INTRO
Kod nekih umetnika teško je odrediti gde prestaje stvaranje, a počinje (stvarni) život. Štafelaj, četkice u teglama, osušena boja na paletama, nekoliko slika u nastajanju; korpa sa vešom pored televizora, kauč, nekoliko stolica, krevet, igračke, invalidska kolica. Kakvo je to mesto? Slikarski atelje, dnevna soba ili dečja soba? Sve navedeno… U životnom (radnom, kreativnom i porodičnom) prostoru umetnika Tima Loulija, sve uloge su proširene, a granice zamućene. Kako je sve počelo? Kao i mnoga druga čud(es)a – rođenjem jedne devojčice. Kada se Tema Louli rodila, ceo Timov svet okrenuo se naglavačke… Uobičajena očekivanja, roditeljske želje, umetničke strasti… sve se srušilo, da bi iz tih ruševina iznikao jedan drugačije orijentisan, nepodeljen svet.
PAD U STVARNOST
Iako je trudnoća bila neplanirana, Tim i Šeri Louli bili su voljni da postanu roditelji. U poslednjem mesecu, trudnoća je postala teška, a Šeri je prestala da dobija na težini – dva razloga za zajedničku brigu. Mladi roditelji planirali su porođaj u kućnim uslovima, ali je srčani ritam nerođene devojčice nalagao neizbežan odlazak u bolnicu… Tema je rođena 27. septembra (vaga) 1985. Premda se činilo da je sve u najboljem redu, lekari su predložili da beba ostane na posmatranju još jedan dan. Šeri i Tim odlučili su da je odvedu kući, oslanjajući se na pomoć medicinske sestre iz komšiluka. Tema je mnogo spavala, a Šeri nije mogla da doji. Drugog dana kod kuće, mladi roditelji su pripremali mleko, dok je bolničarka držala bebu. Iznenada, Temi je stalo srce i prestala je da diše.
Do dolaska hitne pomoći, bolničarka je radila reanimaciju, ali je prošlo 15 minuta pre nego što se Temino srce ponovo pokrenulo. Stavljena je na respirator, a pošto je imala napade, dat joj je fenobarbital, usled čega je završila je u komi. Lekari su se nadali da će napadi prestati kad se Tema povrati, ali to se nije dogodilo. Ustanovljeno je primetno oštećenje mozga, a doktori nisu imali pouzdanu dijagnozu: – Ne možemo biti sigurni da li će Tema imati samo poteškoće u učenju ili će ostati u vegetativnom stanju. Kasnijim testovima je utvrđeno da praktično nijedan deo Teminog mozga ne funkcioniše i porodici je rečeno da deca sa tim stepenom oštećenja obično umiru u prvim godinama života…
Odluka koju su Loulijevi doneli obremenjena je osećajem krivice, vaganjem osuda i opravdanja: Možda je trebalo da je ostave u bolnici još taj jedan dan… mada bi se i tamo moglo dogoditi isto. Doktori su im upućivali poglede koji kažu da su sami uzrokovali stanje u kome se nalazi njihova ćerka. Šeri je odgojena u duhu reformatorske crkve, sa čvrstom verom u kaznu božju – što je bila savršena podloga za bujanje krivice. S druge strane, pripadnici njene crkve pružili su joj nesebičnu moralnu podršku, a sam pastor savetovao je Šeri da naprosto voli Temu, jer ljubav isceljuje sve… Tim je verovao da je Temina neuhranjenost očevidan znak njenog odustajanja od života koji je (za nju) prezahtevan. Ali od onog trenutka kada je srce prestalo da joj radi, Tema je neverovatno istrajna i bori se za život jače nego većina ljudi.
(SAMO) JEDAN DAN I (SVE) GODINE POSLE
S Temom je (sve) bilo drugačije. Doživela je odraslo doba. Oči joj funkcionišu normalno, ali ne može da vidi jer njen mozak ne razaznaje signale koje dobija. Hrani se na hirurški ugrađenu cevčicu. Kičma joj je iskrivljena na dva mesta, laktovi su joj trajno dislocirani, stopala uvijena. Ne može samostalno ni da stoji ni da sedi; napolje izlazi privezana za specijalnu hodalicu. Često ima napade pri kojima gubi i najmanju kontrolu nad telom. Tema ne govori, smeje se veoma retko i gotovo neprimetno. Suptilno reaguje na dodir, a njeni roditelji nisu sigurni da ih ona uopšte razlikuje od drugih ljudi. Stvari koje joj pričinjavaju zadovoljstvo – niko ne može sa sigurnošću da navede.
