Nisam roditelj, ali sam bila dete. I to prerano sazrelo dete. Dok sam odrastala, bila sam introspektivna, inteligentna i ambiciozna. Upisala sam se na edukativni program za nadarene i talentovane, bavila sam se vannastavnim aktivnostima. Sve je to dobro izgledalo na papirima, ali u konačnici, to je bio recept za razvoj perfekcionizma, anksioznosti i depresije.
Zamislite iznenađenje mojih roditelja kad je njihovo talentovano i uspešno dete počelo da ispoljava znakove teskobe i depresije. Oni su davali sve od sebe, ja sam davala sve od sebe. Šta je pošlo po zlu?
Moji su roditelji odrasli u siromaštvu, a ja u nižoj srednjoj klasi (odnosno, još uvek u siromaštvu). S pet godina naučila sam da ne tražim ništa dok smo u kupovini. Do svoje devete godine osećala sam se kao da nosim svu težinu sveta na svojim plećima. Sećam se da sam svom mlađem bratu rekla da se ne mogu igrati s njim, jer imam odgovornosti. On nije ni znao šta ta reč znači, ali ja jesam. Moje odgovornosti podrazumevale su spremanje moje sobe (koja je ionako bila uredna), proučavanje domaćih zadataka (koje sam već završila) i činjenje svega što mogu, da ne budem na teretu svojim roditeljima (što je bio beskrajan popis aktivnosti).
Nije bilo mesta za greške. Nije bilo milosti za greške. Sve je moralo biti apsolutno savršeno – ja sam morala biti apsolutno savršena – jer su moji roditelji imali dovoljno problema i bez toga što brinu o meni. Ali, roditelji mi nikada nisu rekli da moram biti savršena. Sama sam sebi nametnula takav pritisak, jer sam videla da se finansijski muče i da im je teško u braku. Nisam htela da doprinosim njihovoj patnji. Nisam želela da budem kriva.
Ne krivim svoje roditelje. Svako od nas ima svoje probleme i prošla sam dovoljno terapija da bih shvatila da je svako odgovoran za svoje postupke. Uprkos tome, postoji nekoliko problema kojima želim da se pozabavim. Bilo je nekoliko stvari koje su mi odrasli govorili kad sam pokušala da im kažem za svoju depresiju, a nisu mi pomogli. Zapravo, njihovi su me komentari zaboleli.
Treba da odrasteš
Sa 13 godina, razgovarala sam sa majkom svoje najbolje prijateljice, jer sam se bojala da svojoj majci kažem kako se osećam. Osećala sam ste starom, starijom u odnosu na svoje realne godine. Izgubila sam volju za životom. Rekla sam da, ako se život sastoji od dobijanja dobrih ocena, poštenog rada i želje da uvek budem dobra, više ne želim da živim. Koja je svrha toga?
Majka moje prijateljice pogledala me je u oči i rekla: Ti ne znaš šta je depresija. Treba da odrasteš.
Osećala sam se tako neshvaćeno. Pitala sam se da li je zaista slušala šta joj govorim. Uz sav taj pritisak koji sam sebi nametnula, bila sam previše odrasla za svoje doba. To je bio problem. Odrastanje neće ništa rešiti.
Moli se za to
Moja stanje se nije popravljalo. Bivalo je sve gore. Sa 16 godina sam se samopovređivala i planirala sam samoubistvo. Bojala sam se da ću ostvariti taj plan.
Napokon sam sela da razgovaram sa svojim očuhom, jer još uvek nisam mogla da kažem majci kako se osećam. Ceo život sam provela pokušavajući da budem savršena. Nisam želela da je razočaram, ili još gore, da je zabrinjavam. Kako je moj očuh bio u prevremenoj penziji zbog zdravstvenog stanja, mama je već imala dovoljno problema s kojima se morala nositi. Ona je bila jedina koja zarađuje za našu petočlanu porodicu. Nisam želela da joj otežavam.
Razgovor s očuhom bio je težak. Znala sam da nemamo novca. Znam to celog života. Prestala sam da tražim ono što mi treba, jer sam znala da to ne možemo da priuštimo. Ali sada, kad sam razgovarala sa očuhom, pitala sam ga možemo li skupiti novac da odem kod psihijatra. Nisam više mogla da izdržim, trebala mi je pomoć.
Očuh me je slušao. Bio je tih. Na trenutak sam pomislila da je neko konačno shvatio. Zatim mi je rekao: Zašto se ne moliš za to?
Bila sam poražena. Odrasla sam u evanđelističkoj hrišćanskoj porodici. Znala sam sve o veri. Da je molitva odgovor, ne bih li do sada bila izlečena?
Rekla sam mu da sam se već molila. I da se ništa nije promenilo. Klimnuo je i rekao: Možda treba češće da se moliš. Moli se jače.
Suvišno je reći da se ništa nije promenilo.
Ima toliko toga na čemu možeš biti zahvalna
Moja depresija dosegla je tačku u kojoj sam se osećala kao hodajući zombi. Sećam se da sam jednoj prijateljici rekla da se osećam kao da je depresija moj životni film. Loša vest je bila da nisam znala scenario, a reditelj nikada nije napravio rez. Bila je to beskrajna traka lošeg filma koji nisam mogla da isključim, koliko god da sam se trudila.
Pre nego što sam otišla na koledž, konačno sam rekla mami kako se osećam. Priznala sam da, iako sam dobra u školi, pod neprekidnim sam stresom. Ispričala sam joj da se borim sa teskobom i depresijom do te mere da sam imala napade panike i da sam želela da se povređujem. Svakim danom bilo je sve teže preživeti.
Mama je plakala. Znala sam da će plakati. Osećala se krivom, kao da je podbacila u roditeljstvu.
– Zašto moraš biti depresivna? – plakala je. – Ima toliko toga na čemu možeš biti zahvalna.
Znala sam da deca gladuju u Africi i da ima ljudi kojima je mnogo gore nego meni. Ali to mi nije pomagalo. Problemi drugih ljudi nisu otklonili moju patnju.
Slušajte svoju decu
Sve su to dobronamerni komentari, izgovoreni sa željom da pruže dozu zdravog razuma ili malo duhovne podrške, ali nisu od pomoći. Štetni su i obeshrabrujući. Kao društvo moramo negovati dublji osećaj empatije, veštine slušanja, moramo ulagati u edukaciju o mentalnom zdravlju.
Bez pristupa podršci koja mi je bila potrebna, borila sam se sa depresijom i tokom svojih dvadesetih. Depresija je negativno uticala na moje sposobnosti u školi, na poslu, potom i u braku. Često se pitam koliko bi mi život bio drugačiji da sam dobila podršku dok sam bila dete, ili da su barem odrasli oko mene slušali, zaista slušali kad sam im rekla da sam depresivna.
Ako ste roditelj, odvojite vreme da saslušate. Nemojte misliti da imate sve odgovore samo zato što ste odrasli. Često ne shvatamo kako naše reči mogu uništiti nečiji život, kako imamo moć da podržimo ili slomimo ljude koji nam se obrate za pomoć.
Nećemo nekoga izlečiti tako što ćemo pokušati da ga popravimo, govoreći da nije u pravu ili negirajući da postoji problem. Lečimo slušanjem, pokazujući empatiju, bivajući tu za nekoga. Naša je prisutnost moćnija nego što znamo.
Nikol Starbak
