Ekonomska tehničarka
Osnivačica i koordinatorka za osobe sa invaliditetom Udruženje građana Kap, članica Udruženja građana Sunce za cerebralnu i dečiju paralizu južno-bačkog okruga Novi Sad, aktivna u Kancelariji za mlade u Temerinu
Tri najvažnije stvari o meni…: Kao Kalimero, uvek jurim pravdu, gde god da sam. Smetaju mi površnost i loše ophođenje prema ljudima, ne podnosim kad se čovek zanemaruje i gura u stranu – tad sam spremna i da se pobijem, naročito za druge, ne samo za sebe. Pravda na prvom mestu! U prethodne 33 godine večito imam problema sa zdravljem, mladost sam provela u bolnicama i banjama. Mada ne volim o sebi da pričam, niti da se hvalim, rekla bih da sam borac. Rođena sam u pogrešnom telu, ali se borim sa ovim u kom sam. Uvek se šalim – zapravo, i nije to šala – da je trebalo da budem muško, jer nemam baš mnogo ženskih osobina.
Kao devojčica, želela sam da budem…: vaspitačica, jer volim decu. Dugo me držala ta ideja, pa i dan-danas volim da radim sa decom. Moja prijateljica ima u kući vrtić i često znam da odem kod nje i angažujem se oko dece. Dovoljno je ako samo sedim i posmatram ih – sa decom ne može biti dosadno. Želja mi je bila da završim Srednju tekstilnu školu i da potom u Zagrebu upišem fakultet za modne kreatore. Ali, roditeljima se nije svidela ta ideja: – Nemoj u tekstilnu, tamo je prašina, a ti si bolesna… Preusmerili su me na ekonomsku školu, koju danas zovem višom uzaludnom. Ne zameram im, svaki roditelj, šta god da radi, čini to iz najbolje namere. U poslednje vreme sve više me privlači radioničarski rad. U više navrata vodila sam radionice na teme bon-tona i razumevanja invalidnosti, što me zaista ispunjava. Sva iskustva koja sam stekla u novosadskim udruženjima htela bih da prenesem u Temerin. Sarađujem sa Lokalnom inkluzivnom mrežom Temerina i tema ličnog pratioca deteta je sve više aktuelna. U tom kontekstu, volela bih da radim sa roditeljima dece s invaliditetom. Roditelji iz sopstvenog straha prezaštićuju decu, ne shvatajući da ih moraju pustiti – na obostranu dobrobit. Eto, opet se vraćam na rad sa decom i za decu.
Oduvek me inspiriše… muzika, film i kreativni rad. Filmovi Front of the class, Freedom writers, Templ Grandin me posebno fascinira – kako kod svake osobe s autizmom naći ono što je pronađeno kod nje? Pesma What a Wonderful World. Ručni radovi i dekoracija: dekupaž, slikanje na staklu, rad sa perlama, izrada nakita, razne vrste pletenja…
Za mene aktivizam znači… promenu. Ne mora to da bude promena iz korena, nego poboljšanje. Akcija koja ostavlja neki trag.
