Nedavno su objavljeni nalazi istraživanja o iskustvima žena sa invaliditetom sa partnerskim nasiljem u Irskoj koje je sprovela Irska nacionalna organizacija za borbu protiv nasilja u porodici (Women Aid), u partnerstvu sa Školom za socijalni rad i socijalnu politiku na Triniti koledžu u Dablinu i Radnom grupom za rodno zasnovano nasilje nad osobama sa invaliditetom. Verujemo da se rezultati ne bi mnogo razlikovali ni u bilo kojoj drugoj državi sveta.
Istraživanje pruža dublje razumevanje nivoa partnerskog nasilja i zlostavljanja nad ženama sa invaliditetom i pruža jasne preporuke za poboljšanje specijalističkih usluga podrške i poboljšanje sistema i struktura za rušenje barijera sa kojima se preživele susreću.
Rezultati pokazuju da 98% zlostavljanih žena sa invaliditetom smatra da invalidnost ima veliki uticaj na traženje pomoći i suočavanje sa partnerskim nasiljem. Nasilje koje doživljavaju od intimnog partnera dovodi do toga da se žene sa invaliditetom osećaju povređeno, da im se ne veruje i da su izolovane, otkriva novo istraživanje. Istraživanje otkriva i to da su nasilni partneri često u poziciji negovatelja i da zloupotrebljavaju invaliditet svojih partnerki tako što im uskraćuju lekove, osnovnu negu i kretanje, koriste invalidit da ih prikažu kao nepodobe roditelje.
Čak 96% žena veruje da je njihov invaliditet otežavao suočavanje sa nasiljem. Nešto više od polovine učesnica istraživanja (60%) navelo je da zbog invaliditeta ne mogu da odu kada se osećaju ugroženo ili povređeno i da su iskusile zlostavljanje specifično za žene sa invaliditetom, uključujući uskraćivanje podrške za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, na primer, osnovnu podršku pri kretanju, za korišćenje toaleta, za oblačenje ili izlazak iz kuće, uz stalne prozivke u vezi sa invaliditetom (70%). Približno 68% žena sa invaliditetom procenjuje da je manje verovatno da će profesionalci poverovati u njihovu priču o nasilju koje doživljavaju od intimnog partnera upravo zbog toga što su žene sa invaliditetom.
Zabrinjavajući nalazi su i oni koji otkrivaju da mnoge žene sa invaliditetom misle da službe za nasilje u porodici i profesionalci uopšte neće moći da im pomognu zbog invaliditeta. One su takođe iskusile prepreke u traženju pomoći za koje znamo da su prisutne kod svih žena, bez obzira na invaliditet: 70% učesnica je čulo za termin prisilna kontrola, ali samo 53% učesnica je razumelo njegovo značenje pre nego što im je data definicija tokom istraživanja. Učesnice, takođe, nisu bile uverene u zaštitnu ulogu suda (84% žena nije tražilo zaštitu preko suda). Čak je 94% specijalizovanih službi za nasilje u porodici priznalo da ih nedostatak finansijskih sredstava sprečava da svoje usluge učine potpuno dostupnim i pristupačnim ženama sa različitim vrstama invaliditeta.
Specijalizovane organizacije za zaštitu od nasilja u porodici i službe za osobe sa invaliditetom nemaju adekvatne resurse, niti obučeno osoblje, niti su adekvatno dostupne i često se ne smatraju relevantnim ili korisnim za žene sa invaliditetom koje preživljavaju nasilje od intimnog partnera.
Potrebna je hitna akcija kako bi se osigurala bezbednost, dobrobit i zaštita žena sa invaliditetom koje preživljavaju nasilje od intimnog partnera, uključujući davanje prioriteta ovom pitanju u lokalnim i nacionalnim strateškim dokumentima o nasilju u porodici, seksualnom i rodno zasnovanom nasilju.
Moraju se obezbediti resursi za poboljšanje pristupačnosti sudova i službi za borbu protiv nasilja u porodici, za pružanje obuke pravnim stručnjacima, osoblju za podršku nasilju u porodici i organizacijama za podršku osobama sa invaliditetom, tako da svi razumeju i dinamiku i uticaje prinudne kontrole i specifičnost situacije u kojoj se nalaze žene sa invaliditetom koje preživljavaju nasilje od intimnog partnera.
Kompletan istraživački izveštaj na engleskom jeziku dostupan je za preuzimanje ovde, i Sažetak istraživačkog izveštaja je dostupan za preuzimanje ovde.
