U nastavku razgovora sa Matejom Tomšič Akengen, ifa sveštenicom i terapeutkinjom šamanskim tehnikama, bavimo se temom sudbine. Kada kažemo sudbina, da li mislimo na mogućnost ili na neminovnost? Šta je predodređenje za svakog od nas? Da li je genetika sudbinski element? Jesu li invaliditet i rod (biti žensko) deo predodređenja kome treba da ostanemo dosledne… ili su to samo predubeđenja kojih treba da se rešimo? Koje delove sebe prihvatamo kao identitet, a koje menjamo ili otklanjamo kao suvišne, bruseći sopostveno postojanje na zemlji? Postoji li predodređenje za majku, suprugu, domaćicu, negovateljicu? Kako kao roditelji, svesno ili ne, menjamo sudbinu svojoj deci? Genetika i sva ta nasleđena uverenja o tome šta jesmo ili (ne) treba da budemo… Merinstvo (ni)je za svakoga ko ima matericu? Nasleđe, invaliditet, rod i roditeljstvo – kako da pod svim tim uplivima, konstruktima i pritiscima spoznamo sopstvenu istinu? Kada osećamo izazov da se dokazujemo na nekim poljima – da li su to stvarne potrebe ili samo inat? Poznajemo li svoje vrednosti? Koliko smemo da (se) menjamo?
Kako ifa objašnjava pojmove (pred)sudbine i predoređenja?
Ifa filozofija smatra da predodređenost donosimo rođenjem, jer naša je bit postojala još pre nego što smo rođeni u svetu kakav poznajemo. Naša duša već je imala plan, ali dolazak na ovaj svet daje nam genetiku i paket nasleđa, zatim nas oblikuju vaspitanje i uticaji okoline. Pod pojmom sudbine obično podrazumevamo nešto što je unapred definisano i nepromenljivo, neminovno i neizbežno – sudbina mora da se obistini! Uzmimo za primer da neko ima sudbinu vođe: biće slavan i poštovan, imaće mnoštvo sledbenika. Ali, šta ako taj neko uopšte ne realizuje svoj prvobitni plan, nego razvija aroganciju? Ili mu, naprotiv, nedostatak samopouzdanja ne dozvoljava da sebe uopšte zamisli kao vođu, nego čuči na nekom skrajnutom i nevidljivom mestu? Kako se to dogodi? Šta je onda sudbina te osobe? Ako je nekome suđeno, postaće harizmatični lider u svakoj situaciji – zar ne? Ne baš, jer nam genetika i vaspitanje često onemogućuju da uopšte dođemo u dodir sa onim što nosimo unutar sebe.
Obično verujemo da je dete tabula rasa koju treba ispisati, programirati i prilagoditi. Odgajamo decu ne uzimajući u obzir mogućnost da to dete svoju osnovnu bit i karakter već donosi na ovaj svet! Zapadni obrazovni sistem osmišljen je kao dotok spoljašnjih informacija. Da li taj sistem, kroz koji dete definišemo izvan njega samog, daje šansu za razvoj i ispoljavnje unutrašnjih talenata? Ne, sistem to ne podržava. U tradicionalnim filozofijama, kada se dete rodi, roditelji se prvo zapitaju: Ko nam se to rodio? Kakvog je karaktera? Šta je doneo? Koje talente ima? Kako ga podržati na individualnom putu? Roditelj postavlja ta osnovna pitanja imajući poštovanja prema veličini koju dete već nosi sa sobom! Sećate se izmišljene priče o Dalaj Lami koji se rodio na Balkanu, u nekom selu gde ne vode baš računa o duhovnom razvoju…? Sa pet godina to dete počne da priča o svojim prošlim životima. Šta ćete uraditi s njim? Smestićete ga u ludnicu, jer tako sistem funkcioniše! Iz straha, društvo sankcioniše se sve ono što odstupa od ustaljenih koncepata.
