Krajem prošle godine u Novom Sadu pokrenut je serijal predavanja pod nazivom Razumeti umetnost. Nedeljom od 18 časova amfiteatar SPENS-a rezervisan je za lepšu stranu istorije. Od samog pojma umetnosti, preko praistorije i starih civilizacija, kroz svaku epohu redom i prijemčive analize reprezentativnih dela, posetioci ovih predavanja stiču osnovna znanja iz oblasti teorije i istorije umetnosti. Predavanja su otvorenog tipa, besplatna, prilagođena prosečnom (ne)poznavaocu umetnosti, naučno-popularna i prožeta humorom – pravi primer nesebične demokratizacije znanja. Za svako predavanje obezbeđeno je tumačenje na znakovni jezik, što ovaj događaj čini pristupačnim u pravom smislu te reči.
Serijal Razumeti umetnosti osmišlja i vodi profesor dr Vladimir Dimovski, istoričar umetnosti.
Za Portal o invalidnosti, u razgovoru sa profesorom Dimovskim bavimo se predstavama tela u vizualnim umetnostima, estetikom deformiteta, Venerama i (manje) srodnim figurama, umetničkom nadogradnjom tela, neophodnim dozama i vrstama poremećaja koji pokreću stvaralaštvo… Kako razumeti i (re)definisati lepotu?
Koliko je ljudsko telo podložno umetničkim varijacijama, od antičkih vremena do danas? Govoreći o slici tela, da li promene uočavamo samo na smeni epoha, ili ipak možemo uočiti razlike i unutar jedne epohe?
Ljudsko telo je jedan od najzastupljenijih motiva u likovnim umetnostima i kroz istoriju je, kao i mnogi drugi motivi, viđeno na različite načine. Primera ima zaista mnogo, i u mnogim slučajevima ćemo na prikazu tela najlakše uočiti stilske karakteristike jedne epohe, ili pravca. I ne samo u tim slučajevima. Varijacije u prikazu ljudskog tela uočavamo i kod istog autora koji je u svom opusu pronalazio različite načine da autentično predstavi ljudsku figuru.
Kakve su predstave tela sa invaliditetom u istoriji vizualnih umetnosti? Koliko su uopšte zastupljena tela koja ne odgovaraju estetskom standardu?
Takve predstave ređe nalazimo u delima koja se uzimaju kao reprezentativna u istoriji umetnosti. Retki su autori koji su se posvetili predstavama tela sa invaliditetom, posebno kada pogledamo starije periode u kojima su kanoni ponekad bili veoma strogi. U umetnosti dvadesetog veka telo postaje polje na kojom se ispituju mnogi aspekti savremenog života, pa se u njoj srećemo češće sa drugačijim, često dotad izbegavanim predstavama tela. Pomenuti estetski standardi su ozbiljno napadnuti u avangardi, u kojoj se umetnici okreću, na primer, afričkoj umetnosti čija je ekspresivnost pokrenula mnoge stvaraoce da formu tela, i ne samo tela, snažno deformišu.
Možete li izdvojiti neke primere iz istorije vizuelnih umetnosti koji podrivaju normative o lepoti tela?
Lepota je pojam koji nema, i verovatno ne može imati, utvrđene kriterijume. Kad se neki normativi o lepoti nametnu, kad se institucionalizuju, i kad teže da diktiraju umetničku produkciju – tad se ono najvrednije u umetnosti potiskuje zarad pravila, odnosno kako vi kažete normativa. Kroz istoriju su umetnici tragali ili za idealnom proporcijom forme, ili za duhovnim, ekspresivnim, metafizičkim, simboličkim ili konceptualnim aspektima lepote. Tako je lepota nešto što svaka epoha mora za sebe da „definiše“.
Zašto su Veneri Vilendorfskoj prebijene noge ispod kolena?
Nisam siguran da li je nedostatak stopala na Vilendorfskoj Veneri namera praistorijskog vajara ili je u pitanju oštećenje koje je nastalo vremenom. Ta figurica je mala, može stati u šaku, i verovatno je bila tih dimenzija da bi se lako mogla nositi sa sobom. Možda je zato vajar izostavio stopala, a ruke prikazao priljubljene uz telo i grudi. Takvih Venera je nađeno veoma mnogo, i veliki broj njih je malih dimenzija. Moguće je da je cela njena ovalna forma posledica upravo toga što je bila poput talismana, magijskog predmeta, kojeg su praistorijski ljudi nosili sa sobom u svojim traganjima za hranom.
Kako Venera Miloska opstaje kao ideal ženske lepote u zapadnoj kulturi, uprkos tome što nema ruke?
To je zanimljivo pitanje. Današnji posmatrač, koji ne može videti Milosku Veneru u celosti, posmatra je kao delo koje je u nekom trenutku pretrpelo oštećenja, ali mu to ne smeta da u njemu vidi lepotu. Da li samo to saznanje, menja percepciju? Moguće. Naša percepcija je uslovljena mnogim faktorima i predrasudama, velikog broja nismo ni svesni, već ih prihvatamo zdravo za gotovo. Da li bi percepcija dela bila drugačija kada bi posmatrač saznao da je, na primer, prikazana žena sa invaliditetom? Verovatno da bi. Davno je rečeno da lepota nije samo u delu, već i u oku posmatrača. Naša percepcija je često određena i aurom samog dela. U slučaju Miloske Venera aura je snažna. Približavajući se toj skulpturi, i obilazeći oko nje, posmatrač očekuje da doživi ideal antičke lepote. U tom trenutku on verovatno ne pomišlja da je prikazana žena sa invaliditetom.
