Još jedan pogled na svet

IZLOŽBA LIKOVNIH RADOVA DECE SA AUTIZMOM

U četvrtak, 22. maja 2015. godine u 18 časova u foajeu scene Jovan Đorđević Srpskog narodnog pozorišta otvorena je izložba slika dece i mladih sa autizmom. Postavku pod nazivom Još jedan pogled na svet čine likovna ostvarenja nastala na radionicama art-terapije koje organizuje Društvo za podršku osobama sa autizmom grada Novog Sada. Tokom jula prošle godine ova izložbena postavka prikazana je u Galeriji likovne umetnosti zadužbine Rajka Mamuzića, a njeni dometi na planu ekspresivnosti poteza, kolorita i kompozicije procenjeni su kao majstorski, što je zapanjujuće s obzirom na stvaralačko (ne)iskustvo veoma mlade grupe autora (u rasponu od deset do trideset godina starosti). Ove godine, nimalo slučajno, izložba je postavljena ispred velike scene Srpskog narodnog pozorišta, neposredno pre poslednjeg izvođenja komične opere Ljubavni napitak (Gaetana Donicetija) u ovoj sezoni. Likovna ostvarenja bila su inspiracija scensko-muzičkoj umetnosti; Još jedan pogled na svet našao je svoje mesto na pozornici, kao scenska pozadina za operu.

– Ponosni smo što su drugi umetnici bili inspirisani da rade po predlošcima naših radova – kaže voditeljka likovne radionice u okviru programa art-terapije, kustoskinja izložbe i akademska slikarka Maja Stojanović. – Junak Ljubavnog napitka je mladić koji se slabo izražava rečima, pa svoja raspoloženja i stanja pokazuje kroz slike. Baš kao i neka od naše dece sa autizmom. Ono što mi stvarno doživljavamo i sa čime živimo postalo je deo jednog drugog umetničkog izraza.

[SA]DEJSTVA LJUBAVNOG NAPITKA

Izložba je savršeno inkorporirana u predstavu; odgovara filozofskoj potki, sadržini i karakterima, svim tzv. pogrešnim interpretacijama, samom pojmu madžiko likvore (koji tražimo da bismo prebrisali stvarnost – onu čije dimenzije ne nadmašuju jedan najobičniji zamrljani prozor). Opera prati ljubavnu opsesiju mladog Nemorina, pogubno dejstvo strasti, neurazumljena stanja koja olako podležu podsmehu, iako nijedan um nije u potpunosti otporan na opsene. Nemorino je deo neke druge stvarnosti; mnogi (tipični) bi rekli – umišljotine. Naizgled je izgubljen i čežnjiv. Odan nedostižnom snu i smešten u sam proces jednog nesagledivog nesporazuma. Uz sebe uvek ima torbu čiji sadržaj ostaje nepoznanica; povremeno iz nje izleti nečitljiva kiša papira i to je sve. Povremeno Nemorino nešto iz te torbe pruži sagovorniku sa kojim ne deli srodnost senzibiliteta i to je, opet – ništa. Sve do velikog zaokreta u priči, kada se nekoliko srećnih zabluda podudari sa (većinskom) realnošću i kada sve ono što je proglašavano nemogućim postane krajnje izvesno; za sve(t), ne samo za Nemorina. Tad se na sceni noćno nebo otvara kao platno koje prikazuje dragocenu zbirku iz Nemorinove slikarske torbe. Izranjaju crteži i slike srodnih unutrašnjih svetova: Još jedan pogled.

Šta je ono što objedinjuje sve ove radove i pravi od njih tematsku /idejnu celinu?

– Rukovodimo se parolom slikaj ono što voliš – objašnjava Maja Stojanović. – Bez obzira na pređašnje iskustvo (ili nedostatak iskustva), svako je radeći na platnima iskazao sopstveni maksimum, dosegao neke domete novog umeća i samog sebe. Kolorit je vedar na svim slikama – što bez sumnje odgovara unutrašnjim stanjima autora. Uprkos nerazumevanju, stereotipnim očekivanjima i barijerama koje neretko opterećuju život osoba sa autizmom, sa svakog platna zaista izranja vedrina i neko pozitivno jezgro iz koga su stvarana ova dela. Prirodan osećaj za lepotu je sveprisutan.