Ko je od nas u potpunom kontaktu sa talentima koje nosi? Retko ko. Kakva je nečija (pred)sudbina? Kako doći do informacija o tome što neko nosi kao svoj prvobitni plan? Kako pružiti odgovarajuću podršku? Ponekad nečiju predsudbinu treba izbrusiti, kao dijamant. Kako da to uradimo? Pošto nosimo mnogo talenata, veći deo onoga što je predefinisano ostaje neotkriveno unutar nas, a manje je onoga što realizujemo i aktivno proživimo, moramo priznati da koncept sudbine – kao nečega što se samo po sebi desi – ne funkcioniše! Jer, očigledno možemo živeti uzalud, bez ikakvog dodira sa svojim sopstvom. Realizacija naše sudbine zavisi od toga koliko je zaista razumemo. Neko je, na primer, rođen da ima mnogo novca. To ne znači samo biti rođen u imućnoj porodici, nego biti rođen sa dobrom srećom za novac. Šta to znači? Znači da je neko rođen sa energijom koja pokazuje izobilje: lako otkriva prave ideje, susreće se sa pravim ljudima, biva na pravom mestu u pravo vreme – to je dobra sreća. Neko može da se rodi sa dobrom srećom, a da istovremeno bude lenj. Da li onda koristi svoj potencijal dobre sreće u novcu? Ne, naprotiv – zloupotrebljava ga svojom neaktivnošću; ne koristi ono što mu je namenjeno. To je prvi primer kako možemo uticati na svoju sudbinu: tako što je ne realizujemo! Nismo u dodiru s njom, ne koristimo potencijal koji smo doneli. Ako se zapitate da li znate svoje talente, svoju misiju, svoj put…? Većina nas ne zna te odgovore. Nismo u kontaktu. Ne znamo zašto smo uopšte živi – što je veliki paradoks! Svima nam je potrebno savetovanje s mudrošću. Nekome je suština u roditeljstvu, nekome u potrazi za srećom, neko želi partnerstvo, neko se bori za zdravlje, neko se pita zašto mu se važne stvari olako prekidaju u životu, neko traži zaštitu za svoje dete – neko želi sve! Susret s mudrošću nije uvek lak, naprotiv. Istina je kao udarac, često kaže ono što ne želimo da čujemo. Zato što se ono što nam je potrebno ne podudara sa našim željama.
Gde je onda naš udeo u upravljanju sudbinom?
Sve postaje jasno već iz samog konceptna (pred)sudbine. Zašto tako često ne koristimo pozitivne aspekte svojih predodređenja? Zato što ih ne razumemo, nismo ih razvili, ne živimo svoje talente niti uopšte upotrebljavamo bilo šta od onoga što smo doneli na ovaj svet. U tome je odgovor. Ako je sve suđeno, onda ništa ne zavisi od nas. Dovoljno je da samo sedimo u svom dnevnom boravku i – ako je suđeno – sve će se manifestovati: od novca, preko posla, do ljubavnika. Da li je to stvarno tako? Naš uticaj na sudbinu može biti naša neodgovornost, nepovezanost sa sobom, neznanje, nerazumevanje, nedostatak aktivnosti, nedostatak hrabrosti… Egoistično je biti usmeren na svoje ciljeve! Ali, bez takvog usmerenja retko ko može da realizuje svoju sudbinu. Neophodna je ta vrsta usredsređenosti na sebe: sačuvati fokus, održati granice svog identiteta, ne obazirati se na provokacije i emocionalne crve, koji će neminovno da nailaze sa raznih strana. Ono što nam je zagarantovano u životu jesu provokacije i pokušaji osporavanja. Ključ je u našim reakcijama. Možemo li da promenimo ovaj univerzum i planetu tako da nas odjednom svi vole, podržavaju i da nas niko više ne provocira? Na taj način – ne možemo da menjamo sudbinu. Možemo da menjamo svoj stav, da treniramo disciplinu i toleranciju, znajući da su provokacije i osporavanja deo postojanja i ne dozvoljavajući da nas svako izbaci sa putanje kojom se krećemo kroz život.
Zamislite nekoga ko je tek upisao željeni fakultet. Veoma je motivisan da ga završi i zrači entuzijazmom. Na putu do diplome susretne profesora koji svoje frustracije uspešno širi na sve oko sebe. Padne jednom taj ispit, drugi put, treći… Onda sretne još jednog čudnog profesora, što je već dovoljno da na trećoj godini izgubi sav entuzijazam i počne da razmišlja o napuštanju studija, jer: – Ovo nije za mene. Profesori me mrze. Nikada to neću završiti! Šta se dogodilo? Negde je usput izgubljeno osnovno usmerenje. Svi ti ometajući faktori (nezgodni profesori) uspeli su da nas izbace iz fokusa. Ko je gubitnik u toj situaciji? Upravo taj ko gubi usredsređenost sa sopstvenog cilja! Da bismo realizovali sopstvenu sudbinu, potrebni su nam usredsređenost, disciplina i tolerancija. U kojoj, dakle, meri utičemo na svoju sudbinu? Odgovor je već na dlanu: – Imaćeš dobru sudbinu, ako održiš fokus i razviješ disciplinu! Ali šta je disciplina? Ovde ne govorimo o disciplini kao o strogom režimu odricanja niti o nekom krutom rasporedu aktivnosti; naprotiv. Disciplina je (pre)poznavanje svog puta i doslednost na njemu. Ako je nečiji cilj da postigne mekoću, disciplina je da bude mek. Samo to je potrebno. Da, samo – jer toliki je naš uticaj.