Kako sam se angažovala u udruženjima… Sve do 2002. godine nisam ni znala da postoje organizacije za osobe sa invaliditetom. Te godine menjala sam protezu levog kuka i umislila sam da ću posle toga moći da vozim bicikl. Na rehabilitaciji su mi terapeutkinje rekle da sa veštačkim kukom to nije moguće i – pala sam u depresiju. Ne znam uopšte ni odakle mi ta ideja sa biciklom, niti zašto mi je to tada bilo važno… Uglavnom, ispostavilo se da je neposredno pre mene, na istom mestu na rehabilitaciji bila Tatjana Stojšić Petković. Tanja uvek širi pozitivu i neku drugačiju priču o osobama sa invaliditetom. Moja terapeutkinja se setila kako joj je Tanja pričala o Centru Živeti uspravno i uputila me da odem tamo, što sam i učinila. Tamo sam upoznala Tanju, koja će me kasnije odvesti u tadašnje Udruženje studenata sa hendikepom. Sećam se da sam dežurala ceo junski rok, dok su studenti polagali ispite. Te 2002. godine učestvovala sam na letnjem kampu u Bečeju, koji je organizovan uz podršku francuske organizacije Handicap International. Tada sam prvi put došla do informacija o pravima osoba sa invaliditetom, o modelima invalidnosti, terminologiji. Godinu-dve kasnije pohađala sam niz edukativnih radionica u Resursnom centru za osobe sa invaliditetom: kursevi engleskog, radionice asertivnog treninga, ručni radovi. Vremenom sam se uključila u organizacione poslove, rad sa drugim korisnicima, pisanje članaka za Novi Linker. U Temerinu je svojevremeno postojalo Udruženje za inkluziju osoba sa invaliditetom, koje je osnovala majka dve devojčice sa invaliditetom, ali kako se ta porodica kasnije preselila u Novi Sad, udruženje je prestalo s radom. Videla sam upražnjen prostor i sa prijateljicom Tatjanom Srdić, koja je psihološkinja, odlučila da osnujem novu organizaciju. Osnovale smo Udruženje građana Kap koje postoji već šest godina i bavi se ljudskim pravima i humanitarnim projektima. Naziv udruženja je moja ideja, po pesmi Dobriše Cesarića:
SLAP
Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama
Teče i teče, teče jedan slap / Što u njem znači moja mala kap? Osobe sa invaliditetom su jedna kap čovečanstva. Kap ne radi samo sa osobama s invaliditetom, nego organizujemo inkluzivne programe: vodimo kreativno-edukativne radionice za decu i mlade i kulturne manifestacije, u saradnji sa Kreativno-afirmativnom organizacijom Parnas deo smo filmskog karavana Festivala Uhvati sa mnom ovaj dan. Sećam se da su mi svojevremeno nakon projekcije filmova deca iz publike objasnila inkluziju: – Sa nama u razredu je jedna devojčica koja nam ne da da joj pomognemo!
Najviše sam ponosna na… sinove svog brata i njihove uspehe. Stariji je učestvovao u Dečjoj dramskoj radionici Cvrčak u predstavi Lepota različitosti, na temu inkluzivnog obrazovanja.
Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna… upornost. Lakše mi je da guram, nego da odustajem. Na jednoj od rehabilitacija terapeut mi je rekao: – Ne smeš da skačeš, ne smeš da klečiš, ne smeš… – Smem ja i da pužem, i da klečim i da skačem! – rekla sam stojeći u razboju, dok sam vežbala hodanje. – Znaš kako je kad si na rok koncertu? Digneš ruke u vazduh i skačeš!
Ne živim po pravilima, jer nisu ispravna. Ne smeš ovo ili ono, moraš ovako... Nije tačno! Dok ne probaš, ne znaš. Uporno odbijam tuđa pravila.
Za razliku od muškaraca, žene… imaju duži put do toaleta. Sa veštačkim kukovima ne mogu da se penjem na wc šolju, niti da je gađam iz aviona, nego uvek moram da sednem na wc šolju – bilo kakvu i bilo gde. Ne mogu to da radim u prirodi… Da sam muško, sve bi to bilo jednostavnije.
Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Tatjanom Srdić, koleginicom s kojom sam osnovala Udruženje Kap. Sa Anđelkom Samardžić i svim volonterima iz Resursnog centra; sa Tatjanom Stojšić Petković, koja me je uvela u pokret; sa Nemanjom Obradovićem iz Centra za kreativno okupljanje; sa Aleksandrom Malinovićem i Markom Torbicom iz Kancelarije za mlade opštine Temerin.
U narednoj godini rešena sam da… živim iz dana u dan, ne idem daleko s planovima. Verujem da je pametnije živeti tako, pa šta ti dan donese, nego praviti planove koji se izjalove. Možda zvuči praznoverno, ali sa mnom je sada tako. Čekam da mi prođe ovo lečenje, ne razmišljam ni o čemu drugom. Ne razmišljam ni o tome mnogo, najrađe bih se kao medved zavukla u neku pećinu i prespavala taj period.
Volela bih da ostanem zapamćena po… pletenim korpama i drugim kreativnim radovima, po stvarima koje pravim. Niti umem, niti volim da govorim o sebi; nerado se ističem… Sve što radim, drugi ljudi to vide bolje i drugačije nego ja.
Fotografije: lična arhiva Dragane Gvozdenović
