Većina osoba koje su hitno primljene na psihijatriju pričaju priče koje kao da izrastaju iz problema koje doživljavaju i koji im zadaju bol. Emocije i teme priča su u saglasju. Ali, povremeno osobe koje su u velikom emocionalnom bolu pričaju nepodudarne priče. Insistiraju na tome da nemaju problema, da je u njihovim životima sve uredu i da ne znaju šta ne valja. Njihova priča je da nemaju priču. Izgleda da su to osobe koje ne mogu naći reči kojima bi opisale ono što osećaju.
Godine 1972. Peter Sifneos uveo je u psihijatriju izraz aleksitimija koji doslovno znači nedostatak reči za emocije. Aleksitimija nije dijagnoza, nego konstrukt koristan za karakterizaciju osoba koje ne razumeju osećanja iako ih doživljavaju; nedostaju im reči da bi ih opisale drugima. Važno je identifikovati ovaj nedostatak u izražavanju, jer to doprinosti uspostavljanju dijagnoze i planiranju terapijskog toka.
Mnoge osobe s aleksitimijom imaju somatske tegobe. Istraživanja potvrđuju produžena stanja emocionalnog uzbuđenja i određene somatske poremećaje. Neko ko ne može verbalno da izrazi negativne emocije imaće problema s pražnjenjem i neutralizacijom tih emocija, kako psihički, tako i fiziološki. Sva osećanja u krajnjoj liniji su telesni osećaji. Osobama koje imaju aleksitimiju nedostaje razumevanje onoga što emocionalno doživljavaju.
Iz perspektive razvoja, aleksitimija podrazumeva blokadu u procesu koji dopušta da se emocije izraze rečima, koje ujedno beleže uključenost tela u emocije. Možda detetova majka nije uspela podstaći jezik emocija ili je emocionalna trauma ugrozila vezu između onoga što se oseća i onoga što se može shvatiti o tom osećanju i kako ga pretočiti u reči.
Ako osoba nema priču koju bi ispričala terapeutu, čak ni u kriznoj situaciji, verovatno ta osoba nema ni priču koju bi ispričala sama sebi. Nedostatak priče gotovo sigurno ukazuje na narušeni identitet: ono što znamo o sebi zavisi od priče koju pričamo o tome ko smo. Nemogućnost verbalnog izražavanja emocija ukazuje na manjkav unutrašnji život. Neizbežno je da osobe koje ne mogu uskladiti reči s osećanjima doživljavaju iste takve poteškoće u kontaktu sa drugima. Nemati reči za svoje unutarnje iskustvo znači živeti na margini, kako za sebe, tako i za druge.
Kishu (16) je majka dovela na psihijatriju kad je zapazila da Kisha peglom za kosu pravi opekline na koži. Kisha je tek krenula u srednju školu, a ujedno je radila u trgovini. Bila je prosečna učenica, a njena majka smatrala ju je jednom od najpopularnijih devojaka u razredu. Kisha je živela s roditeljima, dve sestre i bratom. Nikada nije konzumirala ni alkohol ni droge. S ponosom je rekla da nije imala seksualne odnose i da trenutno nema dečka. Kisha je negirala svaku mogućnost fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Astma, povremeni bronhitis i sezonske alergije bile su jedine smetnje njenom inače dobrom zdravlju.
Kisha je obelodanila da se nedavno osećala depresivno, iako nije imala nijedan od simptoma jake depresivne epizode. Apetit joj se nije promenio, spavala je i do 10 sati dnevno, što je za nju uobičajeno.
Kad sam je pitao kako se oseća, s osmehom je odgovorila da se oseća dobro. Činilo mi se da je njeno sretno lice više odraz uvežbanosti nego spontanosti. Kad sam je pitao zašto je napravila opekotine na koži, tupo me je gledala i rekla da ne zna. Negirala je da se išta promenilo u njenom životu u poslednje vreme. Nije bilo razočaranja niti neuspeha, nikakvih problema kod kuće ili u školi. Sve je bilo u redu.
Opekline koje su je dovele na hitan prijem nisu bile njen prvi čin samopovređivanja. Sedam meseci ranije skočila je kroz prozor na drugom spratu. Nije otišla u bolnicu – ni na pregled, ni na psihijatrijsku procenu. Bio sam prvi terapeut s kojim je razgovarala.
Tokom prethodne godine, pravila je sitne rezove britom na donjoj strani nadlaktice i na obrazu. – Jednostavno mi je bilo dosadno – objasnila je. Na pitanje zašto je skočila kroz prozor, njen jedini odgovor je bio: – Nemam pojma. Negirala je da taj potencijalno smrtonosni čin ima bilo kakve veze sa nečim što joj se događalo u to vreme. To što ne iznalazi nikakve razloge za takve postupke nije joj se činilo nimalo čudnim.
