Direktorka Liverpulskog DaDaFesta kaže da smanjenje fondova za osobe sa invaliditetom i organizacije osoba sa invaliditetom doprinosi njihovoj manjoj vidljivosti i udaljava ih od kreativnog rada.
Rut Gould, umetnička direktorka najvećeg umetničkog događaja vezanog za invaliditet u Velikoj Britaniji, DaDaFesta, strahuje da je sektor invaliditet i umetnost u opasnosti zbog smanjenja fondova, kako na polju socijalnih davanja za pojedince tako i na polju finansiranja organizacija iz budžeta lokalnih vlasti i Umetničkog saveta Engleske.
„Kao rezultat, mi [osobe sa invaliditetom] postajemo nevidljivije, i što je vaše oštećenje očiglednije, veće su šanse da ćete biti bez posla„, kaže ona, navodeći čitavu listu prepreka sa kojima se suočavaju osobe s invaliditetom: „Nedostatak obuke, nedostatak mogućnosti za obrazovanje, nedostatak posla, nedostatak medijskog i umetničkog predstavljanja, nedostatak podrške za samostalan život, smanjenje davanja za personalnu asistenciju i podršku mobilnosti„.
„Idemo unazad – i to brzo – bez prethodne podrške koja je doprinosila da se izjednačimo„, kaže ona, kritikujući smanjenja državne pomoći za potrebe koje proističu iz radnog odnosa, kao što su tumači. Rezultat? „Osobe sa invaliditetom nisu u stanju da preuzmu odgovornost za svoje živote„, kaže Gould, koja ima potpuno oštećen sluh, čita sa usana i nosi slušni aparat. Ona je nedavno propitivala smanjenja davanja za ostvarivanje njenih radnih prava, kojima je smanjena podrška za njenog tumača za čitanje sa usana (tumač za čitanje sa usana prenosi tuđe reči za osobe koje čitaju sa usana) sa 12 sati nedeljno na 23 sati godišnje. Izgubila je 520 sati godišnje i kaže: „To pokazuje da vam nije potrebno da propitujete i objašnjavate … oni jednostavno pokušavaju da umanje troškove na svakom uglu„.
Prema zvaničnim podacima Vlade Velike Britanije, stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je 46% (oko 30% niža od stope zaposlenosti radno sposobnih osoba), ali skorašnji izveštaj Umetničkog saveta Engleske pokazuje da su samo 2% zaposlenih u umetnosti osobe sa invaliditetom (sa povećanjem od 0,2% u odnosu na prethodnu godinu). To ukazuje na slabu zastupljenost osoba sa invaliditetom u umetnosti. Gould, koja predsedava panelom Unlimited – projekat koji okuplja umetnike sa invaliditetom, kaže da je napredak „nedosledan i parcijalan„.
Ona nema sumnje po pitanju transformacijskih potencijala kreativnog sektora: „Umetnost spašava živote. Ona može promeniti stavove društva i osoba sa invaliditetom.„
DaDaFest je započeo svoje postojanje kao Severozapadni forum umetnosti invaliditeta (North West Disability Arts Forum – NWDAF). Gould se pridružila 2001. godine i organizovala je jednonedeljni festival umetnosti zajednice za Liverpulski gradski savet povodom obeležavanja Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Taj festival prerastao je u godišnji događaj, okuplja 10.000 posetilaca, pokrenuo je karijeru komičara Lorensa Klarka i glumice Liz Kar, i doprineo da Liverpul osvoji titulu Evropske prestonice kulture 2008. godine. Forum je usvojio naziv DaDaFest (DaDa se odnosi na početna slova od “disability arts” i “deaf arts”). Početkom marta meseca 2016. godine, izveli su predstavu Unsung (Neopevan) u Everyman pozorištu, zasnovanu na životu liverpulskog pesnika sa potpuno oštećenim vidom iz 18. veka, abolicioniste i pionira pokreta za prava osoba sa invaliditetom, Edvarda Raštona.
Udruženje ima sedam zaposlenih i njihov godišnji prihod je oko 580.000 funti. U 2010. godini, godišnji festival je postao dvogodišnji zbog smanjenja državnih davanja. DaDaFest podstiče novu generaciju umetnika sa invaliditetom. „Ideja je da mladiljudi koriste umetnosti da istraže i izraze svoje živote, veštine učenja i rad sa drugim mladim ljudima„, kaže Gould.
