Mreža Žene protiv nasilja organizovala je od 6. do 8. juna 2014. godine u Nišu konferenciju Sigurnost i bezbednost – od žena za žene. Na konferenciji je učestvovalo 70 aktivistkinja iz 27 ženskih organizacija iz 16 gradova Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije koje se bave muškim nasiljem nad ženama.
Jedan od panela bio je posvećen ženama sa invaliditetom u kojem su učestvovale:
Prilažemo prevod izlaganja Dženet Prajs ‘Žene sa invaliditetom rešavaju probleme nasilja – globalno susreće lokalno‘ i prateću prezentaciju ‘Invaliditet, rod & nasilje – prava & pokreti‘ (brojevi ispred paragrafa u tekstu označavaju slajd u prezentaciji na koji se paragraf odnosi).
Moj cilj je da pokažem povezanost između invalidnosti i nasilja i njihovu intersekcionalnost sa rodom. Oslanjajući se na rad aktivistkinja/stručnjakinja pokazaću kako nasilje može formirati fokus za aktiviranje pokreta za prava žena sa invaliditetom.
Procena je Svetske zdravstvene organizacije da je broj osoba sa invaliditetom u svetu i u svakom narodu približno 15%, što znači jedna od sedam osoba. Invalidnost pokriva širok raspon oštećenja – osobe sa telesnim oštećenjima, osobe narušenog mentalnog zdravlja, osobe sa oštećenjem vida i sluha, sa teškoćama u komunikaciji, i mnoge druge… Ono što objedinjuje ovaj široki spektar različitih oštećenja je način na koji su ove osobe tretirane u društvu:
1. Svi ovi ljudi su, s vremena na vreme, izloženi gađenju, odbacivanju, predrasudama i nasilju, zbog toga što se razlikuju od onoga što se smatra ‘normalnim’ ljudskim bićem. Njima je zabranjen pristup komunikaciji, zgradama, radnim mestima, obrazovanju, zabavnim sadržajim i još mnogo toga. Dakle, kao što se žene suočavaju sa muškim nasiljem zbog njihove različitosti, žene sa invaliditetom se suočavaju sa dodatnim manifestacijama nasilja od strane onih koji ih ne smatraju ljudima u potpunosti, koji ne žele da one dele učionice ili javne prostore sa njihovom decom jer veruju da će u tom slučaju biti loše i opasne majke, koji ne osećaju da one treba da zauzimaju iste prostore kao i ljudi bez invaliditeta.
2. Žene sa invaliditetom se suočavaju sa nasiljem – barem dva puta češće od žena bez invaliditeta, i muškarci sa invaliditetom se suočavaju sa nasiljem. Pored diretnog fizičkog nasilja, osobe sa invaliditetom široko rasprostranjeno doživljavaju seksualno zlostavljanje. Nedavni podaci iz Demokratske Republike Kongo pokazuju ne samo da je silovanje korišteno u ratu kao oružje protiv svih žena, sa i bez invaliditeta, nego i protiv gotovo polovine muškaraca. Silovanje može za posledicu imati invaliditet, jer uzrokuje teške ozlede, uključujući gubitak kontrole bešike i debelog creva i društveno otuđivanje. Nasilje nad ženama sa vidljivim invaliditetom koje je rezultat HIV-a je često vrlo posebno. Događalo se da siluju žena sa vidljivim invaliditetom iz uverenja da su one device, usled rasprostranjene predrasude da su osobe sa invaliditetom aseksualne – i da će seks sa devicom da izleči HIV.
3. Osobe sa invaliditetom se suočavaju sa nasiljem usmerenim na pokazatelje njihovog invaliditeta – unutar institucija oni se vezuju za krevete, ostavljeni bez mogućnosti da se pokrenu, izgladneli, zanemareni. Oni se mogu ostaviti razgolićeni, goli izlpženi pogledima drugih, kao što se, na primer, događalo na ženskom odeljenju jedne psihijatrijske ustanove u Indiji.
4. Stariji ljudi sa demencijom ili moždanim udarom mogu da budu izgladneli i dehidrirani jer su hrana ili piće ostavljeni pred njima tako da oni ne mogu da ih dohvate. Njihova pomagala – baterija za invalidska kolica, štap za kretanje, slušni aparat – mogu biti skriveni od njih, ili njihovi lekovi zaključani, a oni ostavljeni u bolu, nevolji i tišini.
