Kada pričaš, samo ponavljaš ono što znaš; kada slušaš, učiš nešto novo.

U okviru manifestacije Aprilski dana autizma  koju realizuje Društvo za podršku osobama s autizmom Novog Sada (DPOSA), u četvrtak, 7. aprila u pozorišnoj sali Gimnazije Laza Kostić prikazana je predstava Dar. Dar je umetnički angažman nezavisne beogradsko-novosadske pozorišne trupe koju zastupa Milena Đorđević, glumica i autorka dramskog teksta ove predstave. U središtu dramskog zbivanja je život dečaka Koste  i porodična atmosfera u kojoj se zatekao nakon pada u ovaj (najbolji od svih) neurotipični svet.

Kosta ima autizam, govori manje od prosečnog Spartanca – čak i kada se tome pridodaju reči koje mu se omaknu u snu – a ponekad deklamuje na nepoznatom jeziku (izgovara reči unazad). Nesvakidašnje govorne sklonosti izmeštaju ga u krajnost: ili je preterano upadljiv,  ili, pak, potpuno nevidljiv. U oba slučaja, Kosta je negde gde nije birao da bude, naprosto je skrajnut ili odgurnut tuđim pogledima. Kosta nije drugo ime za autizam, a Kostino drugo ime je Mutavi. Reakcija na Kostin komunikacioni poremećaj (nazovimo to uslovno tako) je poremećaj vidnog polja kod svih u njegovoj okolini (automatsko sužavanje vidokruga). Toliko ljudska vrsta vrednuje (raz)govor i reč. Kosta živi u prebučnom svetu, gde se zvuci i reči neprestano razmenjuju, sudaraju i stapaju i gde slabo šta saznajemo jedni o drugima, a ponajmanje čujemo sami sebe. Raspitujemo se, jer je to pravilo uljudnosti, a ne zato što nas zaista zanima nečije zdravlje. – Kako si? – Dobro, hvala. Ti? Naravno da ne mislimo da je dan naročito dobar svaki put kad ga nazovemo takvim. To je samo pozdrav; ne izgovara se jedino pored turskog groblja.  – Izvoli jabuku. – Kako se kaže? – Hvala. Tako nas odmalena uče da budemo zahvalni za darove koji nam ne trebaju. A te klasične nauke ne idu baš svima od ruke (još manje od jezika). Kosta spada u tu grupu. Pre nego što su ga prozvali Mutavim, mislili su da je gluv.

– Čuje, ali se ne odaziva.

– Ti previše očekuješ od njega, on ima samo pet godina. […] Ne odaziva se – pa šta – kao da je to neko merilo normalnosti!

Tako su Kostini roditelji razgovarali o njegovom stanju, čekajući dijagnozu kao presudu.

Zaista, gde je granica između formalnosti i normalnosti? Ako je uopšte ima…? Formalnost kao merilo svih stvari. – Kako si? – Kao da te zaista briga! Zašto bismo morali baš uvek da se odazovemo, pa još na ime koje nismo birali…? Kosta znači onaj koji je postojan [ko(n)sta(ntan)].

*   *   *

Prateći odnose i raspoloženja unutar jedne prosečno nesređene porodice, od Kostinog rođenja do ranih pubertetskih dana, predstava otvara mnogobrojna pitanja. Kostin autizam, očigledno, nije faktor koji narušava porodični poredak, iako bez sumnje, unosi pometnju. Autizam  je kao lakmus unutar porodice: čini vidljivim njen pravi sastav, intenzivira svaku već postojeću napetost, suočava sa stanjem stvarnosti. Nema nekog posebnog razloga da se na vremenskoj liniji porodični život podeli na vreme pre i posle Kostinog rođenja. Karakteri su onakvi kakvi jesu i niko na pozornici ne proživljava naročitu metamorfozu, jedino što su uz Kostu svi izloženiji sami sebi i pitanje je koliko to mogu da podnesu. (Prihvatanje je udaljenija tačka.)

