Alicia istražuje uticaje generacijske traume i mentalnih stanja, nakon što su je odgajale žene koje su ignorisale sopstvenu traumu zbog društvene stigme prema mentalnim bolestima.
Rekla sam svom terapeutu da moja majka ima majku s taumatičnom prošlošću. Nikad nije dobila pomoć. Kao ni moja mama, jer je moja porodica obavijena stigmom. Ako vam treba pomoć da ublažite neko mentalno stanje, smatraju vas slabim. Ako samo stisnete zube i to podnosite, živeći godinama u teskobi i depresiji, smatraju vas jakim. Ne zdravim, ali svakako jakim.
Imala sam traumatičan život. Uglavnom prouzrokovan generacijskom traumom, jer su me odgajale žene kojima je trebala pomoć, a provele su ceo život aktivno je odbijajući. Život bi mi bio mnogo bolji da moja majka nije zabila glavu u pesak zbog svojih problema. Toliko dugo je držala glavu dole, da nije mogla videti kako moji problemi naviru.
Kad ste na terapiji i bavite se mentalnim zdravljem, mora postojati neka babaroga, osoba koju možete okriviti za svoje probleme. Čini se da je najlakše okriviti majku – što nije uvek pošteno, ali je lako. Uvek mi je govorila da sama tražim patnju. Gledajući unazad, mislim da sam samo, na neki način, vrištala: voli me! voli me! Molila sam je za jedinu stvar koju nije mogla da mi pruži. U njenim očima sam tražila patnju, jer sam silno želela nešto što mi nije mogla dati, ali sam zbog toga sve više vrištala u prazninu.
Nije to njena krivica; barem ne u svemu. Bila je žrtva traumatičnog života svoje majke, kao i ja, od svoje petnaeste godine, kad su baba i deda dobili starateljstvo nada mnom. Nemam decu, niti ću ih imati. Viktimizacija će prestati sa mnom.
Jednom sam napisala pesmu o zlostavljanju koje sam doživela od strane člana porodice, a moja baka ju je pronašla. Je li ona za to kriva? Ne. Bol, potpuno zanemarivanje koje sam osetila kad mi je rekla: – Silovana sam sa petnaest godina… preboliš to. Osećala sam se potpuno samom. A zaslužila sam bar malo saosećanja.
Zlostavljanje je počelo kad sam bila veoma mlada. A onda sam aktivno dovođena u nasilne seksualne situacije i kao tinejdžerka. Pokušavala sam da se ponašam kao da ne primećujem šta se događa, jer primetiti znači prizvati još toga. Nije bilo ni borbe ni bega, samo sam se zamrzavala. To je moja reakcija na napad.
Na primer, u srednjim dvadesetima upoznala sam tipa na internetu, bio je taksista. Odveo me je u moj omiljeni restoran. Družili smo se u nekoliko navrata. Čak sam mu ispričala nešto o svojoj prošlosti. Verovatno je to bila greška. Znao je da sam žrtva. Prekasno sam shvatila da je on predator.
Jedne večeri dok smo se glupirali, dohvatio je kondome i rekao: – Da upotrebimo jedan? – Otela sam mu ih iz ruke i rekla: – Ne, rekla sam da se možemo zezati, ali bez seksa.
Nasmejala sam se.
On se nasmejao.
Oboje smo se smejali.
Onda me je silovao.
Zgrabio je kondom, drugom rukom držao me je za zglobove. Njegova težina na meni. Brzo sam shvatila šta se događa. U takvim trenucima, poželim da mogu da se borim. Da progovorim za sebe. Umesto toga, tiho sam plakala.
Otišla sam u dnevnu sobu, spustila mu glavu u krilo i zajecala. Na kraju sam rekla: – Jesi mi to uradio zato što sam ti ispričala za seksualno zlostavljanje? Jer sam ti rekla da se zamrzavam? Bila je to čudna situacija koja je uključivala traumatično vezivanje. Nije mislio da je učinio nešto loše. Sećam se da sam nakon toga razmišljala: mora da sam bila razočaravajuća za povaliti, plakala sam tokom celog silovanja.
To su misli nekoga ko je trpeo celoživotno zlostavljanje. Nekako bi trebalo da pristanem i da budem neverovatna u krevetu, čak i kad me siluju i zlostavljanju. Volela bih da sam znala zašto to pokušavam. Neko vreme bila sam promiskuitetna, očajnički sam želela da imam kontrolu, da budem ta koja je odlučila da kaže da. Susretla sam se sa likovima sa dejting mreža, radi anonimnog seksa. Nije potrajalo. Moji su se zabrninuli i prekinuli taj fijasko i, da budem iskrena, u mom ludilu javila se tiha zahvalnost.
Počela sam da pijem. Kad su me u psihijatrijskoj bolnici pitali u o tome, nisam se usudila da kažem istinu, da je to beg, jer tada to nisam znala. Inače sam retko pila pre te godine, uvek sam se bojala šta će piće uraditi mom raspoloženju, jer imam bipolarni poremećaj. Nakon silovanja postala sam depresivna, a opijanje je podsticalo maniju. Dobra vremena! (Ne baš.)