5. Njima se ne veruje i njih niko ne sluša. Ako pokušaju da prijave nasilje ili zlostavljanje, otkrivaju da niko neće da komunicira sa njima – bilo zbog znakovnog jezika, komunikacijskih pomagala, ili samo zato što smatraju da je to oduzimanje njihovog vremena; njihov invaliditet – psihijatrijska dijagnoza, autizam, problem u učenju – se koriste kao razlog da se kaže da oni ne razumeju ili su pogrešno protumačili šta se desilo, tako da se njihove reči i sećanja negiraju.
6. Njima nije omogućen fizički pristup policijskim stanicama, advokatskim kancelarijama, sudnicama, i ne dobijaju podršku za komunikaciju. Oni su isključeni iz sigurnih kuća, od podrške nakon doživljenog nasilja zbog nedostatka pristupa i nerazumevanja načina na koji se nasilje i invaliditet prožimaju i stvaraju drugačije iskustvo u odnosu na iskustvo žena bez invaliditeta.
Ovo je depresivna slika, koja nije nepoznata onima među vama koji se borite protiv nasilja nad ženama iako je vrsta i stepen nasilja drugačiji kada je usmeren protiv žena, odnosno osoba sa invaliditetom. Važno je prepoznati da nasilje nad osobama sa invaliditetom nije prosto interpersonalno – jedna osoba protiv druge; već sistemsko –
rasprostranjeno po institucijama, podržano od strane sistema, često repetitivno po prirodi, tako da se osobe sa invaliditetom predstavljaju kao nedostojne nege i nenasilja. Nažalost, i feminizam je u mnogim mestima deo ovog odbijanja da se osobe sa invaliditeom vide kao, pre svega, ljudi, kao žene.
7. Feminizam nije uspeo da ih uključi, da ih susretne, da prati njihove konferencije, čita knjige i radove koje su oni proizveli. Srećom to nije potpuna slika.
Žene sa invaliditetom se međusobno organizuju, vode kampanje na različite kreativne načine u različitim zemljama širom sveta protiv predrasuda, poniženja i nasilja sa kojima se suočavaju. Želela bih da podelim nekoliko od ovih kampanja sa vama.
8. Međunarodna ljudska prava – Sada postoji globalna Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom. Žene sa invaliditetom su se snažno borile da se osigura da njihove brige i posebna iskustva invalidnosti budu jasno obrađena. To je iskazano rečima u članu 6. Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom. Ovo jasno usaglašava Konvenciju sa ženskim pravima i identifikuje specifičnosti njihovog iskustva invalidnosti kao drugačije od iskustva muškaraca sa invaliditetom, a što zahteva dodatna ulaganja na globalnom i nacionalnom nivou.
9. Međutim, izazov je, kao i uvek sa međunarodnim konvencijama, da se osigura da se ona sprovodi na lokalnom nivou. Postoje mnoge grupe žena sa invaliditetom koje su aktivne na ovom pitanju. Na globalnom nivou, međunarodna mreža žena sa invaliditetom je postavila kao svoju prvu obavezu da sačini rad o nasilju nad ženama sa invaliditetom koji opisuje delokrug nasilja sa kojim se žene suočavaju. Dakle, ovaj dokument međunarodne mreže služi kao deo vitalnog feminističkog rada zajedničkog oslikavanja dokaza o našim životima koji mogu da se podele sa drugim ženama.
10. Feminističke grupe su koristile različite pristupe za smanjenje i suzbijanje nasilja nad ženama, ali su tek nedavno počele da razumevaju implikacije invaliditeta u okviru ove slike. Nažalost ženski pokret ima siromašnu istoriju uključivanja žena sa invaliditetom, usmeravanja na njihove probleme i obezbeđivanja da one imaju potpuni pristup konferencijama, sastancima i kampanjama. Nažalost, iako je pristup Konvencije nasilju nad ženama jasno izražen u principu, njena praktična demonstracija se sporije ukorenjuje. Žene sa invaliditetom su pokušale da je koristite kako bi osigurale da im zakoni i protokoli u njihovim zemljama obezbede jaču zaštitu u okviru pravosudnog sistema, ali je iskustvo pokazalo da su neki od najboljih rezultata na nivou UN-a, došli iz inicijativa usmerenih na CEDAW, kampanje za eliminaciju diskriminacije žena, što je zanimljiv primer načina na koji odnos može funkcionisati u organizacijama.
