Otkrio sam umetnost u drugoj ili trećoj godini, kada sam počeo da vajam sredinom hleba. Kada su primetili šta radim, roditelji su mi kupili plastelin. Vajao sam dobre figure i zlikovce i one dobre postavljao sam između sebe i loših. Posle šest ili sedam godina, krenuo sam na časove vajanja, jer crtanje mi nije naročito išlo. Progovorio sam u sedmoj godini, na engleskom, a onda sam polako počeo da učim svoj maternji jezik. Bilo mi je teško da izgovaram neke svakodnevne reči. Autizam? Nije to bolest. To je paralelni svet. A umetnost je ključ ka dobrim stvarima. Budućnost bez umetnosti – bilo bi to jedno zaista mračno mesto, zar ne?

Ovo nije isečak ni iz jednog romana Milorada Pavića, mada neodoljivo podseća na njegovu tišinu u tegli s krastavcima. (Dozvoljeno je biti višesmislen, nesaznajan, teško dokučiv ili potpuno hermetičan u umetničkom izrazu, zar ne? Barem onoliko hermetičan koliko to jedna tegla s krastavcima može da podnese.) Vajao sam dobre figure i zlikovce i one dobre postavljao sam između sebe i loših – ovo nije definicija primenjene umetnosti, mada bi mogla to da bude. Jer, umetnost, ipak, nečemu služi. To bi mogao da potpiše Miloš Nenadović, mladi umetnik čija je izložba skulptura fascinirala februarske posetioce Tribine mladih Kulturnog centra Novog Sada. Figure životinja i ljudi, sakralnih predmeta, alatki, ključeva, otvorenih konzervi (iz kojih je pobegla tišina), ribolikih glava, astronauta i krila…mikrosvetovi svega. To je izložba koju gledate sa čuđenjem jednog arheologa, zapanjeni novootkrivenim okamenjenim svetom koji vas vraća u budućnost. Kakvo veliko otkriće u samo jednom paru makaza, spretno ubačenih u hrpu (nikad) prevaziđenih alatki! Ili u mobilnom telefonu,  čiji otisak je sve srodniji digitronu. Tako su obične, zanemarene, upotrebljene i potroš(e)ne stvari preinačene u umetničke figure, spretnom vajarskom rukom. Ima li smisla pretakati skulpture u reči? Prostorni ili zvučni otisak emocije, svejedno.

U takvom ambijentu, pod radoznalim, zabezeknutim, razrogačenim očima i skamenjenim živim pogledima Miloševih skulptura, organizovana je tribina na temu Umetnost i autizam. Događaj zakazan za petak, 19. februara, s početkom u 18 časova, zanemaren u najavi, okupio je istoričare i teoretičare umetnosti, umetnike sa i bez autizma, terapeute, lekare i roditelje… Jer, kako je rečeno u zvaničnoj najavi: Jedino društvo koje razume potrebe svakog pojedinca može ići ka prosperitetu.

TEORIJSKI OKVIR (bez paspartua)

dr Marta Molnar, lekarka specijalistkinja opšte medicine

Šta je autizam i zašto se o tome sve više pitamo? Koliko [ne] znamo o autizmu? Kakvi su to spektri stanja? Autizam je, ipak, biološki zasnovan! Učestalost? Epidemološke razmere – kaže doktorka Molnar, postavljajući medicinski uvod za jednu umetničku priču. – Jedno od stotinu dece danas će se naći negde unutar autističnog spektra. (Ako ste u Americi, računajte da jedno od šezdesetoro dece neće biti neurotipično.) Doktorka Molnar podsetila je na četiri ključne karakteristike autizma. Ponavljanje je možda majka nauke, ali je umetnost naklonjena varijacijama – zar ne? Ono što je u medicini poremećaj komunikacije, u umetnosti može da bude stilska figura. Autizam, dakle, oneobičava komunikaciju. Neki od načina očuđavanja svakodnevnog govora su: (potpuno) nerazvijen govor; ponavljanje onoga što su čuli ranije (metalalija) ili upravo sada (eholalija). To je govor koji ne mora da služi za komuniciranje – njime (p)opisujemo sopstveno stanje, romorimo, nehotično izluđujemo sebi drage ljude, brujimo unutrašnji monolog… ukratko, činimo šta se nama samima (ili, pak, našoj biološkoj osnovi) prohte. – Na nivou neverbalne komunikacije, autizam ne prepoznaje gestove – podsetila je doktorka. Ili ih prepoznaje na neki drugi, neočekivan i nesaznajan način?