Njena majka rekla mi je da Kisha sve to drži u sebi. Takođe mi je rekla da Kisha ima problema da prevaziđe razočaranje. Dan pre nego što se opekla, žena koja joj je obećala da će je odvesti u muzej u drugom gradu otkazala je putovanje. U trenutku kad je skočila s prozora, imala je probleme s dečkom, a veza je ubrzo prekinuta. Kisha je negirala da joj je teško da se suoči sa razočaranjem, kao i to da određeno razočaranje ima bilo kakve veze sa njenim samodestruktivnim činom. Njena majka je mislila drugačije.
Kisha nije imala reči za osečanja koja su je navela na samodestrukciju. Ali njena ćutnja govorila je mnogo. Jasno je da je doživljavala emocije koje nije priznavala niti razumela. Nabacivala je osmeh na unutrašnje stanje očaja. Nije dozvoljavala da se nasluti šta se događa ispod maske.
Čini se da je većina osoba koje dođu u hitnu nakon samopovređivanja željna razgovora o značenju svog ponašanja. Razjašnjenja su prilično složena, sa često zapanjujućim uvidima. To su osobe koje su spremne da dopuste da se njihova početna, često samozavaravajuća objašnjenja ospore ili da im se protumači podtekst njihovog destruktivnog čina. Ali, nakon što je Kisha opekla ruku, nije bilo reči za emocije koje su je nagnale da to uradi. Nije razjasnila ništa – ni sebi, ni drugima. Kisha je imala aleksitimiju.
Među mnogobrojnim osobama koje su se samopovređivale, posebno pamtim devetnaestogodišnju studentkinju koja je po rukama, nogama i torzou imala posekotine različite dužine i dubine. Rez koji ju je doveo u hitnu napravljen je žiletom na ručnom zglobu. Nakon prvog, napravila je nekoliko ponavljajućih rezova koji su otišli dublje nego što je nameravala i presekla je tetivu. Devojka je suočena s dugim razdobljem rehabilitacije s neizvesnim ishodm i bez stida mi je pričala o problemima koje je imala, o osećaju teskobe i depresije kojima pokušava da se suprotstavi režući telo i gledajući krv kako otiče.
Mnoge osobe koje se samopovređuju kao Kisha imaju granični poremećaj ličnosti, pa sam u razgovorima tražio graničnu dinamiku i granične simptome. Osim očigledne, iako nepriznate, sklonosti da razočaranja pretvara u fizičko ozleđivanje, nisam mogao identifikovati nijednu.
Kisha je poricala bilo kakvu dalju nameru ili plan da naudi sebi. Verovao sam joj na reč, za sada. Ali sam znao da nije završila sa samodestrukcijom. Kisha nije trebalo da bude hospitalizovana. Trebala joj je hitna i intenzivna terapija s nekim ko će joj pomoći da izrazi osećanja – kakva god da su i odakle god da dolaze – koja je izjedaju iznutra i teraju da se povređuje spolja.
Iako nije u potpunosti empirijski potvrđena, aleksitimija je koristan klinički konstrukt. Za Kishu ta reč precizira stvarni fenomen i identifikuje nedostatak sopstva. Nepovezanost između osećaja i reči bila je sastavni deo njenog svakodnevnog iskustva. Ona je otvorena i artikulisana – osim po pitanju onoga što oseća. Ne pokazuje znake šizoidnog poremećaja ličnosti, dijagnoze koju treba uzeti u obzir kad se osoba čini odvojenom od svojih osećanja i ne dolazi do uvida. Mogućnost da se ustanovi da Kisha nema reči za svoje emocije veliki je prvi korak u prepoznavanju poremećaja u njenom unutrašnjem svetu. Kako neko ko ne može da isprazni negativne emocije duže vremena ne može biti depresivan? Ili imati druge emocionalne ili somatske probleme?
Ustanoviti aleksitimiju otvara vrata ka istraživanju mentalnog stanja osobe i uspostavljanju terapijskog plana. Identitet se može razviti tek nakon što se životni elementi spoje u minimalno zadovoljavajuću priču. Dovoljno dobar identite zahteva dovoljno dobru priču. Posao terapeuta je da pomogne osobi sa aleksitimijom da nedostatak priče pretvori u priču koja je barem delimično autentična, kako bi se iz nje razvio autentični identitet.
René J. Muller, PhD
https://www.psychiatrictimes.com/
