U septembru prošle godine, države članice Ujedinjenih nacija usvojile su Agendu za održivi razvoj 2030, koja uključuje set od 17 ciljeva održivog razvoja. Cilj 5 poziva na eliminaciju svih oblika nasilja nad ženama i devojčicama u javnoj i privatnoj sferi. Međuvladino telo isključivo posvećenog promociji ravnopravnosti polova i osnaživanju žena, Komisija Ujedinjenih nacija o statusu žena, sastala se prvi put nakon usvajanja Agende 2030 od 14. do 24. marta 2016. godinesa fokusom dvonedeljne sesije na osnaživanju žena i vezi sa održivim razvojem. Kao deo napora da se istakne potreba za eliminacijom nasilja nad ženama i devojčicama, Australijska misija pri Ujedinjenim nacijima suorganizovala je, kao prateći događaj sednice Komisije o statusu žena, prikaz rada projekta Neme suze (Silent Tears) uz razgovor o intersekciji kulture, pola, invaliditeta i identiteta i o tome zašto je rodno nasilje tako teško rešiti.
Neme suze je platforma za pričanje priča žena s invaliditetom koje su izložene nasilju i žena koje su stekle invaliditet kao posledicu nasilja.
Kada su Beti zamolili da učestvuje u multimedijalnoj izložbi o nasilju nad ženama i invaliditetu, u prvi mah nije mislila da je njena priča dovoljno vredna. „Zato što je to bila samo depresija“, objasnila je četrdesetdvogodišnja majka četvoro dece iz Australije. „Ali sada shvatam da jeste, to je stvarnost, i ljudi treba da znaju da je depresija invaliditet, a ne nešto što se tek tako može prevazići.“
Kao i za većinu od 21 žene u projektu – koji se širi kako sve više žena bira da prekine svoje ćutanje – projekat Neme suze je sastavni deo Betinog isceljenja.
Beti je patila od hronične depresije od sedme godine a nakon godina seksualnog zlostavljanja koje je počinio njen otac. Ona je odlučila da po prvi put progovori. „U prošlosti bih zadržala sve za sebe, ne bih ispričala svoju priču, jer moje sestre su takođe bile izložene seksualnom nasilju i, kad su progovorile, niko u mojoj porodici im nije verovao. Ko će, onda, verovati meni?“
„Bilo je to vrlo zanimljivo putovanje, jer svaka žena je drugačija i donosi drugačiju perspektivu izložbi„, rekla je Belinda Mejson, kreatorka projekta Neme suze. „I iza svake od tih pojedinki su hiljade žena koje se osećaju isto kao i one.“
Sedamdesetjednogodišnja Kerolajn je bila žrtva lekara. Godine 2002. otišla je na medicinsku intervenciju radi uklanjanja malog komada kože na levoj usmini kao meru predostrožnosti, a nečasni lekar potpuno je odstranio njene spoljne genitalije, što je praksa poznata kao genitalno sakaćenje žena ili žensko obrezivanje.
„Bila sam u šoku čitave dve godine, a onda sam 20. avgusta 2004. pročitala naslov u novinama Akušeru zabranjen rad zbog profesionalnog prekršaja i od tada se borim“, rekla je ona.
Ujedinjene nacije procenjuju da danas živi najmanje 200 miliona devojčica i žena koje su preživele neki oblik genitalnog sakaćenja iako je ono međunarodno priznato kao kršenje ljudskih prava.
„Za mladu devojku, žensko sakaćenje genitalija je način kontrole njene seksualnosti, tako da ona nikad ne sazna čime ju je bog obdario. Ne mogu ni da zamislim kako se te mlade devojke osećaju“, rekla je Kerolajn. „Pošto sam ja bila zrela žena koja je bila voljena, svu silinu ovog udara doživela sam mnogo teže nego što bi devojčica koja nije spoznala ljubav koju je u stanju da doživi.“
Svaka priča u projektu Neme suze je snimljena na tri različita načina. Prvo, žene su fotografisane u dokumentarnom stilu koji prikazuje njihov svakodnevni život. Umetnica Belinda Mejson je rekla da to stvara neposrednu vezu sa njihovom pričom. Onda su se fotografisale sa vodom; „Žene su čas vidljive, čas nevidljive, što one zapravo jesu. Element vode izgleda kao da ih pokriva, i to je simbol suze, zbog čega je izložba i naslovljena Neme suze“. Treći i završni deo je davanje života fotografijama kroz video instalacije u kojima svaka žena pripoveda deo svoje priče. Video instalacije je pripremio dvadesetijednogodišnji Diter Knirim, australijski umetnik u nastajanju. „Važno mi je da se podigne svest o nasilju nad ženama, jer svet u kojem ljudi ne pokazuju poštovanje i saosećanje nije svet koji bi trebalo da ohrabrujemo„, naglasio je Diter Knirim.
Četrdesetičetvorogodišnja Amao, kaže da ona crpi snagu iz toga što je tihookeanska ostrvljanka; oni često koriste humor da bi se suočili sa teškim situacijama. Njeni roditelji su oboje Samoanci, a ona je rođena na Novom Zelandu, i trenutno živi u Melburnu u Australiji. Ona je „u svom rodu“ od svoje trinaeste godine, i opisuje to kao još jedan faktor koji doprinosi tome da se oseća jačom danas. „Osećam da mi je dužnost da govorim, jer ne želim da iko prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla. Za svako ljudsko biće – muško, žensk ili trans, važno je da se njihov glas čuje.”
