Srdana Gavrilović (32) poreklom je iz Bosne, a od svoje sedme godine živi u Novom Sadu. Najveća ljubav njenog života je košarka. Na kraju osnovne škole bila je vukovac i najbolja igračica u ekipi. Stigla je do Košarkaškog saveza Vojvodine, što je bio korak do reprezentacije. Međutim, u srednjoj školi počinje da konzumira alkohol i život joj se u potpunosti promenio. U 27. godini dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj.
Sa nama je razgovarala o svom životnom iskustvu, borbi protiv bolesti zavisnosti, o stranici Bipolarna inspiracija koju vodi na fejsbuku i instagramu, kao i o predrasudama i stereotipima o bipolarnom poremećaju.
Od učenice sa odličnim uspehom koja redovno trenira, do lečenja bolesti zavisnosti i dijagnoze bipolarnog poremećaja. Kako je došlo do tog preokreta?
– Mnogo sam učila, da li zbog toga što su mi branili da idem na trening ako nešto ne uradim / naučim, ili zbog toga što sam volela da učim, ne znam tačno. Ipak, bila sam povučena i nesigurna. Kad bih, na primer, bila pozvana na takmičenje iz srpskog jezika, nikad se nisam usuđivala da odem. Često sam bila potištena i plačljiva. Plakala bih dugo i jako, ne znajući pravi razlog za to. Sada mislim da je to bilo zbog nedostatka očeve pažnje, jer nas je on napustio kad sam se rodila. Deda, njegov otac, koji je zaslužan za moje srećno detinjstvo i koji se trudio da zameni očevu figuru koliko je mogao, preminuo je u periodu kad smo se mama, sestra i ja doselile u Novi Sad. To je bila još jedna otežavajuća okolnost. U srednjoj školi počinjem sve češće da pijem alkohol i da izbegavam nastavu. Opijala sam se i danju i noću. Bila sam i organizatorka žurki, menadžerka, hostesa, promoterka, ali nisam prestajala da pijem. Tada bih postajala hiperaktivna i dobijala bih ogromnu količinu energije. Samopouzdanje mi je raslo, volela sam da budem u centru pažnje, mogla sam jako puno da popijem, a da se normalno ponašam. Sve manje sam spavala. Onda smo drugarica i ja odlučile da vidimo koliko možemo bez alkohola. Izdržale smo dve nedelje, u kojima sam bila užasno razdražljiva i neraspoložena. Opet sam se vratila lošim navikama. To je trajalo i trajalo.
Kako si prestala s tim?
– Zbog nedovoljnog broja časova u srednjoj školi, skoro sam bila izbačena, ali sam na kraju uspela da je završim s pozitivnim ocenama, sem jedne, iz vladanja. Majka je zvala mog oca, koji takođe živi u Novom Sadu, da mu predloži zajednički odlazak kod psihološkinje. Odbio je, uz komentar: Ona je samo tinejdžerka, proći će je to. Kad sam upisala fakultet, odlučila sam da prekinem s takvim načinom života. Shvatala sam koliko preterujem i da ću, ako nastavim tako, upasti u ozbiljan problem. Počela sam redovno da učim i prvu godinu završila sam u roku, sa dobrim prosekom. Mom partijanju nije došao kraj, samo sam ga smanjila. Sve češće su mi se osećanja tuge i radosti preplitala, malo bi dominiralo jedno, malo drugo. Način za balansiranje tih osećanja pronašla sam u alkoholu. Opet sam počela intenzivno da pijem. Ali, alkohol mi više nije bio dovoljan. Počela sam da koristim i narkotike. Unosila sam u sebe šta stignem, kao usisivač.
Dakle, problem se produbio. Sećaš li se trenutka kad si odlučila da se u potpunosti fokusiraš na promenu? Kako se to desilo?
