David Silađi živi u Malom Iđošu, ima 17 godina i od malena pokazuje interesovanje za boje, crtanje i slikanje. Do sada se oprobao u različitim tehnikama na platnu (tempera, akril, uljane boje). Poslednjih godina, sve više vremena posvećuje slikanju, a njegovi radovi bogatog kolorita, smelih poteza i stabilne kompozicije privlače pažnju javnosti putem društvenih mreža. Na tematskom planu, njegov rad udaljen je od predmetnih motiva, pri čemu stvaralački proces nalikuje istraživanju i davanju oblika onome što je nevidljivo, a nastaju slike koje kao da su slikane iznutra.
David je nedavno imao svoju prvu izložbu, oganizovanu povodom Svetskog dana osoba s autizmom, s idejom da se široj zajednici prikaže njegov čudesni apstraktni svet, bez reči, u obilju boja. Tim povodom, razgovaramo sa Hajas Gabriellom, Davidovom majkom. Gabriella je studirala mađarsku književnost u Novom Sadu, nezaposlena je i drži privatne časove za pomoć deci u učenju. Samohrana je majka od Davidove treće godine, kada je Davidov otac poginuo u saobraćajnoj nesreći.
– David me je skroz promenio – kaže za Portal o invalidnosti – postala sam mirnija i strpljivija, naučila sam da gledam kroz njegove oči, da budem srećna kad pada kiša, da posmatram kako vetar duva i povija grane…
Kad ste saznali da David ima autizam, koliko su vam bile dostupne informacije o samom pojmu spektra, odakle ste učili i koji resursi podrške su vam bili na raspolaganju?
– David je imao tri godine kad sam saznala da ima autizam. Nisam znala puno o tome, gledala sam film Kišni čovek i malo sam čitala u novinama o tome, znala sam da ima ljudi koji žive s tim neurološkim poremećajem. Naravno, niko ne očekuje da će njegovo dete dobiti takvu dijagnozu i, posle prvog šoka, počela sam da istražujem, pročitala sam mnoštvo knjiga o autizmu. Puno mi je pomagao Davidov defektolog i doktorka kod koje smo redovno išli. Na društvenim mrežama sam potražila grupe roditelja dece iz spektra i one su mi bile velika podrška. Mada sam znala da je autizam neizlečiv, da je to stanje koje ne može da se promeni, dugo sam verovala u čuda, dok jednog dana nisam shvatila da je čudo u njemu, u mom sinu.
Iđoš je mala sredina. Kakve su bile mogućnosti za Davidovo školovanje ili neke druge aktivnosti (radionice, sport, zabavu)?
– U Iđošu nema specijalnih škola, grupa podrške. Sa četiri godine David je krenuo u redovan vrtić, posle u redovnu osnovnu školu, naravno sa IOP-om. Voleo je da bude sa vršnjacima i zahvaljajući pedagozima, kojima, verujem, ponekad nije bilo lako s njim, nismo imali problema. Deca su ga upoznala i prihvatila, pozvala su ga na rođendane. Iđoš je zaista mala sredina, ali imamo mogućnost za jahanje, pa je David godinama išao na terapijsko jahanje, a probali smo i muzičku terapiju. Biblioteka i Forum žena redovno organizuju radionice i programe za decu, David voli da učestvuje u njima. I moram da spomenem da je David najveći obožavatelj lokalnog muzičkog festivala Domboš fest.
Kada je David počeo da se interesuje za crtanje i slikanje? Sećate li se njegovih prvih radova?
– Kao mali, David je bio jako nemiran, uvek je bio u pokretu. Jedino je bio miran kad je dobio bojice i krede i mogao je da šara po tabli, vratima, zidovima... Imao je pet-šest godina kad sam mu dala vodene bojice i mislim da je sve počelo s tim. Satima je mešao boje, gledao kako se boje slivaju na papiru i bio je zadovoljan. Tad sam pomislila da će slikanje biti odlična terapija za njega.
Da li vas je iznenadilo njegovo stvaralaštvo ili ste ga doživeli kao očekivanu potrebu za smoizražavanjem?
– Iznenadilo me je, mislila sam da će biti odlična aktivnost za njega i ništa više. Za njega je postalo strast, sam čin slikanja je doživljaj.
Šta vam govore Davidove slike?
– Davidove slike mi pričaju o njegovim osećanjima. On mi priča plavim i zelenim bojama kad je sve u redu, šareno kad mašta, tamno kad je nezadovoljan, nervozan.
Kad se setite njegovih početaka, šta biste rekli da se promenilo do danas?
– Svesnije koristi boje i oblike, više razmišlja koju boju da koristi, koju četkicu da izabere.
Kako obično izgleda Davidov stvaralački proces? Koliko ste uključeni u njegov rad, jeste li skloni da mu dajete sugestije, komentare ili konkretne intervencije na platnu?
– Ja sam samo njegova pomoćnica. Pomažem mu da otvori neku boju, da dobro ispere četkice, donesem mu vodu i slično. Bolje da se ne mešam u njegov stvalački proces, ne razumem se u to.
David je samouki slikar. Šta sve utiče na njegov rad i napredak? Postoje li slikari kojima se divi ili umetnici čiji rad prati onlajn?
– Sve utiče na njega, nikad se ne zna unapred šta, to je kao efekat leptira. Puno gleda na YouTube-u kako drugi crtaju i slikaju. Imamo igru memorije Upoznaj slikare i njihova dela i najviše se divi Visentu van Gogu (posebno Zvezdana noć) i Fernanu Ležeu.
Već neko vreme delite Davidove radove putem društvenih mreža. Reakcije na internetu umeju da budu nemilosrdne i surove, ali vaše iskustvo je drugačije. Šta se sve dobro dogodilo otkako je Davidov rad vidljiv u javnosti?
– Ljudi nam priđu, hrabre ga i hvale, ali kako smo već spomenule, ovo je mala sredina, možda zbog toga.
Nedavno je otvorena prva izložba Davidovih likovnih radova. Kako je protekla? Po čemu ćete je pamtiti, šta vam govore utisci posetilaca?
– David je bio jako srećan i ponosan, posetioci su bili veoma pozitivni, hteli su da kupe njegove slike i tražili su da napravimo web stranicu za kupovinu. Rekli su da stvarno ima nečeg u njemu, da ima talenta. Neko je izjavio da su njegove slike slične slikama Josipa Trostmana.
Prema vašoj proceni, da li se bavljanje slikarstvom preliva na neke druge aspekte u Davidovom životu? U smislu komunikacije, bolje socijalizacije sa drugima, većeg zadovoljstva sobom i svetom?
– Kad neko radi ono što voli, to ga ispuni zadovoljstvom. Kod njega to utiče na bolju komunikaciju, češće pokušava da komunicira i više pažnje posvećuje drugima.
Gde biste voleli da vidite Davida za 10 godina?
– Slava mi nije prvobitna pomisao. Kao i svaki roditelj, samo bih želela da pronađe svoj put u životu i da bude srećan.
Šta biste rekli roditeljima koji su se upravo suočili s činjenicom da njihovo dete ima autizam?
Da se ne obeshrabruju, jer je život pun iznenađenja, ponekad i dobrih iznenađenja.