Kao deca, često se suočavamo sa poteškoćama da na delotvoran način prenesemo ono što osećamo. Verovatno nam se čini da je sve što nam se događa u glavi normalno, pa nam ni ne pada na pamet da potražimo pomoć. Ili se s tim nosimo najbolje što možemo, a to je nedovoljno ako ne razumemo šta nam se zaista događa.
Tek kad odrastemo i pogledamo unazad, shvatamo da se verovatno već duže vreme borimo s anksioznošću, a da ljudi oko nas, kao ni mi sami, nisu prepoznali njene znakove. Šta su u jeziku dečje šifre za: anksiozan sam?
Šta nije u redu sa mnom?
Nisam shvatala da sam anksiozna, nisu ni moji roditelji. Jednostavno su mislili da dramim ako bih briznula u plač i rekla: šta nije u redu sa mnom? Bila sam brbljivica, pa bi moje ćutanje bilo znak da je anksioznost u punom jeku.
Umorna sam.
Kad sam bila dete, dugo sam imala poremećaj spavanja. Ceo proces odlaska u školu, preživljavanje dana, nastojanje da me ne maltretiraju i povratak kući, uvek su bili elementi mentalne vežbe veče unapred. U četvrtom razredu počela sam da odlazim kod školskog psihologa koji me je učio kako da anksiozne misli držim pod kontrolom.
Boli me glava.
Mnogo puta koristila sam izgovor da se osećam loše kako bih izbegla odlazak u školu. U to vreme nisam znala da sam anksiozna, mislili smo da sam samo lenja.
Žao mi je.
Stalno sam se izvinjavala za nešto što zapravo nije bio problem, ili jednostavno nisam htela da komuniciram. Još uvek imam problem s tim da stalno ponavljam da mi je žao ni za šta, a u teškim situacijama ćutim.
Možemo li ostati kod kuće?
Mrzela sam da izlazim, jer mi je smetala buka. Sada, u odraslom dobu, pokušavam da to uravnotežim, ali i dalje je izazov.
Ti to uradi.
Bilo mi je teško da poručim hranu, pa sam tražila da osoba s kojom sam uradi to umesto mene.
Je l’ već vreme da krenemo?
Uvek sam to govorila, jer bi gužva (a gužva je za mene više od dvoje ljudi) izazivala anksioznost. Nisam mogla čekati da se događaj završi.
Ne ostavljaj me.
Bila sam jako zabrinuta kad bi roditelji hteli da me ostave, molila sam ih da ne odlaze, jer brinem. Ili, ako me ne bi pokupili u tačno vreme kad su rekli da hoće, neprekidno sam ih zvala.
Hoću kući.
To sam govorila ocu kad god bi me odveo kod majke i to ga je strašno zbunjivalo.
Možeš li da mi ostaviš svetlo u hodniku?
Živela sam u strahu da će neko ući u sobu i oteti me. Svetlo mi je pomagalo. Ležala sam u krevetu i dva sata bih samo čekala. Još uvek ne spavam dobro.
Nemoj me terati.
To bih rekla roditeljima kad ujutro ne želim u školu.
Neudobno mi je.
Nisam znala šta to znači, taj osećaj neudobnosti u sopstvenom telu. Godinama kasnije, konačno sam shvatila.
Nije mi dobro.
Ili: boli me stomak. Moji instinkti i fizički osećaji jako su povezani. Nekoliko puta su me poslali kući iz škole, jer sam bolesna, a niko nije znao šta mi je. Ubrzo nakon što bih došla kući, bolovi bi prestali. Naravno, niko nije mogao znati da je to anksioznost.
Neću!
Retko sam želela nešto novo, uvek sam imala izgovor, jer želim da izbegnem neki događaj, posetu, odlazak na novo mesto.
Zvuči li vam poznato?