– Poremećaj u komunikaciji vodi u poremećaj socijalnog kontakta. Zatim je tu ritualno i repetitivno ponašanje – takozvane stereotipije – nesavladiva želja da se nešto odvija na isti način i strah od promene, iskazan vrištanjem – objasnila je doktorka. A nije li to ljudsko svojstvo, samo što vremenom naučimo da vrištimo u sebi? Manje ili više, ne patimo li svi od želje za sigurnošću? Težimo pouzdanim i proverenim načinima kojih, dakako – nema.

– Dete s autizmom koristi igračku na neadekvatan način – objašnjava nadalje doktorka. – Recimo, samo ređa automobilčiće u jedan red ili im pomera točkove, ne vozi kao ostala deca.

Odstupanje od uobičajenih načina – zar to ne bi mogla da bude definicija kreativnosti?

– Postoji ritual i rutina u doživljaju sveta. Dete može da želi da stalno ide jednom stranom ulice.

Zaista čudno, naročito ako se zapitamo odakle sav taj dualizam i zašto nas uče da desno nije samo strana, nego i bolje mesto, da je svetlost ispravnija od mraka, da se opredeljujemo i da odbacujemo…?

– Dete može da bude probirljivo u jelu, ali, iako ne jede paradajz, može zahtevati da sos od paradajza uvek bude na trpezi i to ne bilo koji sos, nego sos određene teksture i određenog proizvođača. Ako se zameni običnim kečapom – dete će to otkriti već po samom mirisu!

Neki kažu da je Tesla dobijao alergijski napad od samog pogleda na činiju s breskvama – pa šta?

– Takođe je važno da znamo da se autizam javlja do tridesetog meseca života.

Ili kasnije.

U SREDIŠTU STVARANJA

Maja Stojanović, akademska slikarka

– Umetnički rad sa decom i mladima s autizmom biće izuzetno interesantan ili isto toliko težak – zavisno od toga koliko ih razumete, pa samim tim i znate šta možete ili ne možete da očekujete od njih.

Maja Stojanović voditeljka je terapijskih umetničkih radionica sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom i mladima s autizmom. Neumorna u art-terapijskim istraživanjima,  ona testira različite tehnike likovnog izraza i varira formate u rasponu od A4 do dimenzija murala.  Autizam nije prepreka, nego drugačija mogućnost.

– U prvom susretu sa njima može vam se učiniti da primećujete odbojnost, naročito kada radite sa neverbalnom decom. Nije to odbojnost, već nedostatak poverenja. S druge strane, može da postoji odbojnost prema nekom likovnom materijalu, zato im morate ponuditi više mogućnosti. Neko ne može da drži olovku, nego voli teksturu ili zvuk krede. Neko drugi hoće da radi prstima. Za mnoge od njih boja nije samo vizualna, nego je podjednako važan njen miris; za mlađe čak i ukus – objašnjava Maja sinesteziju jednog stvaralačkog procesa.

Na Majinim radionicama svako od učesnika otkriva sopstveni rukopis, razvija svoj stil, stiče osećaj slobode i sigurnosti. – Kod njih ne postoji strah od greške, pa mnogi ni ne koriste sredstvo za brisanje nego vuku drugu liniju. Jaku i naglašenu.

Još jedna potvrda da je perfekcionizam neprijatelj kreacije.

Prema Majinom iskustvu, osobe sa autizmom mogu da stvaraju po predlošku (zadatku ili postavci) ili po sećanju, dok su apstraktne teme zbunjujuće. Pojam kompozicije nije im potrebno objašnjavati, za nju poseduju osećaj. U izboru boja rukovode se pravilom jednostavnosti i čistote (bez mešanja, molim). Njihov stvaralački proces ovlaš dotiče suštinu samog dela i (pre)usmeren je na detalj koji je gotovo uvek naglašen, razrađen i istaknut.

– Ako uporedimo radove dece sa niskofunkcionalnim autizmom i radove dece sa višefunkcionalnim autizmom, primetna je razlika u sagledavanju stvarnosti. U oba slučaja dobijamo kvalitetne radove – kaže Maja Stojanović. – Jedan dečak sa višefunkcionalnim autizmom radio je po predlošku Miloša Bajića na kome je konj. Ali za njega to nije bio konj. On je video i crtao dinosaurusa.

Pored crtanja i slikanja, na umetničkim radionicama Maje Stojanović pokazuje se i sklonost ka modelovanju, sa primetnim osećajem za dubinu i detalj. – Dešava se da dete modeluje papir u trodimenzionalne objekte, što je fascinantno!

Umetnost, potvrđeno je, nečemu služi: – To jeste vid terapije. Srećni su dok stvaraju.

PRIZMA: MATEMATIČKA I(LI) UMETNIČKA?