PowerPoint slajd pokazuje primere grupa žena sa invaliditetom koje rade zajedno oko ovih feminističkih načela. Feministkinje sa invaliditetom slede dodatna načela u svom radu kojima se osigurava međusobna solidarnost – da NIKO, bez obzira na telesnost – brzinu kretanja, način komunikacije, izgled, potrebnu pomoć – niko nije ostavljen, izostavljen, ili uskraćen da čuje o čemu se govori. Konferencija je pravo vreme da se obrati pažnju na to kako ovi principi utiču na sve nas. Moramo biti svesne pristupa, vremena, prostora i pokreta, komunikacije, potrebe za asistencijom.
11. Dadafest, čije slike vidite ovde, veruje da su umetnost i kultura ne samo pravo, nego i put ka povezivanju inicijativa usmerenih protiv zločina iz mržnje i nasilja, lošeg zdravlja, depresije i izolacije.
12. Oni su koristili umetnost za rad unutar zajednica, sa starijim ljudima, sa mladima sa invaliditetom, sa ljudima suočenim sa smrću od raka i drugih teških bolesti. Rad je zasnovan na pravdi, ne na terapiju. Oni stvaraju predstave koje podižu svest žena sa invaliditetom, mlade žene snimaju filmove koje govore o životu, na temelju vlastitih iskustava invalidnosti, oni dele svoje priče, gradeći istoriju o egszistenciji nasilja u institucijama.
13. Neke osobe sa invaliditetom razvile su veštine za stvaranje umetnosti za javne izložbe, pisanje drama za pozorište, plesnih koreografija za pozornicu. Za razliku od većeg dela umetnosti i kulture, ta dela odražavaju i uključuju živote osobe sa invaliditetom, prikazuju publici njihovu bol, teskobu, humor i prijateljstvo, pokazuju teškoće sa kojima se susreću i istražuju nove puteve za bolji život.
14. Swabhiman znači samopoštovanje – a izabran je kao naziv grupe mladih žena sa potpunim oštećenjem sluha iz Delhija u Indiji, kada su se okupile da steknu znanja i razumeju rod, seksualnost i seksualno i reproduktivno zdravlje.
15. Seksualno zlostavljanje koje su doživljavale od strane članova porodica i suseda je bilo često i one su izabrale ovo ime da bi ustale protiv njega. Swabhiman je bilo zajedničko iskustvo učenja sa iskusnim feminističkim aktivistkinjama i trenericama koje su podelile vlastito znanje sa grupom, ali su i stekle razumevanje života sa intersekcionalnošću roda i potpunog oštećenja sluha, i načina kako promeniti pristup treningu kako bi bio pristupačan grupi koja misli u slikama i pričama, ne u rečima.
16. Ova inicijativa je za rezultirala organizovanjem treninga o nasilju nad ženama od strane male grupe žena sa potpunim oštećenjem sluha drugim ženama sa oštećenjem sluha širom Indije.
17. CREA, feministička pravna grupa, sa sedištem u Delhiju ali sa aktivnostima na globalnom nivou, koja vjeruje u korištenje aktivistkinja/stručnjakinja neposredno u aktivističkim treninzima. Moja veza sa njima i dalja petnaestogodišnja feministička razmišljanja o invalidnosti koja se razvila kroz trening o seksualnosti i pravima. Onlajn kurs o invalidnosti i seksualnoj pravdi koji je izrastao iz toga, bio je polazište za moje veze sa mnogim drugim aktivističkim akcijama o kojima govorim.
18. CREA je posvećena radu u pokretu. U kampanji Računaj na mene! (Count Me In!), velikom projektu o nasilju nad ženama koji je okupio aktivistkinje i istraživačice sa iskustvom ne samo sa nasiljem nad ženama sa invaliditetom, nego i nad neudatim ženama, lezbejkama, trans-ženama, i seksualnim radnicama. Po završetku istraživanja, CREA je održala veliku konferenciju u Nepalu na kojoj je okupila žene iz ovih grupa. Intersekcionistički pristup u istraživanju u kombinaciji sa konferencijom na kojoj su se okupile žene iz različitih pokreta pokazao je širinu, fluidnost i prednosti žena u zajedničkoj borbi protiv nasilja. To je zaista bila jedna posebna konferencija!
19. Feministkinje sa invaliditetom na lokalnom nivou – Gore navedeni primeri pokazuju prednosti žena sa invaliditetom koje rade zajedno sa drugima. Saradnja je bila ključna u pokazivanju kako da se napreduje unutar feminizma, u izgradnji razumevanja invaliditeta kao telesnog, društvenog, kulturnog i političkog aspekta življenja kao žene, kao ljudi.
20. Invaliditet nije, i nikad ne može biti uzrok ni razlog za nasilje.
