepletenih uticaja socijalnih, kulturno–istorijskih i religijskih faktora, toliko i zbog same prirode seksa. S jedne strane, seksualni nagon je animalistički element unutar uspravljenog čoveka; pretežno nekontrolisan, potencijalno rizičan i razoran. S druge strane, uvid u seksualno zadovoljstvo je uvid u sopstvenu besmrtnost, slutnja božanske esencije u ljudskom biću. Iskustvo orgazma preobražava telo i svest, prazni um, poništava bol i vreme; apsorbuje nas kreirajući privremeni osećaj nestajanja. Povratak iz orgastičkog stanja, uz očuvanje svih vitalnih funkcija, odražava (ili čak ukorenjuje) uverenje da se sopstvena smrt može preživeti. Apstraktna (spiritualna i religijska) ideja života posle smrti (uskrsnuća) odgovara realnom iskustvu orgazma. Naizgled nepomirljivi elementi – animalno naspram božanskog, nesvesno naspram više svesti, nisko naspram uzvišenog – utkani su u dualnu prirodu seksa, s kojom se ljudska vrsta, očigledno, teško nosi. Seks je mesto razdora. Kroz istoriju, kreirani su različiti mehanizmi za ovladavanje seksom, za bezbedno odvijanje, kroćenje ili preusmeravanje njegove moćne energije. Pomagala; ili igračke. Kulturna istorija erotskih igračaka ne samo da ilustruje taj razdor između seksualnih težnji i mogućnosti, nego ga u potpunosti materijalizuje i čini opipljivim. S obzirom na to da igračke ili pomagala u nekom vidu postoje otkako i ljudska civilizacija, nameće se zaključak da je (nevidljivi) oblik seksualne invalidnosti globalno iskustvo ljudskog postojanja. Kada je u pitanju seks, telo je po pravilu neposlušno – naročito intimni delovi izmiču voljnom upravljanju. Ponekad smo mehanizovani nasleđenim uputstvima za upotrebu tela, sa podnaslovom: kako bi pravi i pristojan seks trebalo da izgleda. U kakvom god telu da boravimo, naše poimanje seksualnosti je ono što ga čini (in)validnim za zadovoljstvo ili za patnju.
Kada je reč o seksualnom nagonu, neminovno se postavlja pitanje: Ko se kome povinuje? Poreklo afrodizijaka svedoči o ljudskoj težnji da kontroliše i upravlja seksualnim porivima, da ih zaustavi kada je njihovo ispoljavanje neprimereno i da ih isto tako aktivira po sopstvenom nahođenju. Prevrtljiva, nestalna i samovoljna priroda nagona i intimnih organa izvorište je nevolja sa telom. Prema prastarom verovanju, oslabljene funkcije nekog telesnog organa mogu se poboljšati ako se konzumira njegova replika iz biljnog ili životinjskog sveta – to je princip po kome i dalje funkcioniše većina savremenih afrodizijaka. Reputaciju prirodnog afrodizijaka ima sve ono što podseća na ljudske seksualne organe: banane, šargarepa i rog nosoroga jer se identifikuju sa falusom; avokado jer ne samo da liči, nego etimološki i znači testis; školjke i morski plodovi jer evociraju plodnost i dubinu ženske anatomije; med jer podseća na telesne tečnosti… Igračke ili pomagala u samoj hrani, začinjenoj verovanjem u imitativnu magiju. Uprkos tome što je danas lako demistifikovati dejstvo afrodizijaka, čovečanstvo ne odustaje od potrage za savršenom supstancom – što odražava kontinuitet sveopšteg stanja desinhronizacije sa libidom. Neminovno je da nivo požude varira prateći različite uslove i životno doba. Iako nikome još nije uspelo da odredi jedinicu mere niti optimalnu vrednost libida, zastupljenost afrodizijaka (njihova isprepletenost sa nečim tako neophodnim i svakodnevnim kao što je ishrana) svedoči o tome da se u globalnoj svesti sam seksualni nagon vrednuje kao ne–validan, a njegov nedostatak kao izvor patnje i problema. Nesumnjivo, farmaceutski afrodizijaci samo izrabljuju seksualne probleme, a rešenje teško da se može konzumirati, niti dolazi odnekud izvan. Individualna tela reaguju na različite stimulanse – za nekoga afrodizijak, za nekog drugog potpuni eliminator strasti. Afrodizijak nije samo supstanca – to može biti miris, reč, sugestivan ritam, tekstura – a svakako nije lek, kao što nagon (u svoj toj nestalnosti) sam po sebi nije bolest. Ne treba popravljati libido, nego svest o njegovim ritmovima.