Tokom svega toga, od majke sam tražila novac da otputujem iz Pitsburga u Kaliforniju, da posetim svog najboljeg prijatelja. Samo me je on mogao utešiti. Bilo mi je mrsko da tražim novac od majke kao što je njoj bilo mrsko da mi ga daje. Svi njeni darovi bili su uslovljeni. Nisam želela da joj kažem šta se dogodilo, a ona nije htela da mi pomogne ako joj ne kažem.
Rekla sam joj: – Silovana sam. Moram otići.
Nema tog novčanog iznosa koji bi bio vredan bola prouzrokovanog njenom osudom. Proganja me do danas. Čak i sada, kad se usudim da se setim toga, plačem. Poslednjih dvanaest godina provela sam nežno se podsećajući da to, zapravo, nije bila moja krivica. Ipak, njene reči mi još zvone u ušima. Skoro da su gore od samog čina. – Šta si uradila?
Nikad mi nije dala novac. Dve godine nisam govorila s njom. Baka mi je pomogla i kupila sam avionsku kartu. Ali na kraju sam upala u duboku depresiju i nisam se mogla naterati na putovanje. Ubrzo sam hospitalizovana. Pretpostavljam da se to desilo zbog opijanja i depresije nakon silovanja. Iskreno, sve mi je maglovito.
Moja majka, moja babaroga. Ona zaslužuje to mesto u mojoj glavi, ali neću se oporaviti ako živim u prošlosti, gde živi i ona i sve moje traume. Bila je užasna majka; kao i mnoge majke. Borim se da budem bolja. Želim da budem dovoljno jaka, da mogu da se sećam, a da ne dopustim da me uspomene preplave i odvedu me na mesto ponovnog proživljavanja traume. Ne želim da budem zarobljena u svom umu.
Reći ću vam nešto o svom procesu oporavka. Pišem nedelju dana pre terapije. Zatim prolazim kroz sesiju, raspravljamo o tome što sam napisala i dobijam smernice za dalje. Prijatelj me pitao kako mi pisanje pomaže, da li me samo primorava da ponovo proživim sve što mi se dogodilo. Da, mnogo toga podstiče da to ponovo iskusim. Zatim, na kraju nedelje, preradim to, sa svojim terapeutom istražujem zašto sam uradila to što sam uradila, shvatam kako se osećam, kako sam se osećala.
Tokom godina, probala sam terapiju za generacijsku traumu i do sada sam iz toga dobila jako malo. Ponekad treba biti na pravom mestu, da bi se čule teške istine. Ponekad te teške istine zvuče kao radila si najbolje što si mogla, s obzirom na okolnosti. Možda donose oprost i razumevanje.
Ponekad je najbolje što sam mogla bilo da se opijam i da se upuštam u promiskuitetan seks. Iako je to možda istina, ne znači da će mi biti dobro čim je čujem. Da, bila sam u haosu i davala sam sve od sebe. Moje najbolje što sam mogla je upitno i bilo je puno prostora da budem bolja. Ali možda nisam slaba, bezvredna, glupa i luda, možda nisam ništa od toga u šta me je moja majka naterala da poverujem. Nisam ono što ona misli da jesam, niti sam ikada bila. Uvek sam bila više od onoga što je ona mislila o meni, tek sad to shvatam.
Ovih dana sam otvorena na terapiji. Drugačije je nakon godinu dana. Ranije sam mislila, ali nisam govorila. Ovih dana izgovaram rečenice poput: – U poslednjem paragrafu prvi put sam mislila o sebi. Ponekad stvari jednostavno isplivaju. Pokazujem sebi ko sam i kad to ne nameravam. Dopuštam sebi da budem povređena. Trauma je bila tako duboko normalizovana. Baka me je neučila da to nije velika stvar. Odbacila me je, rekavši da ću preboleti. Majka me je naučila da je očito moja greška ako su me muškarci napastvovali. – Šta si uradila? – pitala je.
Veći deo svog života sam na terapijama na kojima se suočavam s generacijskom traumom. Ipak, ideja da radim najbolje što mogu nikada mi nije pala na pamet. Nije mi palo na pamet da oprostim sebi. Naravno, dobronamerni stručnjaci za mentalno zdravlje su mi to govorili. Ali je drugačije kad to kažem sama i kada u to verujem.
Imam četrdeset godina i sada osećam iskupljenje. Otpisujem dug prema samoj sebi. Nosila sam teret krivice za sve što me zadesilo, provodila sam život u žaljenju i sramu. Imam četrdeset i smišljam kako da budem svoja. S idejom ko sam, bez osude i srama, da budem oslobođena. Barem imam tu priliku. Za razliku od žena iz moje porodice koje je nikad nisu imale.
Jača sam svakim danom. Verujem u sopstvena iskustva i svoju istinu. Normalizovati generacijsku traumu je sranje. Ta normalizacija rezultira životom u laži – laži da svet oko tebe gori, a sve je u redu. Ovo je priča koja se prenosi generacijama žena u mojoj porodici. Drugi ljudi su im rekli da, čak i ako osete miris dima, njihov svet zapravo nije u plamenu. Svoje živote izgradile su na temelju da je sve u redu, bez obzira na to koliko su okolnosti grozne. Koliko god glasno vikali da nema požara, ipak ćete se opeći. Znam, ovde sam da to kažem: iako je proces isceljenja bolan, to je bolje nego trpeti u tišini, među plamenovima.
Alicia Birmingham
