Gotovo svakodnevno doživljavam neprijatne susrete sa nepoznatim ljudima, u kafeu, tržnom centru, čak i na internetu. Ti neprijatni susreti usredsređeni su na moj invaliditet ili na pitanje kako, kao osoba sa invaliditetom, živim život. U devet susreta od ukupno deset, ljudi se ne ponašaju neprikladno niti urade nešto da bih se osećala neprijatno, nego su naprosto radoznali i ljubopitljivi. Što ne znači da je u redu postavljati takva pitanja.
Kada govorim o tome, obično mi odgovore: – Kad ne znam šta da kažem! Odlučila sam da im pomognem da se snađu, u vidu lako upotrebljivog spiska: pet pitanja koja ne treba da postavite i šta sve možete da pitate umesto toga.
- Šta nije u redu s tobom? / Zašto si u kolicima?
Obično, kada me neko ovo pita, radi se o potpunom neznancu koji jedva da je rekao zdravo ili progovorio više od dve reči sa mnom. Započinjati razgovor pitanjem o mojoj ličnoj medicinskoj istoriji nije u redu, a ako već moraš da me pitaš o mom invaliditetu, učini to sa više takta i poštovanja. Kao korisnica kolica reći ću ti da je sve u redu sa mnom i da su kolica samo sredstvo koje koristim za kretanje. Ako je to prvo pitanje koje postavljaš, to pokazuje da ne vidiš ništa osim mojih kolica.
Šta reći umesto toga: Ćao, kako si? Želim da me vide kao bilo koju drugu osobu. Ovo je daleko bolji način da se započne razgovor među strancima, umesto raspitivanja o kolicima, vidiljivom invaliditetu ili medicinskim stanjima. Kada nekoga bolje upoznate, u redu je pitati nešto o invaliditetu. Ali neka to bude sa poštovanjem. Pitanje šta nije u redu s tobom – nije u redu.
- Gde ti je roditelj / staratelj?
Nepoznati ljudi često me ovo pitaju, jer pretpostavljaju da mi treba pomoć da nešto uradim dok sam u tržnom centru ili na nekom drugom javnom mestu, ali to pitanje je ultra problematično, je mi oduzima kompetenciju – pretpostavka je da meni uvek treba pomoć ili supervizija. Imam 24 godine i nisam dete, pa ne volim da me tretiraju kao nekoga kome treba bebisiterka.
Šta reći umesto toga: Da li ti treba pomoć? Kada u javnosti vidite osobu sa invaliditetom i učini vam se da joj je potrebna pomoć, najbolje je da pitate da li stvarno tako. Time osoba ima mogućnost da prihvati ili da učtivo odbije pomoć. Poštuje se njena autonomija. Ako neko odbije ponudu za pomoć, ispoštujte to i produžite dalje.
- Imaš li vozačku dozvolu za ta kolica?
Ovo postavljaju ljudi koji misle da su duhoviti jer su napravili šalu o vožnji kolica. Ima više varijacija na tu temu: – Je l’ mogu da te kazne za brzu vožnju? A za vožnju u pijanom stanju? Te šale nimalo nisu smešne i čula sam ih oko hiljadu puta. Samo mi je neprijatno zbog toga, a u novonastaloj situaciji nijedna od strana ne zna kako da nastavi razgovor.
Šta reći umesto toga: Ćao, kako je? Izgleda da se ljudi drže šala o vožnji kada žele nešto da kažu, a ne znaju šta. Na te dotrajale i potrošene šale korisnici kolica mogu samo da uzdahnu ili da prevrnu očima. Kao i kod prve stavke, jednostavno zdravo je mnogo bolja opcija.
- Šta bi ona da popije / pojede?
To nije pitanje koje je direktno meni upućeno i – upravo je u tome problem. Kada izađem u restoran, bar ili kafe, naročito ako sam sa osobom bez vidljivog invaliditeta, ko god da nas poslužuje automatski će pitati tu drugu osobu da naruči za mene. Ovo je problematično jer sadrži pretpostavku da ne mogu da govorim u svoje ime i da mi je potrebna osoba bez invaliditeta da to učini.
Šta reći umesto toga: Šta bi želela da naručiš? Rešenje je ovde veoma jednostavno. Umesto da se obratite drugima, obratite se samoj osobi. Ako iz nekog razloga ona ne može da odgovori, drugi će vas obavestiti i uskočiti, ali uvek je bolje obratiti se direktno, nego ignorisati osobu pričom sa drugima.
- Možeš li da imaš seks? / Kako?
Specijalni bonus: – Uvek sam želeo seks sa devojkom u kolicima, jesi zainteresovana? Ne mogu da verujem da zaista ovo pišem, ali to pitanje mi je upućeno više puta nego što možete da zamislite. Ne znam šta zaposeda ljude da postavljaju takva pitanja. Obično to čujem u klubovima i barovima, ili na sajtovima za upoznavanje. Neprilično je i neprikladno, čini da se nelagodno osećam, a nekad je čak na granici sa zastrašujućim.
Pitati nepoznatu osobu o intimnim detaljima samo zato što je drugačija – nije u redu. Osoba sa kojom sam u vezi zasigurno će dobiti sve odgovore. Bilo ko drugi je samo radoznao, kako sam čula nebrojeno mnogo puta kada me ovo pitaju, pa – koristite Google! Ja sam osoba i zaslužujem da se prema meni ophode sa poštovanjem. Nisam ovde da bih odgovarala na bizarna pitanja o invalidnosti koja bilo kome prolaze kroz glavu.
Šta reći umesto toga: Doslovno, bilo šta drugo. Ako hoćete da flertujete sa mnom, samo izvolite. Možete da ponudite piće, da me izvedete me na kafu, pozovete na ples ili započnete jednostavan razgovor. Ali nemojte, ponoviću: nemojte, ni pod kojim okolnostima, da mi postavljate neprilična pitanja o tome kako imam seks. Zbog toga se osećam kao da sam objekat, manje od ljudskog bića, što mi stavlja do znanja da u meni vide nešto nastrano ili fetiš.
Najvažnije što treba imati na umu u interakciji sa korisnicima kolica: želimo da nas tretiraju kao i bilo koga drugog. Kao opšte pravilo za postavljanje pitanja korisniku kolica, samo razmislite: – Da li biste to pitali da osoba nije u kolicima? Ako je odgovor da, slobodno pitajte; ako je ne, nemojte. Razmislite o tome kako biste se osećali da vam neko postavi ista pitanja. Ako bi vam zbog tih pitanja bilo neprijatno, onda verovatno ne treba da ih postavljate.
Karin Hitselberger
IZVOR:
https://themighty.com/2015/10/questions-you-shouldnt-ask-wheelchair-users/
