Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.
U nastavku čitate sećanje Marije Karadarević iz Užica.
Setim se sebe i društva iz ulice, a bilo nas je mnogo; našeg višesatnog igranja, svih igara koje su tad bile popularne i mog držanja lastiša u sedećem položaju; naših zajedničkih krađa voća iz komšiluka, a voće je pripadalo komšijama s kojima smo provodili dane.
Zamišljala sam da ću biti učiteljica, kao i sve devojčice tih godina. Potom da ću biti umetnica i da ću se sigurno udati za umetnika. Naravno, imaćemo decu, a ja ću se kretati samostalno, putovaćemo svetom i skupljati inspiraciju za svoja dela. Nije dolazilo u obzir da radim od 7 do 15, da mi to bude stil života. Kako sam odrastala, imala sam želju da budem glumica. I danas mi je žao što nisam upisala Fakultet dramskih umetnosti, znam da bih uspela u glumačkom svetu.
Maštala sam o tome da hodam samostalno, da idem peške u školu svaki dan, ne povremeno. Strepela sam da mi se to ne može ostvariti. Previše je u to vreme bilo rehabilitacija, banja, fizikalnih terapija i onih reči ponovljenih 100 puta dnevno: – Moraš da bi sutra mogla. Imala sam malo vremena da budem dete i da uživam u detinstvu kao druge devojčice.
Da mogu da biram, birala bih vreme i mesto koje nudi slobodu, pa bih bila slobodnija nego sad. Ponoviću: lutala bih svetom, išla od mesta do mesta i milion posto imala bih kamper, šareni kamper, malu kuću na točkovima, i putovala bih sa suprugom umetnikom.
Trudim se da negujem devojčicu u sebi tako što putujemo gde možemo i kad god možemo. Trudim se da i ona i ja uživamo u malim i svakodnevnim stvarima. Devojčica je uspela da ostvari neke svoje snove, kroz pozorišnu umetnost i poeziju. Trudi se da što više bude u takvom okruženju, jer je to održava u životu.
Današnja ja rekla bih joj da je trebalo da više veruje sebi i u sebe, da radi na samopouzdanju, da manje razmišlja, manje plače, da ima više hrabrosti za rizike. Jer na kraju sve ionako bude kako mora.