Osim nas, šta još osujećuje našu sudbinu? Smemo li baš sve da menjamo?
Naš je zadatak da svoje živote učinimo vrednim i zanimljivim. Zato treba da utičemo na sudbinu, da realizujemo sebe. Nekada se, međutim, krug sudbine genetski ponavlja, prenosi se s jedne generacije na drugu. Moguće je da se neko rodi sa dobrim predodređenjem, ali da nasledi suprotan program. Razlikujemo dve vrste problema: jedni su prirodni i oni dolaze iz nas samih, a drugi dolaze izvan, potiču od drugih. Recimo, vanjski problem može izazvati majka koja ima lošu projekciju o svom detetu, ako neprekidno brine i strepi nad njegovom sudbinom. Ili su to sugestije tipa: Od tebe nikada ništa neće biti! Nesposoban si! Sve to kreira taj drugi tip problema koji su izvan ugurani u naš život. U oba slučaja borimo se sa destruktivnim energijama. Pozitivno i dobro često idu ruku pod ruku sa nečim što nije tako dobro. Nije lako imati veliki talenat. Uzmimo za primer Teslu koji je nosio dobrobit za celo čovečanstvo. Da li je imao lagodan život? Naravno da nije – kao ni većina onih koji se razlikuju i donose nešto novo. Ljudi ne vole različitost i zaziru od inovacija. Ako je neko veoma poseban, imaće mnoštvo izazova koji to opovrgavaju. Da je Tesla rekao: – Ovaj svet je grozan, ja neću da se bavim naukom – danas bismo sedeli pod svećama. Ali on je sačuvao fokus. Radije je žrtvovao socijalizaciju nego svoje talente. Ljudi uglavnom čine obrnuto: žrtvuju talente u ime socijalizacije. Verovatno ogroman broj ljudi nije uspeo da ispolji talente i svet je ostao bez njihovog doprinosa, jer su težili da se prilagode i da budu prihvaćeni. Veliki talenti idu u pratnji velikih izazova, uz mnoga osporavanja. Šta je u tom slučaju potrebno? Biti snažan i disciplinovan, ostati usredsređen na sebe i svoj cilj, držati se svoje i poštovati tuđe istine. Uvek radimo na jačanju onog pozitivnog aspekta, pridodajemo sve atribute potrebne da taj deo opstane i zaživi, ujedno smanjujući ono što je prateća suprotnost. Rad na tome je neprekidan. Neretko treba izbrusiti naše sirove potencijale. Kada neko u sebi nosi mnogo snage, šta se događa ako taj potencijal ne izbrusimo mudrošću? Postaće agresor, tiranin ili ubica. Ako se taj potencijal guši, doći će trenutak za nekontrolisanu eksploziju! Nerealizovana snaga može da se manifestuje i kao autoagresija. Zato je naš neprestani zadatak da aktivno utičemo na sudbinu. Ponekad olako kažemo: – Valjda tako treba da bude. Nekada treba, a nekada je tako zbog naše pasivnosti, nereakcije, nerazumevanja, neznanja. Ponekad samo pronalazimo izgovore da ne utičemo na svoj život, izgovore za predaju. Sve to treba prepoznati, da bismo naučili kako da iskustveno živimo molitvu: Daj mi snage da menjam ono što mogu, daj mi sposobnost da prihvatim ono što ne mogu da promenim i daj mi mudrost da razlikujem to dvoje. Uvek smo pod okriljem te dihotomije. Ako odemo u jednu krajnost i kažemo: – Sve treba menjati!– rušimo i ono što je dobro. Ako iz druge krajnosti kažemo: – Sve je dobro – nećemo dati nikakav doprinos svetu.
Da li je majčinstvo ženska sudbina, predodređenje, stvar izbora ili nešto sasvim drugo?
Treba razumeti da je ženski princip jedno, a žena nešto drugo. Odlike ženskog principa jesu majčinstvo, plodnost i rađanje, ali ne samo u doslovnom smislu biološkog rađanja, nego kao sposobnost umnožavanja na svim područjima, kao plodnost u idejama, blagostanje. Ženska energija je energija stvaranja. Ali, svaka žena u sebi ima i muški princip, kao što svaki muškarac ima ženski princip. Žena može da ima mnogo muškog principa u sebi, muškarac mnogo ženskog. Priroda nas uči različitosti i odsupanjima. U ifa filozofiji uvek postoji otklon od nekih unapred zakodiranih stvari i opštih recepata za dobar život. Ifa je podrška individualnosti. Ako neko iz bioloških razloga ne može da ima dete, to ni na koji način ne umanjuje njegovo ili njeno pravo na život, sreću i realizaciju, na plodno i kvalitetno vreme na ovoj planeti.