– Da, desilo se. Jednom je moralo da se desi. Nakon jedne žurke, na kojoj sam kombinovala narkotike i alkohol, osetila sam da teško dišem, kao da mi je neko svom težinom seo na grudi. Obuhvatila me je neka tama, gutala sam knedle i bilo mi je hladno. Mnogo puta mi je bilo loše, ali nikad kao tad. Jeza i strah su preplavili celo moje biće. Shvatila sam da tonem, da sam već na dnu. Znala sam da moram da pobegnem od ovoga, zauvek. Zatvorila sam se u kuću i osećala sam se sve lošije i lošije. Nisam jela. Ležala sam po ceo dan, satima sam gledala u plafon i plašila sam se svega. Bila sam umorna. Jedino je noć bila kratak predah, izlaz iz pakla na neko vreme, ali i tu je bilo straha od novog dana. Strah kao moje novo ime. Napokon sam zatražila pomoć od mame i otišle smo u privatnu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti. Rekli su da sam u apstinencijalnoj depresiji (koja inače traje do tri nedelje, što sam saznala od moje sadašnje lekarke). Tim stručnjacima je promaklo da sam ja zapravo u psihotičnoj depresiji, koja je trajala tri i po meseca. Mala greška. Lečenje od zavisnosti u proseku da traje oko dve godine. Bila sam primerena, disciplinovana, radila sam dosta na sebi i svom zavisničkom ponašanju, redovno sam uzimala terapiju, ali problem se javljao kad bi pokušali da mi smanje dozu lekova. Tad sam upadala u minus faze. Nakon tri i po godine, po nalogu lekara, prestajem da koristim lekove.
Uspela si da se izlečiš od zavisnosti, a potom si doživela novi izazov na planu mentalnog zdravlja.
– Odjednom boje postaju drugačije. Mozak radi brže. Bila sam veoma srećna što sam iz borbe sa zavisnošću izašla kao pobednica. Počela sam da radim kao personalna trenerka u Kuvajtu, jer sam se u toku lečenja zainteresovala za fitnes. Malo sam spavala, još manje jela. Smejala sam se konstantno. Trenirala previše. Svaki dan mi je bio sve bolji i jači. Osećala sam se fenomenalno, nezaustavljivo. I onda mi je kliknulo: bog je mene poslao da pomažem drugima. Poklanjam pun ormar garderobe dragim osobama. Ne dozvoljavam nikome da mi dira lap top, jer sam povezana sa Bil Gejtsom i Stiv Džobsom. Moj pas me u svemu razume, kao i ja njega, komuniciramo. Ponašam se kao četvorogodišnje dete, vrištim od smeha sama sa sobom, ne spavam 72 sata. Posle lekarske intervencije, zbog halucinacija i nespavanja, urađeni su mi testovi koji su ukazali na to da imam bipolarni poremećaj. Bipolarni poremećaj udara sa oba svoja ekstrema, prvo jednim (manija), a onda odmah i drugim (depresija). Što više letiš, u skladu s klišeom, niže padaš. Tako je i bilo. Pet meseci depresije, nakon faze psihotične manije. Provodila sam dane u krevetu, rastrzana tupom, besciljnom tugom, sklupčana na podu crnih misli. Nisam imala snage da se otrgnem od tog stanja. To je više od želje za smrću. Smrt je tu, ali jedva možeš da podigneš ruku da je uhvatiš. Izmiče ti. Tu je. Osećaš je. Ali neće dovoljno da se približi. Misli o suicidu. Tu su. Ali nisam smela da se predam, nisam toliko sebična. Otišla sam na kliniku gde sam hospitalizovana. Nakon dva i po meseca izašla sam iz depresije.
Kako su se prema tebi ophodili na Odeljenju za psihijatriju?
– Bila sam na klinici za psihijatriju u Novom Sadu, dva puta. Doktori su bili divni, medicinsko osoblje je bilo okej, nisam imala nijedno loše iskustvo s njima. Sa nekim od pacijentkinja i dalje sam u kontaktu i povremeno zajedno popijemo kafu. U suštini su svi bili u redu. Doživela sam dve neprijatne situacije. Jedna pacijentkinja me je optužila da ju je muž prevario sa mnom i fizički je nasrnula na mene. Druga je krala stvari iz ormarića, pa mi je bilo jezivo kad sam se usred noći probudila, a ona mi je stajala iznad glave.
