Jasna Grizer, saradnica Portala o invalidnosti, nakon niza novinskih tekstova, intervjua, ljubavnih priča za ženske magazine i proznih humorističnih crtica (o roditeljstvu, mentalnom zdravlju, porodičnoj svakodnevici), objavila je svoj prvi roman pod nazivom Neki mogući svetovi.
Po zanimanju pedagoškinja i novinarka, sa višegodišnjim iskustvom rada u humanitarnoj organizaciji Caritas, Jasna svojim angažmanom nastoji da smanji socijalnu distancu prema osobama sa nevidljivim invaliditetima i podriva stereotipe o različitim mentalnim stanjima.
Povodom romana prvenca, sa Jasnom razgovaramo o njenom porivu za pisanjem, otkrivanju autorskog glasa, stvaralačkim procesima i junakinjama koje se kreću Nekim mogućim svetovima, između njih i kroz nas.
Sećaš li se kako si otkrila svoj poriv za pisanjem?
– Sećam se kao da je bio danas. Krenula sam u prvi razred osnovne škole i, čim smo počeli da učimo slova, pa i pre, tokom pripremnog dela za pisanje, bila sam fascinirana otkrićem da, kad olovkom povučem po papiru liniju ili slovo, papir više ne ostaje isti. To otkriće je u meni probudilo želju da menjam boju papira tada, i dok god me ima. Od prvog razreda počela sam da pišem dečje pesmice, a kad su počeli pismeni zadaci, podrazumevalo se da ću prva u razredu da čitam svoj. U šestom razredu sam napisala roman Nebo nad Kalifornijom, a u osmom dobila drugu nagradu na pokrajinskom takmičenju. U srednjoj školi sam drugaricama iz razreda pisala radove po želji – hoće li trojku, četvorku ili peticu – prilagođavala sam. A ja sam i dalje bila ta koja je pred razredom čitala svoje sastave.
Koje knjige i autori čine tvoje književno polje?
– Moje književno polje se širilo, kako sam odrastala. Prve lektire: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Braća Grim Duško Radović… možda će se učiniti smešnim što prvo navodim ove autore, ali oni su zaista bili moj prvi dodir sa književnim delima i rasplamsali su moju bujnu maštu. Mir-Jam ne smem da zaboravim, a onda su došli Dostojevski, Andrić, Hese, Pavić, Markes, Koeljo. Sada najviše volim da istražujem, da otkrivam nove autore i nove knjige. Sjajni Jergović i njegovi Srda pjeva u sumrak na duhove i Dvori od oraha (kao svi ostali njegovi romani); Čingiz Ajtmatov, Kasandrin Beleg, I duže od veka traje dan; Sju Taunzend, svi romani o Adrijanu Molu; Efraim Kišon, Kod kuće je najgore (on uglavnom piše pripovetke, ali odlične, satirične). Čitala sam Ljiljanu Habjanović Đurović i Mirjanu Bobić-Mojsilović, Vedranu Rudan. Ime ruže Umberta Eka pokušavam na svakih šest meseci; Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita; Helen Filding, Dnevnik Bridžet Džouns; Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra. Volim da čitam u skladu sa svojim trenutnim raspoloženjem, na taj način se formira moje književno polje, koje je veoma raznoliko i obuhvata mnogo više knjiga i autora nego što sam uspela iz prve ruke da nabrojim. Što je najvažnije, ostavljaju neizbrisiv trag, iako često zaboravim njihova imena i autore.
Paralelno se baviš novinarstvom i pisanjem proze. Da li tvoj novinarski glas nastoji da utiša prozni i obrnuto? Kako ih balansiraš?
– Glasovi su u potpunom skladu. Novinarstvo je za mene nešto što se prevashodno desi spolja, pa ga ja onda u sebi preradim i napišem šta već treba, a proza u vrtlozima izlazi iz mene, kako se uvek šalim: uz pomoć moje male Muze koja mi sedne na levo rame, počne da klati nožicama i šapuće, dok sve ne bude gotovo. Dakle, sklona sam varanju.
Šta je sve prethodilo pisanju prvog romana? Koliko napisanih nacrta, nepospavanih noći, spaljenih verzija, pročitanih knjiga?
– Nemam evidenciju koliko sam knjiga pročitala i žao mi je zbog toga, jer je korisno voditi dnevnik čitanja iz mnogo razloga. Ali, mnogo. Mnogo sam knjiga pročitala, ako uzmemo u obzir da sada imam 44 godine, da čitam od osnovne škole, ozbiljno i posvećeno, analitički, sve strastvenije i strastvenije, kako idu godine… Što se tiče mog prvogobjavljenog romana, Neki mogući svetovi, najiskrenija ću biti kad kažem da spaljenih nacrta nema i da nema neprospavanih noći. Čak ni nacrta. Roman je potekao iz mene kao potok što ide prema točku stare vodenice.
Kako bi nam opisala svoj stvaralački proces? U kakvim uslovima najbolje pišeš, ko su ili šta su glavni ometači tvog rada, šta te podstiče, a šta frustrira i demotiviše?