Motivi su stvarni prizori i pejzaži u ekspresivnijem i slobodnijem izrazu; stvarnost približena apstrakciji, da bismo je lakše razumeli: portret mudraca (oca), plavi mačor (sa osmehom Luisa Kerola), dalekovod (niz koji bi mogao da se spusti neki plavi leteći voz u nedostatku nebeske pruge), farma pored podmornice u susedstvu, plavi gradovi i krunisane životinje…

KREATIVNI TOK I PRESLIKAVANJA STVARNOSTI

Deca sa autizmom teško da će slikati na zadatu temu, zato je njihova likovna radionica motivisana scenama koje su viđene i doživljene: – Često putujemo, pravimo izete, učestvujemo na edukativnim kampovima… Na likovnim radionicama, u pripremnom delu i tokom samog stvaralačkog procesa, tragamo za scenama koje su viđene i doživljene i evociramo svaki detalj pojedinačno. Neke slike su rezultat grupnog rada, druge su nastale individualno, ali sve su rađene uz podršku – navodi Maja Stojanović.

Šta zapravo znači ta stvaralačka podrška? To je podrška koja se ostvaruje kroz ulogu art-terapeuta; u konkretnom slučaju, Maja je inicijatorka kreativnog procesa. Ona podstiče i motiviše rad, koriguje odabir i upotrebu boja (da slika ne bi nestala u jedno(ličnoj) nijansi) i, možda najvažnije, detektuje onaj trenutak u kome treba stati – nijedna linija više! – kada slika postane celovita. – Kompoziciju i sve ostalo rade po osećaju i rade to izuzetno dobro! Delo nastaje u interakciji sa svakim učesnikom/-com radionice, uz poštovanje svakog pojedinačnog temperamenta, u intuitivnom i spontanom zamahu. Kada je slika završena, deo terapeutskog rada je i razgovor o procesu stvaranja i o novonastaloj slici; svojevrsna (samo)analiza ili umetnička introspekcija. Poteškoće u prvim likovnim potezima (i izražavanju) na Majinim radionicama prevazilaze se relativno brzo, a kada se jednom dosegne određeni nivo – odatle se može samo napredovati. Prvi radovi rađeni su na bloku broj pet – ispostavilo se da je to format koji je lako prerasti u veoma kratkom zamahu četkice. – Sada nam i platna postaju suviše mala, pa smo počeli da izrađujemo murale! Pored rada na muralima, u pripremi je još jedna izložba koju možemo očekivati tokom juna meseca.

DAROVI AUTIZMA

Putem likovnog stvaralaštva i javnog prikazivanja nastalih radova dece sa autizmom, moguće je promeniti percepciju i izmestiti ustaljeni fokus tipične populacije: – Hajde da za promenu naglasak bude na onome što umemo, umesto što stalno nabrajamo šta sve autizam otežava ili ‘onemogućuje’ – istakla je svoju krajnju poruku Maja Stojanović. Pored fascinantnih umetničkih ostvarenja, njene likovne radionice stvaraju osećaj sigurnosti i svrhovitosti, pa nesumnjivo doprinose kvalitetu života dece i mladih sa autizmom. Na radionicama se neguje atmosfera uzajamnosti – kreativni proces je dvosmeran (ili višesmeran): – Svi učimo jedni od drugih i saradnički smo raspoloženi.S obzirom na ne-verbalnost nekih učesnika na radionicama, podstičemo različite vrste i nivoe komunikacije. Deca sa autizmom jako dobro osećaju raspoloženja, osećaju energiju, iskreno i beskompromisno reaguju na druge ljude. Ako im se dopadnete, biće u vašem društvu; ako im se ne dopadnete – samo će se okrenuti i otići. Tako je jednostavno! Da, rekla bih da jako dobro umeju da procene nečiji karakter.