Ko ti je najveća podrška? Dešavaju li ti se skokovi i padovi raspoloženja iako uzimas terapiju?
– Majka mi je najveća podrška i pomoć. Iskreno, u nekim situacijama ne bih znala kako dalje da nije bilo nje. Tu je i moja sestra, tata, porodica generalno, kao i prijatelji. Svima sam im zahvalna i presrećna sam što imam sve te ljude koji su uz mene. Redovno uzimam terapiju otkako mi je dijagnostikovan bipolarni poremećaj i važno je napomenuti da osoba sa bipolarnim poremećajem ne treba da prekida terapiju ni kada se oseća bolje. Dešava se da imam plus i minus faze, ali s obzirom na to da sam preživela buru, te promene su samo mali talasi. Poslednji put bila sam u mešovitoj fazi (kod mene uvek preovladavaju depresivna stanja) u junu ove godine. Prihvatila sam da ostanem u bolnici i sve se brzo rešilo. Trenutno sam stabilna.
Pored posla operativnog fitnes trenera, šta te još ispunjava u životu?
– Pored treninga koji obožavam, volim da šetam svog psa, da čitam knjige, da učim nešto novo i da provodim vreme sa bliskim ljudima. Kad doživite velike, duge i teške depresije, i preživite ih, male stvari čine vas veoma srećnim. Imam još neke planove, veće, ponovo ću da budem studentkinja, sledeće godine upisaću psihologiju.
Šta te je podstaklo da putem društvenih mreža govoriš o bipolarnom poremećaju?
– Shvatila sam sledeće: ako što pre prihvatim svoje stanje kao deo sebe, bolje ću živeti. Trudiću se maksimalno da tako bude. Ako što pre shvatim da to nije sramota, već nešto o čemu treba otvoreno da se priča, život će mi biti bolji. Shvatila sam da sam jaka i hrabra, da mi je dat ovaj jedan život i da treba da ga proživim najbolje što mogu. Ne razmišljaju sve osobe sa bipolarnim tako. Pri tom, mnogi ljudi koji ne znaju ništa o tom stanju, mogu da nauče. Tako da, mogu reći da sam sama sebi bila podsticaj. U aprilu ove godine otvorila sam stranice na instagramu i na fejsbuku.
Odakle naziv Bipolarna inspiracija?
– Želim da doprem do ljudi sa dijagnozom bipolarnog poremećaja, da ih inspirišem da se bore, da budu hrabri, da se ne predaju, da se leče, da znaju da nisu sami… Jer, ako moj glas ohrabri bar jednu osobu da potraži podršku, za mene je to veliki uspeh i satisfakcija. U tome je ujedno i odgovor zašto bipolarna inspiracija. Ljudi mi često pišu. Razgovaramo, pokušavam da ih motivišem i ohrabrim. Do sada sam podržala tri osobe da odu kod lekara i počnu da uzimaju terapiju.
Iz tvog iskustva, s kojim predrasudama i stereotipima se osobe sa bipolarnim poremećajem suočavaju?
– Najčešća zabluda je da mi samo tražimo pažnju i koristimo svoje stanje kako bismo manipulisali drugim ljudima. Kad smo u depresiji, samo smo lenju. Na stranici su mi čak pisali kako smo mi demonska bića, da smo opasni, ludi… Moram reći da ozbiljniju vezu nisam imala od 2017. godine, kad sam počela otvoreno da govorim da imam poremećaj. Nijedan momak mi nije direktno rekao: – E znaš, ja ne želim da budem sa tobom zato što imaš mentalni poremećaj – ali dovoljno sam pametna da shvatim o čemu se radi. Onaj koji me prihvati ovakvu kakva jesam je pravi.
Da li si razmišljala o tome da osnuješ udurženje za poršku osobama sa bipolarnim poremećajem?
– Jesam, razmišljala sam i razmišljam. I nadam se da ću uspeti u tome.
Fotografije: Privatna arhiva Srdane Gavrilović