– Prva rečenica pripovetke ili romana javi mi se na raznim mestima, u raznim situacijama: dok šetam, razgovaram sa ljudima, dok plivam, tonem u san… Odmah skačem, letos sam bukvalno izletela iz reke da bih je zapisala. To je početak mog stvaralačkog procesa. Ne mogu tačno reći kad najbolje pišem, ako se to odnosi na period u danu, jer ga nemam. Nešto me jednostavno podstakne, krene iz dubina mene, javi se ta prva rečenica, onda sve krene da se niže. Kad pišem, pišem i ništa me ne ometa. Tad sam u svom svetu i to je to. Pokušali su moji sinovi i suprug, svojim šalama i pitanjima, baš tad im treba crna košulja ili plave patike, ali su vremenom shvatili da je to sve uzaludno i počeli su sami da pronalaze stvari po stanu. I da se hrane samostalno, takođe. Možda je još uvek ometač veoma, veoma glasna alternativna muzika (evo, sad je upravo na repertoaru Nirvana) koju moj stariji sin sluša kad kuva. Ne zato što tu muziku ne volim. Naprotiv. Dođe mi onda da sve ostavim i odem na neki dobar koncert. U jednom pravcu. Frustracija u vezi sa pisanjem, kao i demotivišući faktor, je to što dan traje samo 24 sata, a ja ne smem, zbog bipolarnog poremećaja, da se upuštam u besane noći.
I kao da sam gažena bila, udarana i maltretirana, tako sam se osećala, i da je tepiha crvenog na bele štrafte bilo, na njega bih legla i ne bih se digla nikada.
Odlomak iz romana
Roman Neki mogući svetovi tematizuje transgeneracijsku traumu porodičnog nasilja. Kako ti se otvorila ta tematika?
– Tema romana je višeslojna, to je samo jedna od tema, možda najštrčavija, jer je sama po sebi veoma teška, bila i biće. Rađena je na osnovu istinitih događaja, zahvaljujući tome što pažljivo slušam ljude dok mi pričaju svoje životne priče. To je tema koja postoji jednako u 21. veku, kao u mnogim vekovima pre, i boli me što je društvo prošlo kroz veliku transformaciju, a ljudsko zlo stagnira i ostaje u čoveku nepromenjeno.
Često je otkrivanje pravog naslova teže nego ispisati celu priču. Da li je i kod tebe takav slučaj? Kako si došla do naslova (koji će potencijalno biti ključ romana)?
– Ponekad mi se prvo javi naslov, što je suprotno svim pravilima, pa od njega krenem da promišljam šta dalje. U ovom slučaju, sumirala sam sve sudbine mojih junaka i posmatrala ih kako idu nekim mogućim putevima, razmišljala kako su mogli da izaberu možda neke druge, kao što mi svi možemo, i onda se javilo nešto kao: Neki mogući putevi, uf, ne sviđa mi se. Neki mogući svetovi – da, može. Oslikava kuda su moji likovi pošli. Njihove moguće svetove, ali i svetove u nama. Svetove kojima možemo poći.
Rukopis tvog romana bio je u širem izboru nagradnog konkursa Izdavačke kuće Booka: od 575 pristiglih rukopisa, našao se među 50 odabranih. Koliko ti je važna ta činjenica i šta je bio okidač da se odlučiš da ipak ne tražiš izdavača, nego da samostalno objaviš knjigu?
– Povod i uzrok pisanja za mene su isti: Ako ne stvaram, predstavljam opasnost za sebe, svoju okolinu, pa i društvo možda, to nisam utvrdila, a i ne bih. Svakako me je ovaj rezultat motivisao i pomislila sam da uopšte nije loš, i da bi na osnovu toga bilo sasvim u redu objaviti roman. Kad sam uz prijatnu kaficu razgovarala sa svojom prijateljicom Anom Marković, koja je novinarka, rekla sam joj da tražim izdavača. Ona me je posavetovala da samostalno objavim knjigu, a u njene savete ne sumnjam.
Pisala si ljubavne priče za časopise Moja tajna i Moja sudbina. Da li je tvoje bavljenje trivijalnim žanrom bilo egzistencijalno uslovljeno ili u tome ipak ima neke stvaralačke strasti? Kakvo je generalno tvoje poimanje trivijalnih žanrova?
– Šta god da pišem, u meni postoji stvaralačka strast. Bez nje ne umem i smatram da niko, ko se bavi pisanjem, bez stvaralačke strasti ne može da napiše ništa dobro, pitko i čitljivo. Kroz te priče, ja sam ostavljala svoje tragove u beskraju i uvek sam se trudila da provučem neku svoju životnu filozofiju koja će, možda, nekog od čitalaca izvući iz konteksta trivijalnosti. Naravno, novac je imao ulogu. On je bio povod, a posle sam sve digla na neki bitniji nivo. Tako da smatram da i trivijalni žanrovi uopšte, mogu da podstaknu čitaoce, a neki čitaoci jednostavno vole takve žanrove. Barem čitaju, što je u današnje vreme, samo po sebi postignuće.