Porodična drama protresa rodna pitanja, muško-ženske odnose, ljubavne i druge (tro)uglove, sestrinstvo i roditeljstvo bez imalo romantizacije, poziciju i život umetnika koji je unapred promašen (jer ne možemo gajiti kaktuse u močvari, pogotovo ako je blato srpsko). Materinstvo, to takozvano drugo, izmenjeno žensko stanje,  visokopoštovana i uzvišena majčinska uloga na ovoj sceni poprima svoj prizeman i stvaran oblik. – Rentiram telo i odričem se svega! – objašnjava Kostina majka. – Da dojim, ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo! Postporođajna depresija? Fantomska histerija? Ili, prostim i manje latinskim jezikom rečeno: biti žensko – to je već dijagnoza! Kostina majka ponekad izgleda kao da mrzi ceo svet (naročito onaj deo sveta u kome je njen vrli muž), ostavlja preteće poruke (kao da joj je sestra Medeja, a ne neka tamo obična Zorica); ona viče, prezire i prosipa nezadovoljstvo. Jer, živi život koji nije njen – i to nema nikakve veze sa Kostom. Kosta je samo tu da je suočava sa sopstvenim beznačajnostima. Obezvređujući njega, obezvređuje sebe: – Ja sad da umrem, Kosta ne bi ni primetio! Istini za volju, Kostina majka jeste doživela svojevrstan preobražaj: od žene koja se nije školovala da bi svaki dan mesila kiflice, do one koja kuva svaki je*eni dan i to bez glutena. A samo bog (i njena sestra) znaju koliko mrzi da kuva! Uz sav taj kuhinjski rad, uspela je da snimi niz komercijalnih serija, da se proslavi i da proda svoju glumačku karijeru za pristojan novac. – Jer, autizam je luksuzno stanje koje košta: logoped, jahanje, privatni tutori, režim ishrane, muž koga takođe treba izdržavati, školovanje drugog deteta (koje je prvo i žensko). Posle svega, ona je i dalje nezadovoljna i otuđena od sopstvenog života, odstranjena svim tim ulogama koje igra unutar sopstvene porodice, a ponajviše ulogom žrtve. – Nezahvalnici! – urla na sav glas. Kako da budemo zahvalni za nešto što nismo tražili? Žrtva nije dar.

https://www.youtube.com/watch?v=syMJP6ePVqo

Umetnost kao (pod)vrsta osobenjaštva (da ne kažemo autizma) tema je koju postavlja i razrađuje lik Kostinog oca. On je pisac – promašen, samozvan ili autocenzurisan, svejedno – kome uspeva da izdejstvuje sopstvenu sobu u oskudnim stambenim uslovima. – U tim papirima ti samo tražiš razlog da ne budeš prisutan – optužuje ga supruga, ista ona koja odsustvuje iz sopstvenog, da bi igrala neke tuđe živote u serijalima. – To tvoje pisanje je izgovor! Ili je to ceo njegov život? Ako Kosta i njegov otac gaje naklonost prema istoj ženi, koja nije Kostina biološka majka, da li to unosi edipovski momenat u dramu? Moglo bi se tako reći  (ako je već sve izvesnije u dijagnozama). Kostin otac iz stvaralačkog olako pada u delirijum jednog alkoholičara, naročito kada ostane bez ljubavnice i bez napisanog romana. Kosta je iscepao taj roman. – Zar nemaš ništa u kompjuteru? – Nemam! On je ulazio krišom u moju sobu i brisao sve što napišem! Da li je to stvarno bio Kosta svojeručno, ili je uz Kostino prisustvo unutrašnji cenzor jednog pisca dobio svoje prave razmere?  Da je Edip imao autizam, verovatno bi iznašao drugačiji način da ubije oca. Kostin otac umro je od infarkta. – Život me kaznio tobom – mislio je na Kostu, a u stvari je progovorio o sebi.

Kostina sestra je dilema drugog deteta: – Mene zbog njega nikada niste videli! U nekim zemljama pravilo je da se sinovi više gledaju – bez obzira na autizam. Krivica je nevidljivi lik koji se slobodno kreće među svima na sceni, pozajmljujući različite kostime: krivica u genima, u majčinom mleku  i u njegovom uskraćivanju, u čvorovima porodičnog stabla, u vakcinama, u zanemarivanju, u histeričnom htenju da budemo autentični (omakne se da ispadnemo autistični). Kada članovi Kostine porodice zapadnu u izmenjena stanja svesti, Kosta im se prikaže onakvim kakav on zaista jeste. – Bože, kako si lep!  Lep, jer iz tog drugačijeg stanja najzad mogu da ga čuju. Vide ga kako najednom govori istim tim njihovim jezikom, razumnim i neurotipičnim, neočekivano vispreno. Kosta razgovara sa majkom u snu, sa sestrom dok puši marihuanu, sa ocem u pijanstvu. Ali nijedno od tih opijatskih dejstava nije neophodno za istinsko povezivanje i komunikaciju. – Ja vama uvek govorim, a vi me ne čujete – kaže Kosta. Neophodno je samo biti prisutan. Utišati se. Povezati se sa samim sobom. Čuti znači otvoriti se.

Ja čak nisam ni ono što ja mislim o sebi. Ja, naprosto, jesam – i ništa drugo nije važno.

Predstavu je režirao Miloš Đorđević. Igraju: Stojan Đorđević (Kosta); Milena Đorđević (Kostina mama); Milan Kovačević (Kostin otac); Boba Latinović (Kostina tetka); Maja Randić (Kostina sestra); Zorana Bećić (Kostina učiteljica). Nakon izvedbe, autorka, reditelj, glumci i stručni konsultanti otvaraju interaktivnu tribinu sa publikom. Ali publika je ostala bez pitanja, jer sva su već postavljena u scenskoj igri. Kako ponuditi odgovore, bez pretencioznosti i arogancije?

Marijana Čanak