Da li Tema (može da) misli? Malo je verovatno da misli na onaj način koji smo navikli da zovemo mišljenjem. Naši načini razmišljanja zasnovani su na učenju, iskustvu, posmatranju, socijalizaciji, istoriji – a ništa od toga nema značaja za Temu. Tim je prilično siguran da Tema ima unutrašnji život, ali ne veruje da ima mentalne mehanizme kojima bi to učinila razumljivim. Neke stvari zasigurno razume. Na primer, mrzi da joj se bilo šta stavlja u usta i svakog jutra pre pranja zuba raspoloženje joj se promeni čim čuje kuckanje četkice u kupatilu. Deca nalik Temi su neobična i roditelji ih najčešće smeštaju u institucije, jer slabo ko može i ume da se brine o detetu koje tako malo daje za uzvrat (Do svoje sedamnaeste, Tema je promenila bar 40 negovatelja.) Ona neće reći hvala, neće se nasmešiti, niti će uhvatiti dobačenu loptu… Uprkos svemu, za Tima je vreme provedeno sa Temom podsetnik na središnju vrednost postojanja, na uspostavljanje veze sa drugim bićem. Naročito uživa u sedenju sa Temom – dok je drži u krilu ili dok ona odmara noge na njemu. Život svoje ćerke smatra izuzetno teškim i iz toga izvlači filozofsku po(r)uku: […] Možda postoji takvo zadovoljstvo u samom življenju, da je sve to sa čim Tema svakodnevno mora da se nosi vredno podnošenja.
TEMA U UMETNOSTI
Slikaj ono što voliš.
Timove slikarske preokupacije bili su Adam i Eva, porodični prijatelji, marginalizovani likovi; deca sa invaliditetom; ponajviše – Šeri i Tema. Ćerka je postala središnji motiv njegove umetnosti. Ni sam ne zna koliko puta je crtao ili slikao Temu, ali je siguran da je ona neiscrpan motiv. –Činjenica da sam proveo hiljade i hiljade sati portretišući nekoga koga većina ljudi ne želi ni da pogleda nesumnjivo govori o lepoti koju tu pronalazim.
Loulijev najpoznatiji motiv ostaje nepoznat. Kako Tim kaže: Osećam kao da je veoma dobro pozndajem, a ipak mi je misterioznija nego bilo koje drugo ljudsko biće koje sam imao zadovoljstvo da upoznam. Čak i u najintimnijem, najličnijem portretisanju svoje ćerke, opstaje element tišine i oprezne distance. No, to nije neka ironična distanca. Naprotiv, srodna je onome što ponekad osećamo na najsvetijim mestima, gde su ritualno i stvarno, gubitak i oporavak, pokop i preobražaj – sadržani jedno u drugome na misteriozan način. Ta distanca ili drugost kreće se između nas i deteta koje oličava nešto što deci redovno pripisujemo, a zaboravljamo kod sebe: da su apsolutna moć i apsolutna ranjivost neodvojivi delovi ljudskog postojanja.
Umetnost neodvojiva od života, ona kojoj se iznova vraćamo – filozofski je koncept Timovog stvaralaštva. Ta ideja jedinstva, nepodeljenog sadejstva, različitosti ali ne i razdvojenosti, postaje dostižna putem saosećanja. – Hoću da kažem da svi treba da tražimo oči saosećanja kroz koja ćemo ljudska bića posmatrati kao ljudska bića, bez podele na lepe, ružne, normalne, frikove – objašnjava Tim. Saosećanje rastapa razlike u gledištima, ujedinjuje umetnika sa portretisanim likom, portret sa posmatračem slike… i to je celovit krug iz koga se sluti nedeljivost sveta i (svega u njemu).
Lekcija koju Tim neprestano uči od svoje ćerke odnosi se na vrednost postojanja izvan sposobnosti da se bilo šta (u)čini. Ta lekcija odnosi se i na njegovu potrebu da stvara slike koje su manje didaktičke, sa utišanom porukom. Baš kao ni Tema, mnoge od Timovih slika ne mogu se objasniti. (Ali su daleko od umetnikove grobnice kakvu otvara umetnost koja je potpuno nepristupačna javnosti.)