Jedna od tvojih junakinja rukovodi se idejom ljubav iznad svega, iako u njenom porodičnom nasleđu najmanje ima ljubavi. Druga je verna mrtvom mužu i ideji večnog romantičnog partnerstva. Je li to ironizacija trivijalnih ljubavnih priča ili nešto drugo?
– Junakinja koja se vodi idejom ljubav iznad svega u svom porodičnom nasleđu nije imala prave gene, ali njena majka je uspela svojom bezuslovnom ljubavlju da podstakne ćerku da se vodi tim motom, bez obzira na sve. Dakle, uticaj vaspitanja je pobedio. Druga junakinja, kao ni prva, za mene ne predstavlja ironizaciju trivijalnih ljubavnih priča, nego ženu koja je doživela ljubav u potpunosti, na način na koji je ona posmatrala ljubav, i nastavila je da istražuje život kroz njegove druge, mnogobrojne aspekte.
Kažu da sam sedam dana ležala. Kažu da sedam dana reč nisam progovorila. Kažu da sam sedam dana plakala. I da su moji krici odzvanjali, iz mene, i Ljubinkini, i Darjini i Marijanini, sedam dana, kažu mi.
Odlomak iz romana
Neretko tvoje različite junakinje, koje žive u različitim vremenima i ponavljajućim situacijama, izgovaraju iste rečenice svojih pretkinja. Jesu li sve one varijacije jednog tipskog lika i šta ti je pomoglo u kreiranju likova i njihovih glasova?
– Nisu varijacije jednog lika, svaka junakinja je junakinja za sebe. Te ponavljajuće situacije ih podstiču da izgovaraju rečenice svojih pretkinja, kao i nešto nagonski i neobjašnjivo što se tog trenutka u njima rodi, a to je možda baš njihova povezanost, iako su živele u različitim vremenima. Likove sam kreiralana na osnovu priča koje sam znala, ili čula o njima u spoju sa svojom bujnom maštom i Muzom-šaptačicom.
Točak stare vodenice jedan je od ponavljajućih motiva u romanu. Kako si došla do te slike?
– Želela sam da prikažem kako život teče, bez obzira na sve lepe i ružne trenutke koje sa sobom nosi, pa sam razmišljala šta je tako postojano, konstantno, a prelepo. Meni je divno kako potok ide ka vodenici. I kako se to stalno ponavlja, a nije niti dosadno, niti uzaludno.
U završnim epozodama tematizuješ svet psihoze kao jedan od mogućih svetova i to su epizode koje zamagljuju granicu između realnosti i fikcije, ostavljajući nas u dilemi, jer su oba sveta jednako uverljiva. Koliko ti je bilo izazovno, uzbudljivo ili rizično, da se poigravaš tom granicom u književnom smislu?
– Veoma uzbudljivo i rizično, ali tako je moralo da bude napisano. Drugo objašnjenje nemam.
Mnogobrojna istraživanja ispituju odnos između bipolarnosti i kreativnosti. Kakva je dinamika tog odnosa u tvom ličnom iskustvu?
– Smatram da se ljudi dele na one koji su kreativni i koji nisu. U svom promenjenom stanju, ljudi možda pronađu kreativnost kao način da im bude lakše, da ispolje šta ih tišti, ali stvaralaštvo nije samo bol. Ono je mnogo, mnogo više. Bipolarni poremećaj mi ne smeta da pišem i stvaram na druge načine, ali mislim da on nema suštinsku vezu sa tim procesom.
Na čemu trenutno radiš, koje teme te progone i kakva je knjiga koju ćeš kad-tad morati da napišeš?
– Trenutno pomažem mlađem sinu da nauči hemiju. Šalim se, ali to zaista radim već nedelju dana. Veoma se trudim da pronađem kanale putem kojih će moj roman Neki mogući svetovi dospeti do čitalaca. A knjiga koju ću napisati je sjajna. Neobična, a tako obična. Progoni me kako da tu ideju koncipiram. Fali mi ta prva rečenica.
Vetar je snažno dunuo, prozor dnevne sobe se otvorio, i vaza sa žutim narcisima se razbila na sitne komade, koje Darja, u danima koji su sledili nikako do kraja nije mogla počistiti.
Te noći kad je ubila muža, njegovo telo je zakopala u baštu, i odgore nabacala stajsko đubrivo. Zatim se vratila u kuću, ušla u spavaću sobu i zategla posteljinu. Legla je da spava i prvi put od kako se udala, do zore se ni jednom nije probudila.
Odlomak iz romana
Susret novosadskih izdavača i autora održava se od 14. do 16. oktobra u dvorištu Sokolskog doma (Ignjata Pavlasa 2-4). Na jednom od štandova posetioci će moći da razgovaraju sa autorkom Jasnom Grizer i da kupe potpisan primerak njenog romana Neki mogući svetovi, u petak, 14. oktobra, od 10 do 19 časova.