Ifa učenje zna da svi imamo invaliditete: telesne, emocionalne ili mentalne. Moja učiteljica ženske energije je žena sa invaliditetom. Iako nema decu, ona je simbol ženske majčinske energije – zato što je majka svih nas! Da ima biološku decu, ne bi se u tolikoj meri mogla posvetiti učenju i svima nama. Ne biti biološka majka nije nedostatak ni ženskog ni majčinskog principa. Ako se ne brinemo ni za koga drugog – uvek se brinemo za sebe i kroz to se ispoljava naš majčinski aspekt. Ženski princip odgovara elementu zemlje, majci univerzuma koja brine za svu svoju decu. A svako od nas ima unutrašnje dete za koje treba da se pobrine! To je ženski princip. Ako žena ne rodi dete, iz bilo kog razloga – jer ne može ili odluči da ne želi, ili nije predodređena za tu ulogu – to nema nekog naročitog značaja. U slučaju da žena ne može da ima dete, a želela bi, ifa razmatra kako da je podrži u tome. Šamanska terapija onda je usmerena na sledeću temu: da li žena treba da menja percepciju ili, pak, treba da uradi sve što može kako bi se povećale šanse za začeće? Niko nije predodređen za bilo koju ulogu samo zato što je žensko, niti bi trebalo da postane majka ako je to uloga koja je čini manje uspešnom u životu.
S druge strane, u tradicionalnim civilizacijama još uvek su prisutne te rodne uloge i na snazi je podela rada, što ne predstavlja poteškoću, jer u tim zajednicama prepoznaju vrednost služenja, na primer, hrane. Kuhinja je mesto moći, ako znamo kako da je koristimo. Hranu možemo pripremati s namerom i fokusom – onda ceo taj čin ima dublju delotvornost. Ljudi kojima smo na takav način pružili užitak u dobrom obedu, postaju podrška za naše namere. Put do bogova uvek vodi preko ljudi! U kulturama u kojima biti domaćica znači biti izuzetno poštovana – nema razloga za otpor prema toj ulozi. Kad god rad nailazi na poštovanje, obavlja se sa zadovoljstvom. Ali biti domaćica nije stvar predodređenja. Ako je žena predodređena za uspeh i slavu na nekom drugom području – zašto da ne bude? Ne mora se osećati neuspešnom zato što nema vremena, volje ili interesovanja za kućne poslove. Gledano kulturološki, na afričkom podneblju odakle učimo ifa filozofiju, prisutna je ta rodna podela rada. Ali to nije deo ifa učenja! Ifa se bavi pojedincem i stvaranjem podrške na individualnom putu: koje talente neko može da iskoristi, šta da kompenzuje, kako da kvalitetnije živi sa invaliditetom, gde može da se ostvari – bez unapred datih pravila i obrazaca. Pošto nema univerzalnog recepta za dobar život, nema mesta ni za pitanje o nekoj predodređenosti zasnovanoj na polu ili vrsti invaliditeta.
Kada je neko pod pritiskom okoline ili tuđih očekivanja, ifa će pokazati načine za bolju socijalizaciju, ponudiće mehanizme zaštite od takvih pritisaka. U tom slučaju, tema šamanske terapije biće: kako smanjiti ili otkloniti pritiske i izgraditi samopouzdanje. Naš život odvija se u ciklusima. Postoji neki prirodni ritam i žena može da oseti kako joj prolazi vreme, možda će početi da razmišlja kako da iskoristi preostalo plodno doba. Ponekad se automatski javi ta biološka panika. Ali to je aspekt našeg biološkog ciklusa, našeg tela. Naša predodređenost je nešto drugo. Treće su naše odluke i shvatanja kojima se rukovodimo u životu. Ako se žena ne ostvari u tradicionalnim ulogama, to ne umanjuje njenu vrednost. Ključ je u njenom doživlaju sopstvene ostvarenosti, a to je upravo fokus šamanskog rada. Kako vidim samu sebe? To je tema. Smatrati neku ženu manje vrednom ili neostvarenom ako nema biološku decu plod je kolektivne gluposti; ili iskrivljenog doživljavanja sebe. To nije odraz stvarne vrednosti.
Plan gostovanja i rada Mateje Tomšič Akengen u Srbiji možete pratiti na: http://www.samanizam.com/samanizam.
Prvo naredno predavanje Mateje Tomšič Akengen u Novom Sadu zakazano je za petak, 1. april 2016. u Joga studiju Hipokrat, na temu Power animal ili životinje moći.
