“Ne volim kada mi neko kod kuće kaže da sam slepa… ponekad mi on kaže: “ti si slepa, kako ti znaš?” Vratim mu i kažem: “i ti si slep, ni ti ne možeš da znaš!” Kao i svaki drugi par, mi se svađamo, zaboravimo i pomirimo se.”
Namita (ime promenjeno), 29, žena s oštećenjem vida
Šta ako moj partner počne da misli da sam mu ja teret?
Savetnica iz Mombaja Jyotti Savia pita: “Da li iščekuješ ovu situaciju ili dobijaš nagoveštaje koji uzrokuju ovaj strah? Da li se ti osećaš kao teret zbog svog invaliditeta? Ako je tako, onda je vreme da vidiš kako ti gledaš sebe (Link prevoda Osećati se dobro). Tvoj invaliditet je funkcionalni problem; odvojen je od tebe kao osobe.
Šta više, tvom partneru si draga, privlačiš ga, voli te i želi da živi sa tobom. Zna za tvoj invaliditet i imao je vremena da ga shvati, analizira i prihvati te sa njim. Zato prestani da misliš o sebi kao o teretu. Ako ti je neko direktno ili indirektno dao takvu ideju, onda je najbolje da razgovaraš sa svojim partnerom o tome. Deljenje svojih strahova će poboljšati odnos između vas dvoje.“
Osećaj da si teret takođe može da nastane iz osnovnog osećaja zavisnosti. Dvoje ljudi u vezi su međuzavisni jedno od drugoga. Ti možeš biti finansijski zavisna od njega, on može biti emocionalno zavisan od tebe, ili možete oboje biti emocionalno, finansijski, intelektualno i socijalno zavisni jedno od drugog. To je partnerstvo i oboje dajete i primate. Razmišljanje o tome čime ti doprinosiš vezi može smanjiti tvoje osećanje da si teret.
Mnogo se svađamo. Da li to znači da naša veza nije zdrava?
Imati zdravu vezu ne znači da se nikad ne svađate ili slažete oko nečega. Svađe i konflikti su neizbežan deo bilo koje veze. Bitno je da se nosite sa konfliktom bez prevelike buke. Ostani mirna i iskrena oko svojih osećanja i potreba.
Savetnik Jyotti Savia kaže: „Nije stvar u tome koliko se često svađate nego koliko se brzo pomirite. Kad parovi ne pričaju jedno sa drugim danima, pojavi se hladnoća. Otkrivanje kako da se stvari izglade je deo svake veze i svi to različito rade. Možda ako primetiš da se jedan partner slaže sa drugim sve vreme ta osoba uskraćuje mnogo svojih potreba ili ne izražava šta zaista želi. Na duže staze, to može biti nezdravo za vezu. Dok svađe nisu fizičke i veza nije nasilna, svađe su u redu.“
Ne znam da li moj partner iskorištava moj invaliditet i vara me. Kako da saznam?
Ako te neko vara, može da radi to bez obzira na tvoj invaliditet. Evo šta savetnik Jyotti Savia kaže: „Ponekad, sumnja polazi iz tebe. Ako se stalno držiš svog invaliditeta možeš početi da misliš „ja ne vidim ili ne mogu da hodam, zato nisam dovoljno dobra pa su druge žene primamljivije. Nemoj da misliš da je tvoj invaliditet problem, jer te je partner voleo zbog toga ko si i ti njega zbog toga ko je. Problemi sa poverenjem postoje kod svakog para. Da, pošto imaš invaliditet tvoj stres može biti veći, ali ne dozvoli da on pokvari tvoju vezu.“
Uprkos svemu ovome, ako nastaviš da sumnjaš, najbolje je da pokušaš da raščistiš to. Spomeni to partneru u odgovarajućem momentu, ali nemoj da prezentuješ kao optužbu.
Moj parter je takođe moj personalni asistent i to utiče na seksualne i druge aspekte naše veze. Šta da radim?
Pošto je tvoj partner takođe i tvoj personalni asistent, on ili ona mora obe uloge da obavlja dobro – i to je teško raditi. Ove uloge su donekle međusobno isključive, što znači da jedna ne može da kompenzuje drugu. Postoje određene „osnovne“ potrebe kao što su oblačenje, jelo, kupanje, i „druge“ potrebe poput pažnje, privlačnosti, seksa itd. Mi nastojimo da postavimo „osnovne“ potrebe iznad ostalih, iako imamo mnogo ovih potreba u isto vreme.