Kada su želja i odziv tela neusaglašeni, lubrikanti su trenutno rešenje za glatko odvijanje seksualnog čina. Kontekst upotrebe lubrikanata postavlja pitanje: Da li je svaka seksualna (pred)igra samo priprema za penetraciju? Lubrikant kao prečica do neometanog koitusa – koji se i dalje smatra jedinim validnim oblikom seksa, iako nije uvek lako ostvariv, niti sasvim zadovoljavajući za sve. Kao što seks unutar ljudske vrste prevazilazi prostu reprodukciju (ili bar teži ka tome), tako prevazilazi i pojednostavljenu formulu penetracije, proširujući se u nesaglediv spektar aktivnosti i senzacija. Lubrikant potpomaže intimnu hidrataciju, ali ne sinhronizuje razdor između poziva na seksualno sjedinjavanje i otpora koje telo pruža. Telo ima svoje razloge, treba ih čuti i uvažiti da bi se unutrašnje barijere otklonile. Tek tada lubrikant nadilazi svoju praktičnu svrhu i postaje stimulativna igračka koja varira ionako dobru senzaciju.
Kreacija ljubavnih lutaka (od mitske ljubavnice koju je Pigmalion isklesao od slonovače, do današnjih silikonskih lutaka) svedoči da je potreba za seksualnim surogatima globalno iskustvo ljudskog roda. Sudeći po impozantnom rodoslovu ljubavnih lutaka u istoriji, izgleda da seks (sa realnim partnerima) generalno zalazi u domen teško ostvarive rabote. U specifičnim uslovima, kao što su ratna vremena ili nekada višegodišnja pomorska putovanja, simbolične ljubavnice od gume ili stare odeće osmišljene su kao deo vojne i mornarske opreme. Bestežinske lutke na naduvavanje karikiraju ljudsko telo i mahom imaju ulogu uvredljivog poklona – za muškarca koji je nesposoban za stvarnu (i tešku) ženu. Najsavremenije ultra–realistične silikonske lutke stvaraju uverljivu iluziju prave partnerke od krvi i mesa (metalnog skeleta obavijenog formulom koja oponaša prirodnu kožu – čak se i znoji na određenoj temperaturi). Na psihološkom planu, seksualno–emotivna veza sa lutkom je svojevrsna kupovina večne mladosti, jer se sintetička žena ne menja – niti ikada ostari, niti igde odlazi. Ona je nema (ne zvoca), submisivna (pokorna) i uvek voljna (za seks, naravno) – rečju, idealna. U ženskoj verziji (iako manje zastupljenoj na tržištu artificijelnihtela), on funkcioniše na dugme – nikada nije erektilno disfunkcionalan, traje koliko je njoj potrebno, a umesto ručka traži samo par punih baterija. Poreklo ljubavnih lutaka je u poteškoćama i nemogućnostima ostvarivanja kompleksne seksualno–emotivne interakcije među ljudskim bićima. Iskustvo privremene i prinudne (nevoljne) apstinencije je opšte mesto seksualnog života civilizovanog čoveka. Mehanizmi suočavanja sa takvim periodima su različiti: od očaja i frustracije, do seksualnog surogata. Iako je unutar svog tog savršenstva neprolaznog tela humanoidne ljubavne mašine nemoguće ugraditi ljudsku dušu, neki naučnici predviđaju da ćemo već sredinom ovog veka početi da uspostavljamo seksualne i ljubavne veze sa robotima. Od statusa seksualnih surogata (koji će, navodno, zameniti današnju prostituciju), roboti će zauzeti pozicije bračnih partnera unutar ljudske zajednice. S jedne strane, pretpostavka zvuči kao fragment (dobrog) naučno–fantastičnog romana; s druge strane – zar se već emotivno ne vezujemo za produkte savremene tehnologije? (Naša prijateljstva smeštena su u kompjutere, a mobilni telefoni su gotovo srasli s našim telima.) Po svemu sudeći, ljudski rod je na prekretnici – da li bismo rađe bili kiborzi, ili ćemo vaskrsavati božansku prirodu unutar sebe? (Možda postoji i srednji put…)
Nastanak ovih erotskih igračaka za muškarce očigledno je pokrenut faktorima dužine i seksualne izdržljivosti. Nezadovoljstvo najsamovoljnim od svih ljudskih organa – penisom i njegovim performansama u službi (obostranog) užitka – kreira dodatke za prevazilaženje nesavršene prirode muškog organa. Uputstva za pravljenje ekstenzija ispisana su još u Kama sutri, koja preporučuje omekšanu cev jabukovog drveta ili stabljiku trske kao narukvice za nadogradnju penisa. Receptura za postizanje dodatne dužine i obima ostala je ista, uz osavremenjene i fleksibilnije materijale (navlake izrađene od gume, lateksa i silikona). Prstenovi za seksualnu moć i kroćenje ejakulatorne samovolje potiču iz drevne Kine, predviđeni da obuhvate koren penisa i zaustavljaju krvotok do potrebnog trajanja erekcije. Nevolje sa organom muškosti su univerzalne – većina muškaraca u nekom životnom periodu pati od pritajenih poteškoća sa erekcijom, odnosno, straha od njenog izostanka u odsudnom trenutku (prema nekim istraživanjima, čak 76% muške populacije). Priča o prstenovima i ekstenzijama motivisana je mnogobrojnim (ili dvojnim) pitanjima. Za muškarce: Da li je penis zaista najbolji organ zadovoljavanja? Za žene: Da li je (an)orgazmija pitanje penisa ili, pak, nekog drugog faktora? Najveći i najmoćniji seksualni organ ipak je judski mozak – mesto na kome se odvija seksualna ekstaza… ili patnja za većim, izdržljivijim i savršenijim telom, sa kojim podjednako ne bismo znali šta da radimo, bez prave mentalne promene.