Prva slika inspirisana Temom, Jesen u pepelu (Autumn of Ashes, 1985) prikazuje dete na neplodnoj poljani. Kao da je na ovaj pusti svet palo niotkuda ili odnekud s neba. Siva nebeska boja odražava se u detinjim neprobojnim očima (upečatljivo svedočanstvo srodnosti i porekla). Dete je samo, ako se izuzme maglovita ženska figura u daljini (i u žalosti). Ispred deteta je odlomljeni komad grčke vaze sa oslikanom boginjom pobede. Sve je statično osim boginje na slomljenoj vazi. To može biti aluzija na izgubljene iluzije, razbijenu istoriju apsolutnih ideala: lepote, uspeha, očekivanja koja kreiramo za sebe i svoju decu, ono što Tim naziva dnevnim umiranjem snova i ideala. Pa opet, dete je živo i obučeno u zlatnu odeću, baš kao i boginja. Slojevi zlatne haljine formiraju oblik školjke, simbolizujući beskrajne dubine (tajnih) značenja. Unutar sive realnosti, dete u blistavoj haljini emanira smisao i svetlost. Kao iznedreni biser, ostvarena lepota, isklesana na pesku…
Svetionik (Beacon) prikazuje starije dete, koje opet leži usamljeno na travi. Detinje oči ponovo (p)odražavaju sivu nijansu između oblaka. Udaljena i zamagljena figura na plaži može da predstavlja stav posmatrača – da, vas. Da li vas oči deteta uznemiravaju? Smiruju? Ispituju? Da li vam išta rade?
Cela slika komponovana je u krugu – oblik koji omogućuje višestruku perspektivu. Na različite načine, Timov rad istražuje fenomen gledanja. Sadejstvo perspektiva – umentničko oko, sive oči deteta, oko posmatrača (vaše oko, oko čitača) – sve je ugrađeno u tu kružnu formu. Ponekad se ove perspektive ukrštaju: da li je Tim (ob)uhvatio oko posmatrača i da li to menja način na koji vidi(te) devojčicu na travi? Ponekad se ove percepocije u potpunosti mimoilaze – i to je bolno – posmatrač, kao ni Tim, ne mogu da uhvate detetov pogled. Gde, zapravo, Tema gleda? U koji užas; u koju lepotu?
DRUGI O TEMI
Ejmi Trebijan, jedna od Teminih negovateljica i učiteljica, u početku se pitala zašto da dete sa toliko mnogo(brojnih) invaliditeta uopšte boravi u školi. – Zapravo je ničemu nismo učili. Drugi su mislili da Temin boravak u školi ima smisla samo kao pauza za njene roditelje. Naposletku, možda je Tema tu da bismo mi učili od nje? Ostali učenici su lepo prihvatili Temu. Na vežbama čitanja, svi su hteli da čitaju baš za nju – i to im je pomoglo. U odeljenju je bio i jedan dečak koji je često nasrtao na drugu decu i čupao ih za kosu. Za sve godine s Temom, nikada je nije napao; možda je naučio nešto. Dok druga deca rade za zajedničkim stolom na nekom projektu, uzela bih Temu u krilo i sela u krug – da i ona bude deo grupe. Redovno je odvodimo u trpezariju – školsku užinu sameljem u blenderu i poslužim je. Ono što Tema dobija u školi je stimulacija. Zainteresovana je. Ne mislim da sam nešto uradila za Temu osim što sam tu za nju; ona me je naučila veštini strpljenja.
Porodična prijateljica i Temina negovateljica Lu-En Stark Temu naziva svojim duhovnim vodičem: Tema je misterija sa kojom živimo. Uči nas da nemamo sve odgovore, da nemamo kontrolu nad svim. Takođe postoji doza bola s kojom treba da naučimo da živimo.
Marti Skot, porodični prijatelj Loulijevih, najviše poštuje roditeljsku ulogu Tima i Šeri, jer doživljavaju Temu kao dar. Tema je njegov omiljeni teolog. Tema ništa ne govori, ne svađa se, ne naziva druge nikakvim imenima. Ona je prisustvo sveprihvatajuće ljubavi.
Tekst prevela i priredila Marijana Čanak
IZVORI:
Camper, Fred (2002). Temma Lowly and the Meaning of Life. Chicago Reader.
Halvorsen Schreck , Karen. Tim Lowly: A Profile. Image Journal. Issue 7.
