Imam anksiozni poremećaj, kao i mnogi ljudi do kojih mi je stalo. Svi članovi moje uže porodice se bore s tim – čak je i naš pas na lekovima koji mu pomažu da pregura dan.
Kao takav, moj odnos sa mentalnim zdravljem duga je i komplikovana priča.
Imam iskustvo anksioznog poremećaja, a znam i kako je voleti nekoga s anksioznim poremećajem. Osetila sam koliko je frustrirajuće živeti s nekim ko je anksiozan i koliko je frustrirajuće biti ta osoba.
Ali, tek kad sam otkrila feminizam, počela sam da ispitujem kako se život s anksioznim poremećaem prepliće s drugim aspektima mog identiteta. I da činjenica da sam žena može promeniti način na koji se percepira moje mentalno zdravlje.
Kad sam stvarno počela da razmišljam o tome, postalo je očigledno da je mentalno zdravlje jedan aspekt nečijeg identiteta koji može uzrokovati da neko doživi opresiju, a lako je biti deo te opresije s obzirom na način na koji razgovaramo s osobama koje imaju mentalni poremećaj.
Često čak i dobronamerni saveti obiluju značenjima koja im pridodaje društvo u kojem je mentalno zdravlje predmet tabua i stigme.
U svetu u kojem se mentalno zdravlje kroz istoriju upotrebljava na seksističke, mizogine i opresivne načine, važno je otkriti kako jezik ovekovečava te stare strukture.
Pošto retko govorimo o mentalnom zdravlju, retko razgovaramo o tome kako je način na koji komuniciramo s ljudima koji imaju mentalne poremećaje često bolan, a ujedno pojačava stigmu i diskriminaciju kojoj su svakodnevno izloženi.
U nastavku je pet iskaza koje ne bi trebalo upućivati anksioznim osobama. To su izjave koje čujem gotovo svakodnevno.
1. Treba samo da se smiriš
Neuvežbanom oku neko s anksioznim poremećajem može izgledati prepotentno, opsesivno ili kao da je na ivici živaca.
Kad to ne proživljavate, teško je razumeti zašto je neko toliko preokupiran ili uzrujan zbog naizgled beznačajnih detalja.
Ali stvarnost nije toliko jednostavna za one koji svet vide kroz anksiozni poremećaj.
Najčešći odgovor koji čujem od nekoga ko moju anksioznost posmatra izvan je: samo se smiri. Ali to nije nešto što mogu da uradim.
Problem s anksioznošću je upravo to: što se ne možete jednostavno smiriti. Da je to moguće, do sad bih već izašla iz tog stanja.
Treba shvatiti da niko ne bira da bude anksiozan. To nije nešto što se lako može kontrolisati ili isključiti prema potrebi.
Verovatno ću morati da živim s anksioznošću do kraja života. Kad mi neko kaže da se samo smirim, nameće mi istu vrstu stigme zbog koje je uopšte teško govoriti o mentalnim stanjima.
Reći nekome da se smiri ide s rukom u ruci s proglašavanjem nekoga ludim.
To je taktika ućutkivanja, pojačana medijskom predstavom koja mentalna stanja svodi na serijske ubice, izgubljene slučajeve ili sredstva zapleta koja priči daju dašak misterije.
Čuti to ne samo da je bolno, nego nas podstiče da ne tražimo pomoć kad nam je potrebna, iz straha da ne budemo dodatno osramoćeni.
Posramljivanje potvrđuje da s nama nešto nije u redu. Dakle, pre nego što to frustrirano izgovorite, razmislite o uticaju ove izjave na nekoga do koga vam je stalo.
2. Jesi li probala (da vežbaš, meditiraš, ideš na jogu…)
Primanje ovakvih poruka jedan je od najtežih aspekata života s anksionzošću.
Verovatno proizilaze iz dobre namere: nadate se da postoji nešto što bi moglo popraviti stanje.
Istina je da ne postoji čarobni napitak za anksionzost, kao ni za bilo koje drugo mentalno stanje.
Koliko god bih volela da odlazak na trčanje može da me reši svih mojih problema (da, trčanje obično pomaže), ne mogu to da uradim u danima kad sam toliko anksiozna da jedva mogu ustati iz kreveta. Zapravo, nijedan od tih predloga ne funkcioniše za svakoga.
Kad osobu koja živi s mentalnim poremećajem pitate je li isprobala neko od rešenja za koje ste jednom čuli u nekom časopisu, to može značiti da mislite da ta osoba ne zna šta je najbolje za nju samu i da njeno mentalno zdravlje i problemi imaju jednostavno rešenje, koje prosto nije probala.
Ali evo o čemu se radi: anksioznost nije prouzrokovana dijetalnim gaziranim pićima i ne može se rešiti vežbanjem joge.
Prouzrokovana je hemijskom neravnotežom u mom mozgu, za šta sam genetski predisponirana. To znači da takvi predlozu, iako su dobronamerni, promašuju suštinu.
Možda mislite da pomažete nudeći rešenje, ali ti predlozi mogu delovati kao omalovažavanje celoživotne borbe koja se ne može prevladati jednostavnim instant rešenjem.
3. Zašto moraš sve da držiš pod kontrolom?
Živeti s anksioznošću znači svakodnevno proživljavati osećaj da ništa nije u mojim rukama.
Moj život je stalna borba da povratim kontrolu.
Moram sve da kontrolišem, jer je to moj mehanizam suočavanja.