LANČANA [RE)AKCIJA: OD DOŽIVLJAJA SREĆE DO SAMOSTALNOSTI

Kako roditelji dece sa autizmom shvataju art-terapiju, likovne domete svoje dece i samu izložbenu postavku, otkrila nam je pedagoškinja Otilija Velišek-Braško, članica Društva za podršku osobama sa autizmom i majka dva dečaka (stariji sin ima autizam).

– Oba moja sina angažovana su na likovnim radionicama, jer art-terapija je otvorena za sve. Deca sa autizmom imaju poteškoće u shvatanju socijalne interakcije i društvenih pravila, čega u umetnosti nema – nema krutih pravila, šablona ni strogoće. Komunikacija dece sa autizmom takođe može biti otežana, pa je u tom kontekstu likovno izražavanje upravo to – izražavanje! Naziv izložbe, ‘Još jedan pogled na svet’, u potpunosti odgovara idejnoj suštini priče o prihvatanju spektra autizma. Umesto da stičemo uvid u svetove dece sa autizmom, nama je lakše da im namećemo sopstvene poglede i ustaljena pravila. Srećom, visokofunkcionalne osobe sa autizmom mogu da nam približe svet autiz(a)ma kroz knjige, filmove, umetnost… da bismo se bolje razumeli i da bismo mogli da uđemo jedni drugima u svet(ove). Činjenica je da je sve veći broj dece unutar spektra autizma. Jedino ako prihvatimo autizam, ako uvažimo različite oblike ponašanja i drugačije (nekonvencionalne) reakcije, možemo bolje sarađivati sa svojom decom. Jedan dečak sa autizmom jasno je to napisao u svojoj knjizi – on ne želi da bude kao mi (neurotipični), koji smo izvan spektra, nego voli sebe baš onakvim kakav jeste. U takvim uslovima, prihvatanja i uvažavanja, dete sa autizmom može da ovlada različitim veštinama i da razvije sposobnosti za snalaženje u okruženju i svetu, da najzad vodi svrhovit i samostalan život. Na radionicama u našem Udruženju učestvovala su deca koja nisu htela ni olovku da uzmu u ruke! Očevici smo ogromnih koraka u njihovom napretku. Dok slikaju, osećaju se dobro; kada se osećaju dobro, srećni su; ako su srećni, samim tim su prijemčivi i otvoreniji za saradnju; kada su saradnički raspoloženi, možemo im dati alatke za izgradnju samostalnosti i samopouzdanja – to je ceo lanac!

UMETNOST SAMOODRŽIVOSTI

Predsednica upravnog odbora Društva za podršku osobama sa autizmom, Mara Bošnjak, dodala je da projekat art-terapijskih radionica podržava Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Treba istaći da likovna ostvarenja dece sa autizmom jesu dela od umetničke, ali i od finansijske vrednosti. Slikarska radionica pokazuje se i kao mogućnost za samofinansiranje, tako da Društvo planira da organizuje donatorsku prodajnu izložbu (za neka platna prodaja je već ostvarena). – Prioritet našeg Društva nisu edukacije – kaže predsednica Mara Bošnjak – jer već postoje servisi podrške, kao i Škola Milan Petrović. U fokusu nam je kvalitet slobodnog vremena dece, kao i podrška roditeljima dece sa autizmom. Dok su deca na radionicama – pored likovne, trenutno organizujemo i dramsko-lutkarsku radionicu, kao i kineziterapiju [terapija pokretom, odnosno telesnim vežbama] – gledamo da se paralelno održava savetodavni rad sa roditeljima (uz psihološku podršku i razmenu ličnih iskustava). Jedni od drugih najviše saznajemo. Ono što je toliko puta ponovljeno, kao moto svih nas u Udruženju, iznova i iznova treba naglašavati: Kad upoznate jednu osobu sa autizmom, upoznali ste samo jednu osobu.