Kad vas slabo poznaju ili vas tek upoznaju, mnogi ljudi imaju tendenciju da vas ukalupe. Iz mog iskustva, ovo su neki od najčešćih kalupa i toksičnih poruka kojima smo izloženi.
Dužnost ti je da me motivišeš, jer imaš veće probleme nego ja.
Ovo je jedno od najčešćih neizgovorenih očekivanja s kojima sam se suočavala upoznajući druge ljude. Moram priznati da nisam umela da detektujem takve osobe na prvu loptu. Sada ih prepoznajem po tome što prvo izraze divljenje prema mom herojstvu, što bi mogao da bude potencijalni znak da se sprema traženje neke usluge. Onda, kako vreme prolazi, ta osoba više uopšte ne poštuje moje vreme, već očekuje da sam uvek tu. Umela sam da ostajem do kasno u noć sa određenim osobama i da im rešavam probleme različite vrste. Takva se poznanstva završe relativno brzo, jer takvi odnosi ne mogu, niti treba da traju. To su osobe koje su tražile da im konstantno budem na usluzi, da budem uvek spremna da ih motivišem. Takva su se poznanstva završavala prekidom svakog kontakta, jer kad osoba ne dobije potrebnu dozu podizanja ega, vrlo brzo počne da vas optužuje kako ste loš prijatelj. Više se ne upuštam u odnose te vrste, jer sam naučila da postavljam granice. Nisam dužna da svo svoje vreme posvetim bilo kome, niti da rešavam tuđe probleme i slušam jadikovanje. Posle određenog vremena, odnosi se razjasne. Oni koji su iskreni traju i nakon pet dana nejavljanja, a oni koji samo crpe energiju se sklone. Što se tiče motivisanja drugih ljudi, nekad ne mogu ni samu sebe da motivišem, niti treba, jer je potpuno u redu s vremena na vreme biti neraspoložen. Uz to, nisam ničija motivacija osim sebi i bliskim ljudima, koji su ujedno moja motivacija. To što mediji osobe s invaliditetom često predstavljaju kao sjajne motivacione govornike ne znači da i ja treba uvek da imam energije i da sam uvek super raspoložena. Prvo, zato što to šteti mentalnom zdravlju, a drugo, nekad ni meni nije dan, pa samo hoću da gledam u daljinu i budem teška ko crna zemlja (ali pazim na osećanja bliskih ljudi). Jedna od najgorih malicioznih poruka uvijena u motivaciju glasi: – Da sam na tvom mestu, ne bih se toliko trudila. Svaka tebi čast. Na takve pohvale jednostavno sam odgovarala sa: sva sreća što nisi, uz maksimalno sarkastičan ton. Problem je što te izjave samo zvuče kao pohvala, a zapravo su diskriminatorne uvrede, jer šalju poruku da vam život manje vredi, pa čemu trud. U takvim situacijama, sklona sam sarkastičnim odgovorima, poput: – Ti hodaš, a opet nisi Ivana Španović. Mada je šteta trošiti sarkazam na one koji ga neće razuemti.
Nisi sposobna da iskažeš svoje potrebe, zato ti se ne obraćam.
Kad sam otišla da produžim ličnu kartu, gospođa sa šaltera me uopšte nije slušala, obraćala se mojoj pratnji. Insistirala sam da se obraća meni i tražila sam da sama proverim svoje podatke. Bilo je bezuspešno, sve dok osoba koja je sa mnom nije izvukla moj moj indeks. Valjda indeks dokazuje da sam po standardima šalterske radnice normalna. Nastojim da to ne shvatim previše ozbiljno, da se našalim, pa kažem: – Ako svoj stres bude istresla na meni, jedini način da dobije moji otisak prsta biće da mi ga odseče. (Svi su mi prsti na broju). Posle šale ljudi se obično opuste, pa u narednim susretima sve bude korektno. Moglo bi se reći da se protiv kalupa borim humorom, ironijom i sarkazmom. Svako ima svoj način.
Što ne odeš na operaciju, na onaj čudotvorni tretman, na kraj sveta…?
Ovo je prosta ljudska potreba da udeli magični savet. Takve savete najčešće čujem od starijih ljudi koji misle da su izmislili toplu vodu. Moj odgovor je ignorisanje. Ili, kao u onoj priči o medvedu: lezite i pravite se da ste mrtvi dok se ne sklone. U svakom slučaju, ne trošite energiju. Ako vam baš uporno dosađuju, samo potvrdno klimajte glavom, to će ih kratkoročno usrećiti jer su rekli nešto novo.