Najstarija erotska igračka čija istorija može da se čita kao mapa seksualnog putovanja od kamenog do silikonskog doba. Razvoj najsavremenijih oblika dilda (realistične replike penisa) direktno je podstaknut vidljivim oblicima invaliditeta. Kada je vojnicima koji su zadobili povrede i trajna oštećenja genitalija tokom II svetskog rata trebalo povratiti seksualnu moć, pokrenuta su prva ozbiljna urološka istraživanja. U pionirskom poduhvatu biotehnologije patentirane su penisne proteze na naduvavanje – implanti sa pumpicom za podešavanje erekcije. Po prvi put, postalo je moguće upravljati nekontrolisanim delovima antomije muškosti. U nešto novijoj istoriji, za usavršavanje dilda zaslužan je Gonzel Dankan sa Jamajke, koga su seksualne poteškoće usled stečenog invaliditeta nagnale na inovativnost. Razmatrajući adekvatnu dopunu u spavaćoj sobi, Dankan je tragao za materijalom koji bi bio izdržljiv, istovremeno čvrst i savitljiv, prilagodljiv telesnoj temperaturi i vodootporan. Odgovor je bio u silikonu – higijenski najpouzdanijem materijalu za izradu intimnih igračaka. Na Dankanovu inicijativu počinje da se proizvodi realistični silikonski dildo u bojama prirodne kože, pronalazeći široku primenu na tržištu bez obzira na vidljivost invaliditeta.
Nastaju kao produkt globalnog (ne)razumevanja ženske anatomije i invalidnosti kao imanentnog stanja materice. Od najranijih medicinskih ispitivanja, žensko telo vrednuje se kao muško telo u minusu – vagina kao nedostatak penisa, klitoris kao njegov zakržljali ostatak – a celokupna ženska anatomija kao manje validna u odnosu na mušku. Pitanje materice naročito je problematično još od antičkih vremena, kada se verovalo da je materica lutajući (demonski) organ čije nekontrolisano tumaranje stvara nevolje u ženskom telu, manifestujući se kao histerija. Svaki oblik neprimerenog ženskog ponašanja mogao se svesti pod beskrajnu listu simptoma histerije: nesvestica, nesanica, nervoza, zadržavanje tečnosti u organizmu, nadutost, napetost, kratak dah, nedostatak apetita (za hranom i(li) seksom), potreba za izazivanjem nevolja (naročito u posetama muževljevoj užoj rodbini). Histeriju, kao bolest materice, nije bilo moguće izlečiti. Privremeno ublažavanje njenih simptoma postizalo se genitalnom masažom koja se završavala histeričnim paroksizmom – ženskim orgazmom kao nesumnjivim znakom privremenog ozdravljenja. Masažu ove vrste izvodili su lekari, babice i eventualno (i nevoljno) muževi. U 19. veku ženska histerija dobija epidemološke razmere, čak 75% žena pati od sopstvene materice. Da bi se preopterećeni lekari oslobodili zamornih terapeutskih masaža (i upala zglobova), pojavila se potreba za mehanizacijom procesa lečenja i – patentiran je prvi vibrator. Nekada glomazni aparat iz ginekološke ordinacije komercijalizovan je u električni uređaj za domaćinstvo u službi lepote i zdravlja. Kada je reč o ženama i njihovim telima, sam pojam zdravlja uvek se može relativizovati. Od Hipokratovog vremena naovamo, materica je nevidljivi faktor invaliditeta svake žene. Njeno lutanje je uzrok ženske nestalnosti, iracionalnog ponašanja, nekontrolisanih i frivolnih emocionalnih stanja, neočekivanih smena raspoloženja… Nekadašnja histerija danas odgovara problematici PMS–a. Ženski reproduktivni sistem više je pitanje patologije i poremećaja nego zdravlja. Koliko je nasleđe histerije duboko, jasno ilustruje jedna od učesnica istraživanja iznetog u publikaciji Seksualnost žena sa motornim invaliditetom iz Vojvodine: […] bar da smiriš sebe, svoju prirodu, hormone, kad drugačijeg načina nema… Jer inače imaš problema, glavobolje, nemirna si, nervozna si...