Često pravim liste obaveza, ažuriram kalendar, organizujem datoteke i pazim da mi kuća bude uredna, jer ako to ne radim, ne mogu izdržati dan. Primorana sam na to.
To znači da osobe koje imaju anksiozni pormećaj ne pokušavaju da drže kontrolu zato što su šefovski nastrojene i žele da zapovedaju drugima – rade to jer osećaju da moraju. Jer je to najbolji način da se brinu o sebi.
Kad neko do koga vam je stalo ima anksioznost, lako je njegove ili njene postupke protumačiti kao nešto što se dešava zbog vas, ali važno je imati na umu da je čest uzrok tih postupaka zapravo anksioznost.
Sugerisati da su njihovi napori da se pobrinu za sebe i da upravljaju svojom anksioznošću nešto drugo, implicira da ne znaju šta je najbolje za njih same.
U slučaju žena, često su u igri i seksističke implikacije. Muškarac često dobija pohvale za iste osobine zbog kojih se žene kritikuju.
Kontrola, organizovanost i odgovornost za sopstveni život često postaju povod napada na žene koje šefuju i ponašaju se kao kučke, dok su muškarci nagrađivani za iste oblike ponašanja. Umesto optuženičkog pitanja zašto sve moraš držati pod kontrolom, pitajte kako možete pomoći i u čemu je veći problem. Razgovaranje o korenu anksioznosti ima mnogo bolje domete nego optužba da vas neko do koga vam je stalo kontroliše iz inata.
4. Tvoj strah od ________ potpuno je iracionalan
Anksioznost ne sluša razum. Dok šiziš, znaš da nema razloga za bes, ali nemaš sposobnost da utišaš emocije.
Istina o anksioznosti je ta da nas do detalja obuzimaju scenariji koji su potpuno iracionalni.
Često znamo da nema razloga za to što nam se mota po glavi, ali ne možemo to sprečiti. U mom iskustvu to izgleda kao da sam uhvaćena u slučajni scenario koji mi se dogodio pre 12 godina i kojeg se niko osim mene ne seća.
Mogu biti opsednuta nečim što mi se dogodilo kao detetu, pitajući se: Šta ako se ta osoba još uvek seća da sam je jednom slučajno polila čokoladnim mlekom u školi? Šta bih uradila da se sad sretnemo na ulici? Šta ako me baš ona bude intervjuisala za sledeći posao?
Te invazivne misli drže me budnom noću.
Redovno. I da, znam da nemaju smisla i da od njih ne dobijam ništa, ali ne mogu da ih isključim. Ako mi neko kaže da nisam racionalna, neće postići ništa, osim što će me još više uzrujati.
Za žene ove izjave sadrže dvostruki udarac.
Strahovi, anksioznost, pa čak i uobičajena mišljenja žena istorijski su odbacivana kao luda i iracionalna – društvo je čak izmislilo mentalnu bolest (histeriju) kao izgovor da nas kontroliše. To je imalo trajan uticaj na preplitanje mizoginije sa mentalnim zdravljem
Naša kultura prihvatila je ideju da su sve žene lude. To diskredituje žene i ućutkava proživljena iskustva mentalnih bolesti.
Upućivanje tvrdnji ženama s anksioznim poremećajem, kojima se odbacuju njihova legitimna iskustva, ne samo da ih ućutkava, već održava mizoginu ideju o tome da su sve žene naprosto lude.
5. I ja imam anksioznost
Živeti s anksioznim poremećajem nije isto što i povremeno osećati stres ili imati male napade nervoze, dok pratite svoju omiljenu seriju.
Isto tako, mentalna stanja nisu pridevi niti govorne figure kojima se razbacujete kako biste raspravljali o svakodnevnom iskustvu.
Pokušaj iznalaženja načina da se povežete s nekim ko ima mentalnu bolest je razumljiv, čak i vredan divljenja, ali kad to radite na ovaj način, time se trivijalizuje svakodnevna borba onih koji se suočavaju sa mentalnim stanjima.
Potcenjivanje ozbiljnosti izazova mentalnog zdravlja je štetno. Postoji nekoliko komponenti koje su posebno problematične. Prvo, to s čim se suočavate nije ni nalik životu s mentalnim poremećajem i svim onim što dolazi u paketu.
Anksioznost znači da se borite s napadima panike, glavoboljama prouzrokovanim stresom, problemima sa želucem i nizom drugih zdravstvenih problema.
To je mnogo više od periodičnog stresa. Ne znači da svakodnevni stres nije vredan pažnje, samo je potpuno drugačiji.
Druga stvar koju treba uzeti u obzir je da mentalni poremećaj nije osećanje, to je poremećaj. Upotreba mentalnih poremećaja kao prideva suštinski ućutkuje one koji zapravo žive s njima.
Što se više naziva mentalnih bolesti pojavljuje u našim razgovorima, bilo da su šaljive samodijagnoze ili pogrešno prisvojeni pridevi, time dodatno otežavamo osobama koje žive sa kliničkim dijagnozama da progovore i da se čuju.
Način na koji govorimo o mentalnim stanjima i način na koji komuniciramo s ljudima koji s tim stanjima žive može uticati na to kako naša kultura i društvo tretiraju mentalno zdravlje.
Čak i dobronamerne izjave mogu biti povređujuće za one do kojih nam je stalo, zato je važno sagledati kakva je poruka iza izgovorenih reči.
https://www.urevolution.com/blogs/