Iako su joj na uzrastu od šest godina dijagnostikovali genetsko oštećenje sluha, tek je u 30 godini života Gould razumela svoj gubitak sluha kao invaliditet i postala svesna pitanja ravnopravnosti. „Nisam poznavala nijednu drugu osobu sa invaliditetom i nisam razumevala pojam invaliditeta. Osetila sam da nisam bila u pravu, i da sam bila glupa.“ Bila je maltretirana u redovnoj školi zbog upadljivog slušnog aparata oko vrata u stilu tranzistora, zbog koga su je učenici zadirkivali ili isključivali.
Eksperimentalni tretman na njenim ušnim bubnjićima nije doveo do većeg poboljšanja sluha, ali je dovoljno lekcija naučila napamet i uspešno završi srednju školu. Gould se priseća: „Imala sam ambicije i aspiracije, ali su one uništene„. Karijerni savetnici su joj je rekli da zbog progresivnog gubitka sluha ne može biti medicinska sestra, a zvaničnici bolnice u kojoj je želela da bude fizioterapeutkinja su joj rekli da će ona dovesti pacijente u rizik. Ona kaže: „Bila sam odlučna da tokom svog života pomažem ljudima – ljudima koje društva često otpisuje. Možda je to ono što sam zaista osećala o sebi.“
Gould je prihvatila službenički posao. Pozorišni kurs koji je završila podstakao je ljubav prema komunikaciji kroz pokret. Kasnije, išla je na intenzivne govorne terapije. Nakon privremenog izvođenja i predavanja u Australiji, vratila se u Liverpool i preuzela ulogu umetničke menadžerke dok je svest o invaliditetu rasla usled novog Zakona o diskriminaciji na osnovu invaliditeta. Tek kada je došla u kontakt sa Severozapadnim forumom umetnosti invaliditeta počela je da izjednačava svoj gubitak sluha sa invaliditetom. „Počela sam da se pitam, da li me moj gubitka sluha čini osobom s invaliditetom? Proučavanje socijalnog modela invaliditeta za mene je bilo otkrovenje, jer sam shvatila da problem nije u meni; problem je u društvu koje me onemogućuje i spečava me da osetim svoju vrednost„, objašnjava Rut.
Gould smatra da su se stavovi o osobama sa invaliditetom poboljšali od osamdesetih godina prošlog veka, kada ju je doktor izgrdio kada se odlučila za održavanje svoje prve trudnoće jer će dete naslediti njeno stanje (njen sin nije nasledio). Njena ćerka, izvođačica burleske, je sa potpuno oštećenim sluhom, ali je napredak tehnologije i stavova učinio da njen školski život bude veoma različit od školskog života njene majke.
Uprkos pozitivnim promenama, Gould kaže da se pretpostavke o invaliditetu zadržavaju u popularnoj kulturi: „To počinje već od detinjstva, od naše prve priče o vešticama ili patuljcima. Svaki film o Bondu ima negativca sa invaliditetom. To održava tu pojavu da se ljudi koji su drugačiji moraju držati po strani. Moramo ponuditi prave poruke osobama sa i bez invaliditeta.“
DaDa Fest se 2016. godine održava od 18. novembra do 3. decembra.
Kratka biografija: Rut Gould ima 56 godina, živi u Liverpulu kao samohrana majka troje dece. Završila je master studije iz menadžmenta u socijalnim preduzećima na Džon Mur univerzitetu u Liverpulu i stekla razne plesne i dramske kvalifikacije i diplome. Od 2001. godine do danas bila je izvršna direktorka, zatim umetnička direktorka DaDaFesta (ranije Severozapadni forum umetnosti invaliditeta); 1999-2001: službenica kreativne industrije u Knowsley Borough Council; 1996-1999 radnica na razvoju umetnosti invaliditeta u umetničkoj organizaciji kojom rukovode osobe sa invaliditetom – Full Circle Arts; 1996-1997: menadžerka ACID fonda (Umetnost i razvoj kreativne industrije);1994: 96: menadžerla u Wirral Carers (Viralni negovatelji); 1992-1994: administrativna radnica u Viralnom hrišćanskom centru; 1989-1992: slobodns umetnica u Australiji i na Novom Zelandu. Javni život: predsednica panela Unlimited (projekta za angažovanje i programsku podršku umetnike sa invaliditetom); savetodavna članica Nacionalne komisije za umetnost invaliditeta; savetodavna članica Odbora za turizam i kulturu Liverpulskog gradskog veća; savetodavna članica Fondacije Granada. Interesovanja: kuvanje bez šećera, biciklizam, pozorište, umetnost invaliditeta.
Tekst pripremila Veronika Mitro
Izvor: Ruth Gould: Art can change young disabled people’s lives, The Guardian, 16/3/2016
Fotografija: Rut Gould, umetnička diretkorka Liverpulske organizacije za umetnost invaliditeta DaDaFest, fotografisao: Kristofer Tomond za Gardijan