Mirjana Radovanović, predsednica skupštine Udruženja Prizma autizma

– Slušajući Maju, i sama sam iznenađena svim tim što naša deca mogu. Mi kao roditelji toga nismo bili svesni. Pre dvadeset ili trideset godina, dijagnoza autizma bila je šok koji ruši naše svetove. Nikada nije dovoljno rano početi raditi s detetom koje ima autizam. Ali, kada samo promenite percepciju i izmestite fokus sa onoga šta vaša deca ne mogu, kao onome što mogu, otvara se stvarno jedna potpuno nova dimenzija.

Dogodilo se da Prizma autizma okuplja tim mladih terapeuta orijentisanih ka umetnosti. – Nekada sam mislila da je umetnost nebitna – kaže Mirjana Radovanović – hajde da ih naučimo matematiku! Vremenom sam uvidela kako je umetnost možda najbolji medijum, jedan efikasan vid komunikacije. Umetnost je način da spoljni svet razume osobe sa autizmom. Zato koristimo umetnost na sve moguće načine.

DEFINICIJA ODNOSA

Biljana Jotić, istoričarka umetnosti

Kako da lociramo presečne tačke autizma i umetnost? Šta umetnost može da pruži, za razliku od egzaktnih nauka? Sadejstvo umetnosti i autizma, u aspektima komunikacije i stvaralaštva bila je tema kratke analize Biljane Jotić:

– Umetnost je umeće neverbalne komunikacije. Ona je prenosnik komunikacije sa individualnog na kolektivni nivo. Umetnički predmet sadrži sve intelektualne i emotivne delove svog stvaraoca. Kako se umetnost obraća publici, važno je razvijati ovu emocionalnu sponu kao neverbalno, emocionalno i intelektualno otvaranje. Pored toga što je veština i umeće, iz etimologije reči znamo da je umetnost i ukrašavanje. Umetnost je proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula, uma i duha. Svaki stvaralački cilj pospešuje samopouzdanje i pruža viši stepen samozadovoljnosti. U tome je funkcija umetnosti. Gledajući figurice Miloša Nenadovića, razmišljala sam o tome šta ga je podstaklo da ih pravi… To što je – kako on sam kaže – umetnost ključ ka dobrim stvarima.

PARALELNI SVET IZ KOGA SE UČI

Zoran Čalija, akademski slikar

– Ono što sam vrlo brzo uočio radeći sa Milošem jeste da osobu s autizmom ne možete da slažete. Najveći problem je što osobe sa autizmom dobijaju dvojake informacije od nas: jednu čuju verbalno, a drugu emotivno. U tome je koren nerazumevanja. Da li su onda oni „lošiji“ od nas zato što smo mi licemerniji?

Zoran Čalija povukao je paralelu između autizma i umetnosti kao bliskih svetova. Umetnik je povučen u sopstveno stvaralaštvo, introvertan, okrenut svojim unutrašnjim stanjima, često suočen sa nerazumevanjem, ekscentričan je ili nije žrtvovao talenat u ime socijalizacije.  – Umetnost jeste jedan put razumevanja. Emotivna je.

Možda je višesmislena, ali ne i licemerna. Pogrešna procena (u pavićevskom kontekstu) ponekad otkriva novi kontinent…

GLUMA JE ČAROBNO PUTOVANJE

Igor Despotović, glumac i sportista s autizmom

Imam dvadeset dve godine i dva zanimanja. Završio sam prvo za knjigovesca, a onda za pripremača namirnica. Nekada sam svirao klavir. Učestvovao sam na specijalnoj Olimpijadi 2013. u Južnoj Koreji. Tamo sam na pedeset i sto metara na skijama osvojio dve srebrne medalje. Bavim se plivanjem, odbojkom, fudbalom. Pored sporta, bavim se i glumom. U predstavi Čarobno putovanje glumim policijskog inspektora. Dođite da me gledate.

KAKO SAM SE SNAŠAO U SVETU KOJI ME NIJE RAZUMEO

Miloš Nenadović, umetnik s autizmom

Osnovnu školu sam prošao dobro – bar tako mislim, nisam siguran. Neki vršnjaci su bili nezgodni, ali su bili dobri. Neki su skoro bili dobri sa mnom. Osećam totalnu zgrađenost prema nasilju i nepravdi. Ali, verovali ili ne, prošao sam kroz osnovnu školu. Onda sam nastavio sa Srednjom grafičkom, na smeru sito štampa. Išlo je dobro, mada sam i tamo imao neke nezgodne likove. Ponašali su se kao siledžije. Nadam se da neću imati više iskustva s takvim ljudima.

Tačno je da autizam jeste jedan od paralelnih svetova. Da nije bilo umetnika, da nije dobrih ljudi na celom svetu, verovatno bih se klatio u jednom uglu i bio bih zaboravljen.

Marijana Čanak