U zaleđini svog tog zujanja vibratora odzvanja pitanje o nadrastanju bioloških programa ljudske ženke u cilju postajanja autentičnom ženom. I odgovor u rađanju same sebe na bolji način, umesto inertnog odziva na očekivani (histerični) zov materice.
Erotski nameštaj: intimni jahač
Iako je najobičniji krevet svojevrsni sinonim za seks, nebrojeni delovi nameštaja prilagođeni su isključivo erotskoj funkciji: takozvane ljubavne ljuljaške, mini fotelje sa falusnim dodacima, jastučići sa vibracijom… Uopšteno govoreći, erotski nameštaj poboljšava seksualnu mobilnost omogućavaći varijabilne (akrobatske) poze i (zahtevnije) aktivnosti. Jedan od takvih uređaja je intimate rider (doslovno intimni jahač), promovisan pod sloganom: za parove koji odbijaju da im fizički izazovi stoje na putu zadovoljstva. Intimate rider je patent Alana Tolksa, dizajnera sa stečenom kvadriplegijom kao posledicom saobraćajne nezgode u sedamnaestoj godini života.
– Dok sam prolazio rehabilitacioni period, to je bila jedna od onih stavki koja se gurala pod tepih. Učili su me kako da se hranim, obučem i generalno brinem o sebi, ali niko mi nije objasnio kako ću nadalje upražnjavati seks – što je bilo na vrhu liste mojih prioriteta – priseća se Tolks predominantne teme mladog, energičnog i nepobedivog uma.
Tolksov izum je stolica koja klizi, pokrenuta minimalnim kretnjama gornjeg torzoa napred-nazad, pojačava seksualnu mobilnost. Nema pravog uputstva za upotrebu, stolica jednostavno reaguje na telesne kretnje i intenzivira ih sinhronizovanim klizanjem i ljuljanjem. Udobna je, sa podesivim nogama i naslonom za leđa, diskretna, lako se može spakovati i odložiti. Stvara podršku i unapređuje seksualni život osoba sa invaliditetom, osoba sa povredama kičmenog stuba, artritisom, hroničnim bolom u leđima. Sa intimnim jahačem ili ne, na njemu ili bez njega, Tolks kao najbolju alatku za dobar seks preporučuje komunikaciju: pravljenje mentalne mape svog i partnerovog tela.
Iz kulturne istorije erotskih igračaka moguće je paralelno iščitati neke fragmente iz istorije invaliditeta, kao globalnog iskustva ljudske vrste. Izgleda da su oblici nevidljivog invaliditeta neodvojivi deo seksualnog razvoja (ili zastoja) unutar ljudske vrste. Shvatanje tela i stepen otuđenosti unutar njega su jezgra univerzalne seksualne invalidnosti. Bilo da je vidljiv ili ne, manifestacije invaliditeta su očigledne na planu seksualnosti: desinhronizacija sa unutrašnjim procesima tela, nekontrolisane reakcije, prinudna apstinencija (i frustracija), potreba za seksualnim surogatima, nezadovoljstvo telom i njegovim nedostacima, neposlušnost određenih organa i nemogućnost da se njima ovlada, nepodesivost tela seksualnim zahtevima, manjak kontrole i atrofiranje intimnih mišića…
Na seksualnom polju, sva tela su (in)validna, samo su neka (in)validnija od drugih.
Umesto da bude mesto razdora, seksualnost nam je data kao potencijalno područje transcedentnih iskustava koja počivaju na direktnim iskustvima tela, jer: Ako je išta sveto, to je ljudsko telo. (V. Vitman) Telo kao instrument sopstvenog prevazilaženja.
Marijana Čanak