Razgradnja i nadogradnja tela oblici su savremenog umetničkog izraza. Umetnikovo telo ujedno je i skulptura na kojoj radi – mehanizuje ga, pravi od sebe hibridno biće ili kiborga… Kako biste objasnili ovu tendenciju?
Pretpostavljam da mislite na Stelarka, na primer. Poput njega, postoje i drugi koji misle da je ljudsko telo zastarelo u nekom smislu i da ga treba opremiti dodacima kojima će se mogućnosti našeg biološkog tela uvećati. U nekom smislu i mi svakodnevno koristimo „proteze“ od kojih veoma zavisimo. Naše telo svakako nije sposobno da pređe razdaljinu od Novog Sada do Beograda i nazad, u istom danu. Postoje ozbiljne namere da se ljudima ugrađuju mikročipovi koji će zameniti legitimacije, ključeve, bankovne kartice… To je u duhu vremena, koji možda vodi sve manjoj upotrebi mišića. Ne znam kako bih objasnio ovu tendenciju u umetnosti, ali u civilizacijskom smislu ona je sigurno posledica čovekove konstatne želje da se užurbanim razvojem tehnologije takmiči sa kreativnošću prirode. Mogu se uočiti paralele i sa plastičnom hirurgijom, čak se i ona naziva estetskom. U svakom slučaju, današnji opšte prihvaćen ideal, ženskog tela na primer, često podrazumeva hirurške intervencije koje suštinski nisu toliko drugačije od ovih o kojima smo prvo pričali.
Nebrojeno je mnogo umetnika sa vidljivim i nevidljivim invaliditetima: Van Gog (epilepsija, bipolarni poremećaj), Leonardo da Vinči (disleksija), Mikenalnđelo (Aspergerov sindrom), Goja (gluvoća), Klod Mone (slepilo), Edvard Munh (anksioznost, depresija, neuroza), Pikaso (disleksija), Frida Kalo (polio, amputacija), Džekson Polok (bipolarni poremećaj)… Smatrate li da je iskustvo invaliditeta doprinosilo njihovom stvaralaštvu i na koje načine?
Ako invaliditetom smatramo samo ona telesna odstupanja – onda mislim da ona ne moraju uticati na umetničko stvaralaštvo, za koje je, siguran sam, mnogo važnije da autor koristi intuiciju, da je sposoban za empatiju, da oseća moć izražajnih sredstava – boja, linija, zvukova, reči… S druge strane, mnogi od nevidljivih invaliditeta često su posledica velike osetljivosti ličnosti. Smatram da su veoma senzibilni ljudi, koji su mogli da svoje jake doživljaje izraze estetski kroz neki medij, sigurno stvarali velika umetnička dela. I, da odgovorim na vaše pitanje, mislim sva iskustva doprinose stvaralaštvu, pa čak i ona kojih nismo svesni. Čak i onda kada su sublimirana, kad nisu uočljiva na prvi pogled na umetničkom delu, ona su se sigurno nekako ugradila u njega i obogatila ga.
Možemo li uopšte da govorimo o stvaranju, a da ne govorimo o nekoj vrsti poremećaja?
To je dobro pitanje za psihologe ili psihijatre. Mnogi stvaraoci osećaju teskobu i često je u svojim delima preuveličavaju, ali to ipak ne znači da je stvaranje vrsta poremećaja. Umetnik je svakako neko ko se po senzibiletetu mora razlikovati od većine. Ako bismo analizirali njegovu privatnost sigurno bismo naišli na neke stvari koje deluju nesvakidašnje, mnoga pisma, dnevnici i anegdote nam o tome govore. Ipak ne mogu sve to svrstati u poremećaje, posebno danas, kada je stvarno teško definisati šta je to „normalno“ ili „zdravo“. Osoba koja se fanatično preda zdravom životu sigurno ne živi harmonično, posebno ako razvije fobije od sveta koji ga okružuje. Siguran sam da je takva osoba problematičnija od umetnika.
Za kada je planirano naredno predavanje iz serijala Razumeti umetnost i koja tema je na redu?
Naredno predavanje će biti u drugoj polovini maja meseca. Tema je Poznogotička i ranorenesansna umetnost. Govorićemo o delima Đota, Mažača, Donatela…
Da li će i nadalje biti organizovan prevod na znakovni jezik? Odakle uopšte inicijativa da predavanja budu tumačena na znakovnom jeziku?
Prevod na znakovni jezik je organizovan za svako predavanje. Prevodilac je Ana Ditrih i ona je u kontaktu sa posetiocima iz zajednice gluvih, kojih bude najviše desetak. Među njima je i moj kolega Branislav Medaković, zajedno smo bili generacija na akademiji. On je pred prvo predavanje predložio da se angažuje prevodilac, na čemu sam mu veoma zahvalan.
Više o predavanjima iz serijala Razumeti umetnost možete saznati na http://vladimirdimovski.com/ ili putem Fejsbuk stranice profesora Dimovskog.