Postavljanjem osnovnih potreba iznad drugih, ponekad potiskujemo naše seksualne potrebe i želje. Veštački potiskavati nečije potrebe u vezi može da ima ozbiljne posledice – to mora da se rešava. Neha Trivedi, projektna konsultantkinja za osobe s oštećenjem vida u Mumbaiu kaže: „Mislim da utvrđivanje granica između personalnog asistenta i partnera zavisi od zrelosti dvoje ljudi koji su u vezi. To se takođe dešava sa prijateljima i personalnim asistentima. Na primer, osoba s invaliditetom je otišla na odmor sa svojim prijateljem. Prijatelj će možda trebati da je vodi ili poslužuje hranu. Tu zrelost igra ulogu. Prijatelj koji nema invaliditet ne treba da se oseća krivim ako on/ona ne obraćaju konstantno pažnju na prijatelja s invaliditetom. U isto vreme, osoba s invaliditetom treba da shvati da koliko god da je njen prijatelj, koliko god da joj je to potrebno, treba da bude svesna kada da zatraži pomoć. Ponekad, osoba s invaliditetom misli „To je moj prijatelj, mogu pitati bilo kada.“ To može dovesti do iritiranja prijatelja koji nema invaliditet, poput „Pa i ja sam na odmoru, i ja takođe želim da sednem i jedem na miru.“
Zato mora da se zajednički radi na situaciji i ona može biti rešena ako su obe osobe spremne da je vide na taj način. Što se tiče ličnih veza, takođe treba da postoji način u kom se osoba s invaliditetom trudi da se posao asistenta ne upliće u njihov lični prostor. Ti prostori moraju da se drže odvojeno, ili da se trudi da budu odvojeni koliko je to moguće. Mora da postoji posebno vreme gde nema asistiranja.“
Šta ako moj partner ne može da se prilagodi mojim potrebama?
Tvoj partner je znao za tvoje potrebe (i obrnuto ako je to slučaj) pre nego što se upustio u vezu. Tvom partneru koji nema invaliditet može biti potrebno vreme da shvati kako da deli svoj životni prostor sa tobom. Ako ne čuješ, on ili ona mora da se prilagodi na činjenicu da mora da ti znakovima pokaže da je neko zvonio na vrata. Strpljenje jedno prema drugom pomaže.
Ako tvoj partner takođe ima invaliditet, oboje ćete morati da se prilagodite specijalnim potrebama onog drugog. Na primer, ako imaš oštećenje vida, a tvoj partner je korisnik kolica, ti ćeš morati da zapamtiš da ne ostavljaš stvari njemu na putu, a on ili ona će morati da stavlja stvari na njihova određena mesta da bi ti mogla lako da ih nađeš.
Ako od nedavno imaš invaliditet može ti biti potrebno vreme isto kao i tvom partneru da se prilagodiš na promenu u svom životu. U početku, tvoj partner može da te povredi nenamerno ili da se ponaša previše zaštitnički prema tebi. U oba slučaja, konstantna komunikacija (o podršci koja ti je potrebna, preprekama sa kojima se suočavaš) i optimistički stav će pomoći da se problemi izglade.
Tvoj partner i ti ste živeli odvojene živote do sada i kao i svi drugi parovi, moraćete da se potrudite da se uklopite jedno drugom u vaše svakodnevne živote. Ako ne možeš da se prilagodiš, razmisli o poseti savetniku pre nego što se stvari otmu kontroli.
Moj partner ima šizofreniju. Kako da joj pomognem i učinim da naša veza bolje funkcioniše?
Ratnaboli Ray, radnica na polju mentalnog zdravlja iz Anjali Mental Health Rights Organisation kaže: Kada osoba sa šizofrenijom stupi u vezu sa osobom koja nema šizofreniju, uvek postoji anksioznost da li će veza potrajati ili ne, jer u vezi oba partnera moraju da učestvuju. Poenta je da osobe sa šizofrenijom mogu da se osećaju povučenije zbog svoje bolesti. Takođe mogu biti inertne.
Ponekad se dešava da ovo vodi do osećaja neadekvatnosti. Na primer, dođes sa posla, gde je bila velika svađa sa šefom i potrebno ti je da tvoj partner samo bude sa tobom, ali može da se desi da tvoj partner ne može da pokupi taj signal. Moraš mu reći, moraš da govoriš prostim rečenicama, kažeš da se to desilo i da ti je potrebno da je kraj tebe. Drugo, kada pričaš sa osobom koja je patila od šizofrenije moraš puno da pričaš. Obično osobe sa šizofrenijom izgledaju toliko demotivisano, da ne žele da pričaju, inertni su. To je prvenstveno zbog negativnih simptoma.
Kod šizofrenije postoje dve vrste simptoma – pozitivni simptomi i negativni simptomi. Pozitivni simptomi su halucinacije, zablude, agresija itd. koji se efektno regulišu lekovima. Zaokret u celoj priči je da u vezama nije dovoljno samo ublažiti pozitivne simptome, ono što treba ublažiti su negativni simptomi, a to su inertnost, osećaj povučenosti ili nekomunikativnost.
Ovo su neki od problema koji dolaze sa šizofrenijom. Negativni simptomi moraju stalno da se proveravaju i rešavaju. Zapamti da nastaviš da pričaš, jer priča zaista pomaže kod njih.
Još jedna stvar koju moraš stalno da radiš je da ih stimulišeš – intelektualna stimulacija, čulna stimulacija itd. Zbog manjka stimulacije dešava se da se povuku u svoju ljusku. Zato ih stimuliši sa nečim što ih čini dovoljno uzbuđenim da se uključe u to, bilo da je to boja, ples, razgovor, čitanje. Takođe moraš da slušaš. Fantazije u seksualnom životu mogu biti još jedna problematična oblast. Partneri osoba sa šizofrenijom često imaju podsvesno misao „njene seksualne fantazije su halucinacija a moje su prave.“ Biće teško, ali moraš naći kompromis. Imali smo takve slučajeve takođe.
