U tinejdžerskim danima, Tomasa Lidsa udario je auto, a posledica toga bio je gubitak pamćenja. Dvadeset godina kasnije, nakon što je ponovo naučio da čita i piše, objavio je avanturističku knjigu za decu.
Tokom oporavka, Tomas bi uzimao novine, zadubio bi se u tekst očajnički želeći da pronađe značenje u toj hrpi slova i reči. Imao je dvadeset godina.
– Čitanje je bilo noćna mora. Pisanje je bilo noćna mora. Radio sam ono što sada radi moje četvorogodišnje dete, pokušavajući da spoji reči sa zvukom.
Tomasov život se preokrenuo kada ga je, sa 19 godina, udario taksi dok je prelazio put u centru Londona. Lekari su isprva mislili da je nekim čudom izbegao ozbilje povrede, a nekoliko dana kasnije otkrili su krvni ugrušak na mozgu i sva Tomasova sećanja su nestala.
Nije se sećao svojih roditelja, ni petoto braće i sestara. Nije imao pojma da se spremao za odlazak na fakultet i da je izgubio sposobnost da prepoznaje lica ljudi. Ožiljak na mozgu doveo je do epilepsije, s kojom i danas živi.
Teško je zamisliti, ali u to vreme Tomas nije shvatao o čemu se radi i opisuje kako se osaćao prilično zadovoljno. To je uobičajeno nakon traume glave, jer hemijski procesi unutar mozga nisu uravnoteženi.
– Osećao sam zbunjenost – kaže Tomas. – I zadivljenost, jer otkrivam nove stvari. Znao sam da je sve oko mene čudno, ali nisam znao koliko sam ja čudan.
Tokom svojih dvadesetih, Tomas je bio usredsređen na oporavak, s nadom da će mu se pamćenje vratiti. Razgovarao je s drugima o tome kakav je bio, gledao je fotografije i ponovo posećivao stara mesta, ali ništa nije isplivalo.
Onda se uoči njegovog tridesetog rođendana dogodio iskorak. Pripremajući muzičku listu za rođendansku proslavu, otpevao je jednu pesmu i tekst je pokrenuo flešbekove, vrata prošlosti su se odškrinula.
– Bilo je čarobno – kaže. – Samo saznanje da imam nešto što je stvarno postojalo pre, na početku moje priče, pomoglo mi je da se suočim sa budućnošću.
To je pokrenulo Tomasovu želju da napiše niz knjiga za decu, ali je morao iznova da nauči da čita i piše. Počeo je sa slikovnicama, ali nije mogao da prati priču i teško bi se prisećao zapleta. Prešao je na dečje knjige, fantastične i pustolovne priče smeštene u alternativne svetove s kojima je mogao da se poveže.
– To je bio najlakši način da vidim samog sebe – kaže. – Zvuči suludo, ali kad imate problem s pamćenjem, stvarni svet je misteriozno, čudno mesto.
Ubrzo mu se javila ideja lika koji se zove Džejben i ima povredu mozga. U knjizi se budi u svetu vilenjaka bez sećanja i otkriva da je on jedina osoba koja može spasiti svet od zlikovca zvanog Nul, koji sve primorava na zaborav. Džejbenu je rečeno da ima posebnu moć, ali je ta moć zaključana u njegovim sećanjima kojima nema pristup.
Tomas je počeo da piše za sebe, stvarajući fantastična bića i drveće na kojem u teglama vise dragocene uspomene. Bio je to vid bega od stvarnosti, ali i način da sopstvena iskustva preradi u uzbudljivu priču.
Pisanje mu je pomoglo u poboljšanju pamćenja i fokusa, primetio je da nove imformacije bolje pamti ako su povezane s emocijama.
Kada je ispisao Džejbenovu avanturu do kraja, nije bio siguran šta da uradi sa rukopisom. Nije znao da li je tekst dovoljno dobar.
– Nikada nisam pohađao kurs pisanja, jer nisam mogao ništa da naučim.
Osim toga, probiti se u izdavačkoj industriji neverovatno je teško. Ali se vest o njegovoj ličnoj priči proširila, pa se jedna agencija koja zastupa nove autore i pisce s invaliditetom zauzela za Tomasov rad.
Verovali su u njegov rukopis i podržali ga da ostaje kod kuće, sa svoje dve ćerke, i da svoj dan strukturira oko pisanja.
Otkrio je da je jutro najbolje vreme za pisanje, kad je mozak najodmorniji i bol podnošljiv, ali je bilo važno da poštuje svoje granice.
– Nikada nisam proveo šest sati bez moždane magle. Osećam se neverovatno ako tri sata mogu da pišem u kontinuitetu.
Čak i kada njegov mozak radi svoj posao, Tomas radi drugačije od drugih autora i svaku sesiju pisanja započinje čitajući ono što se odigralo pre, ne da bi osvežio zaplet, nego da bi se prisetio.
Potpisivanje ugovora s agencijom donelo je nove izazove, rokove i saradnju sa uredničkim timom.
– Bilo je stvarno teško, jer ne mogu uvek da pratim stvari, pogotovo ako su fluidne. A kad bismo pričali o nečemu izvan konteksta, nisam uvek znao o čemu pričamo.
Ali Tomas je bez dileme znao jednu stvar: da će Džejben, njego heroj, živeti s povredom mozga i neće bežati od realnog stanja. Prazne stranice u knjizi i tišina u audio izdanju maštovito označavaju gubitak pamćenja.
– Kad sam ponovo otkrio knjige, junaci koje sam voleo bili su sjajni, ali nikada nisu zaboravili šta su radili juče, niti su morali da se odmore. Iako se od Džejbena očekuje da bude heroj, on ima napade, mora da se odmara satima, avantura mora da prestane, ali i on dalje može da bude heroj.
Knjiga je objavljena u Veliko Britaniji, Australiji i na Novom Zelandu, a već su isplanirana tri naredna nastavka.
– Generalno je teško biti objavljen, ali za mene, koji dolazim iz pozicije da doslovno nisam znao čitati i pisati, vrlo je teško poverovati da se ovo dogodilo.
