Radionica Joga na otvorenom, koju je vodio instruktor Marko Đurić, u organizaciji Best Buddies Srbija, održana je u Futoškom parku, 22. maja od 18 do 19:30 časova. Tim povodom razgovaramo sa organizatorima i učesnicima događaja, korisnicima programa Najbolji prijatelji, njihovim roditeljima i volonterima.

– Grupni događaji, kao što je čas joge, sastoje se iz niza aktivnosti, među kojima su različiti kreativni sadržaji i zajednički sportski događaji. Prijateljski parovi i svi koji su se pridružili času uživali su vežbajući u granicama svojih mogućnosti. Ovaj vid događaja se održava jednom mesečno i organizuje se uživo – za Portal o invalidnosti izjavila je Iva Petrović, regionalna koordinatorka Best Buddies Novi Sad.

– Kao mreža spajanja osoba tipične populacije i osoba sa intelektualnim i razvojnim invaliditetom, program Najbolji prijatelji ostvaruje se još kroz Pen pal program: jedan na jedan kontakt u kojem je svaki volonter povezan sa jednom osobom s intelektualnim invaliditetom. Volonter sa svojim parom dogovara način druženja koji im najviše odgovara. Parovi održavaju redovnu komunikaciju kroz različite aktivnosti koje vole da rade, a svaki par pronađe opciju koja mu najviše prija za komunikaciju (šetnja, kafić, bioskop, sport…), kao i kroz radionice na različite teme (inkluzija, samozastupanje, integrisano zapošljavanje…). Radionice se održavaju jednom mesečno, onlajn, putem zoom aplikacije – objašnjava Iva.

– Obaveza svih učesnika programa je prisustvo na radionicama i grupnim događajima i redovno održavanje kontakta sa svojim parom. Kontakt sa parom se odvija na nedeljnom nivou, a parovi tempo i sadržaj svog druženja dogovaraju kako im najviše prija.

Prijateljski parovi iz prve ruke

Na času joge imali smo priliku da razgovaramo sa Milicom Krneta (22), koja je u volonterskom paru sa Sonjom Ljubišić (23), apsolventkinjom istorije iz Novog Sada. Milica ima razvojni invaliditet.

Kako ti se dopadao čas joge?

– Dopao mi se. Vežbali smo i disali.

Šta ti se najviše svidelo?

– Smejali smo se.

Šta najviše voliš da radiš sa Sonjom?

– Idemo u kafić i jedemo sladoled, mnogo pričamo.

S kim se još družiš, kako provodiš slobodno vreme?

– Družim se sa sestrom Mašom i njenim psom. Ona me vodi u pozorište. Slušam muziku i pevam na mikrofon. Volim MTV televiziju. Takođe volim da čujem brata kako svira gitaru u svojoj sobi.

Volonterka Sonja Ljubišić voli da čita, šeta, putuje i da istražuje istorijske lokalitete.

Kako se tebi dopao čas joge?

– Ovo mi je prvi put i oduševljena sam. Najlepše mi je bilo to što smo bili svi zajedno, volonteri sa svojim parovima, što smo se svi upoznali i što zajedno učestvujemo u toj aktivnosti. Ujedno se radujem što će biti još događaja na kojima ćemo svi zajedno raditi i družiti se.

Šta Milica i Sonja najčešće rade? Koje su vam zajedničke sklonosti?

– Upoznale smo se nedavno. Izašle smo u centar grada, šetale smo, gledale smo izloge, išle na sladoled. Razgovarale smo o različitim temama. Obe volimo da šetamo, da idemo u pozorište, volimo životinje. Sigurna sam da imamo još sličnosti koje će se vremenom pokazati.

Kako dogovarate gde ćete se naći i šta ćete raditi? Ko je inicijator?

– Dogovaram se sa Miličinom mamom. Javim joj se i dogovorimo se kada nam odgovara da se nađemo. Uglavnom Milicu mama doveze, a kad završimo s druženjem, ispratim je i njena mama dođe po nju.

Da li se nekad družite sa još nekim parom?

– Planiramo da se družimo sa još nekim parom, čak i znamo koji par ćemo pozvati na druženje, ali to ostavljamo za kasnije. Prvo treba da se nas dve još bolje upoznamo.

Kako si saznala za ovaj projekat i kako si se prepoznala u ulozi volontera? Šta te je motivisalo da se prijaviš?

– Videla sam stranicu na instagramu i zainteresovala sam se. U međuvremenu sam na fakultetu imala nastavni predmet Inkluzivno obrazovanje i profesorka mi je detaljno objasnila kako funkcioniše ovaj projekat. Kad sam se upoznala sa Inkluzivnim obrazovanjem, postala sam svesna da su osobe s invaliditetom na marginama društva. Želim da ih podržim da se priključe svakodnevnom životu i da ljudima pokažem kako smo svi jednaki, bez obzira na razlike, i da zbog toga treba međusobno da se poštujemo. Svi ljudi imaju različite karakteristike, jedino što kod osoba s invaliditetom one mogu biti vidljivije. Želim da se razvija tolerancija, razumevanje i podrška, da predrasude budu otklonjene.

Iz roditeljskog ugla

Miličina mama, Nataša Krneta (47), radi kao tehnička sekretarka u Udruženju MNRO Grada Novog Sada, a Milica je korisnica Dnevnog boravka Udruženja. Nataša voli prirodu i kratka putovanja, a njen glavni životni moto je: Život je lep, treba ga proživeti kvalitetno.

Kako su se Milica i Sonja upoznale?

– Milica i Sonja su se spojile iz prve, obe su blage i smirene, slušaju jedna drugu. Upoznale su se u prostorijama našeg Udruženja i to je bilo to, posle dva dana su otišle zajedno u grad na dva sata. Nisam se zabrinula nijednog trenutka, zato što Sonja uliva poverenje i sigurnost, a to je za svakog roditelja jako važno. Milica je oduševljena Sonjom, obe su blage naravi pa se uklapaju. Druže se u gradu, šetaju, idu u kafić, obilaze različita mesta. Sonja je apsolventkinja istorije, tako da moja Milica može da sazna puno zanimljivih priča o prošlosti.

Koliko ste zadovoljni celokupnim programom?

– Za Best Buddies Srbija saznali smo od Ive Petrović, koja je došla u Udruženje MNRO i predstavila nam koncepciju. Sve je odlično organizovano. Imamo grupne radionice svakog meseca, onlajn sastanke. Cela priča oko druženja dece i volontera mi se veoma dopala i želela sam da moja ćerka i ja budemo deo toga.