Amao je zlostavljana pet godina, počevši od njene sedme godine. „Bila je to velika borba tokom trideset godina. Tek sam u posljednjih pet ili šest godina bila u stanju da učinim nešto po tom pitanju. Morala sam da ubedim sebe da ću napraviti nešto od svog života, da ću učiniti velike stvari. “
Danas ona pati i od bolesti bubrega i potrebna joj je transplantacija. „Ako ti je data ova prilika da živiš, moraš da živiš najbolje što možeš, i pokušaš da pronađeš načine da zaceliš svoje rane. Niko drugi ne može da ti kaže kako to da prevaziđeš. Moraš to pronaći u sebi. Ja sam to uspela uz dobru mrežu podrške.“
Traženje grupe podrške je predlog koji specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom daje ženama u osetljivim situacijama.“Važno je podsetiti žene s invaliditetom da moraju da budu ponosne i da je potrebno da i dalje budu jake i da se bore za svoja prava“, rekla je Katalina Devandas Aguilar, čiji posao kao nezavisne stručnjakinje Ujedinjenih nacija uključuje izradu konkretnih preporuke o tome kako bolje unaprediti i zaštititi prava osoba s invaliditetom. „Moramo učiniti vidljivim alarmantne stope nasilja nad ženama s invaliditetom, i potrebno nam je da one progovore. Ali, takođe, moramo da stvorimo sigurno okruženje koje će im omogućiti da to učine. To je vrlo komplikovano jer čitav pravosudni sistem i čitavo porodično okruženje najveći deo vremena zanemaruje žene sa invaliditetom, mogućnost da se žale na ono što im se dešava, i zaita prijavljuje kršenja.“
Dodala je da Ujedinjene nacije rade mnogo da bi se povećala pažnja na ovim ljudskim pravima, a posebno od usvajanja Konvencije o pravima osoba s invaliditetom od strane Generalne skupštine 2006. godine. „Jedan od glavnih nedostataka koji i dalje vidim je koordinacija“, upozorila je ona. „Ujedinjene nacije i dalje moraju da rade po sistemskom pristupu, kako bi se osiguralo da se to pitanje razmatra u svakoj pojedinačnoj fazi rasprave u Ujedinjenim nacijama.“
Deniz Bekvit, konsultantkinja za invaliditet na projektu Neme suze, bila je petnaest godina uključena u aktivnosti zagovaranja. Ona želi da ova izložba pokaže da invaliditet ne bi trebalo da bude izolovan kao „specijalističko pitanje“ kada se govori o ženama i nasilju: „Trebalo bi da bude uključeno na pristupačan i kolaborativan način, tako da socijalno uključivanje i politike mogu da uključe osobe s invaliditetom.“ Upravo ju je to motivisalo da umetnički doprinese projektu. Iako ima cerebralnu paralizu i ima poteškoća da pored štaka drži i kameru, Deniz koristi štap za selfi i do sada je fotografisala osam učesnica. „Znam da oblast prava osoba sa invaliditetom jača, ali je potrebno da još viče ojača, i žene i osobe s invaliditetom bi trebalo da budu podržane da ispričaju svoje priče tako da ljudi mogu učiti od njih“, rekla je ona. „To je vrednost projekta Neme suze, i to je ono što sam naučila i što su mi učesnice ispričale. Moć priča je sve, jer bez ispričanih priča, ostaje samo tišina.“
Četrdesetdevetogodišnja Rošel prekinula je tišinu pišući autobiografiju pod nazivom „Mala stena“ o preživljavanju nekih od najnasilnijih oblika zlostavljanja. Ona je pripadnica domorodačke populacije Australije, što ona ističe jer nije očigledno pošto je bele puti.
„Razlog zašto sam to napisala i razlog zašto sam danas [u Ujedinjenim nacijama] je to što sam osoba koja je to preživela, a ne statistički podatak“, naglasila je ona. „Preživela sam sve što možete zamisliti. Preživela sam sve oblike zlostavljanja, od emocionalnog, fizičkog, mentalnog, duhovnog, seksualnog, incest, bestijalnost, dečju pornografiju, preživela sam disfunkcionalnu porodicu u kojoj je moja majka bila alkoholičarka i povremeno koristila drogu.“
Ja sam ona koja je preživela, a ne statistički podatak.
Njena majka je imala momka koji ju je zlostavljao. „Mnogo pretnji smrću, mnogo ljudi koji su držali noževe pod mojim grlom, čak je i moja mama pokušala da sekirom ubije mog brata i mene, prošla sam kroz mnogo toga, ali sam tu da pokušam i dam izjavu – odnosno ja izjavljujem – da se izbave odande i da se pomogne bar nekoj mladoj osobi da se izbavi i da određeni ljudi pristupe u zajednicu da im pruže neku pomoć da više ne bi živeli u takvim situacijama.“
Rošel je rekla da je učešće u projektu Neme suze premašilo njena očekivanja. „Mnogo godina sam se osećala kao nakaza. Ali nakon što sam upoznala Belindu i ona me opustila da vidim i čujem šta sam sve prošla, to me je oslobodilo.“ Dodala je da je upoznavanje drugih učesnica u projektu takođe imalo uticaja na njeno isceljenje. „Naše priče su toliko različite, ali smo spojene činjenicom da su nam se dešavale neke strašne stvari. To je učinilo da se osetim snažnom i jakom.“
IZVOR: „Without stories, there is silence“ – women speak up at the UN about violence and disability, UN News Center, 24/3/2016
