Dušanka M. (42) je ekonomistkinja. Put do sticanja obrazovanja za nju nije bio nimalo jednostavan, jer je gluva od rođenja, a pohađala je škole za čujuće u vreme kada nije bilo ideje o inkluziji. Danas je zaposlena, bavi se jogom, mnogo čita, voli filmove. Razvedena je i živi sama.
Za Portal o invalidnosti Dušanka se priseća kako je izgledalo odrastanje i školovanje u neinkluzivnom društvu, koliko komunikacione barijere remete mogućnosti za socijalizaciju i kako ih prevazilazi.
– Kad je trebalo da pođem u prvi razred, davne 1987. godine, moji roditelji su odlučili da upišem osnovnu školu za decu bez invaliditeta, iako sam gluva od rođenja. U okviru naše škole bilo je odeljenje za učenike sa invaliditetom, koje su druga deca zvala: specijalci.
Već je sam taj naziv odbijao moje roditelje od ideje da me upišu u to odeljenje. U školu sam pošla sa čujućom decom koja nisu znala znake za gluve. Ni ja ih tad nisam znala, jer je moja mama insistirala da svi u porodici i familiji pričaju sa mnom polako, kako bih naučila da čitam sa usana, što mi je i uspelo.
O periodu osnovne škole
Krajem osamdesetih godina prošlog veka nije postojala inkluzija za kakvu danas znamo, pa sam morala samostalno i spontano da se uključim u odeljenje, upoznam decu, učim i radim zadatke. Imala sam dobru učiteljicu koja je htela da mi pomogne. Pisala mi je u posebnu svesku šta tog dana treba da naučim i uradim kad dođem kući. Kad bih došla kući, sačekala bih mamu da se vrati s posla i ona bi mi pomagala da naučim šta treba. Ali, najtužnije mi je bilo, i to ću pamtiti zauvek, što druga deca nisu želela da se igraju sa mnom na odmoru, tokom pune dve godine. Pokušavala sam da im priđem, ali niko od njih nije hteo da priča polako, tako da nisam razumela šta govore. Tek u trećem razredu zbližila sam se sa jednom devojčicom i jednim dečakom koji su kasnije postali moji najbolji prijatelji. Iskreno, i jedini.
O druženjima na igralištu
Imala sam sreću što su u naselju u kojem sam živela dok sam pohađala osnovnu školu živeli i moji prijatelji, kao i moja tri brata od tetke, koja su me uvek čuvala kad bi me druga deca vijala ili mi se podsmevala. Bio je jedan dečak koji je hteo i da me tuče, ali pored moje braće to se nije dogodilo. Sve su to ružni trenuci, ali iz ugla odrasle osobe, ne okrivljujem tu decu, jer tada se ni u školama, ni izvan formalnog obrazovanja, nije govorilo o deci s invaliditetom, o njihovim pravima i potrebama, tako da smo bili čudaci koje druga deca ne razumeju. Pogotovo što potičem iz male, neosvešćene sredine.
O srednjoškolskim danima
Moji roditelji su se nadali da će mi biti bolje ako se iz te male sredine preselim u veću. Da ću naći više razumevanja, topline, prijatelja. Zato su uz pomoć mog ujaka i njegovih poznanstava opet uspeli da srede da pohađam srednju školu u koju idu čujuća deca. Tada je to bilo teže, škole nisu bile otvorene za tako nešto, nije bilo inkluzije. Preselili smo se u veći grad s nadom da će biti bolje. Bila sam srećna kad sam krenula u srednju školu. Nadala sam se novim poznanstvima, druženjima, izlascima, svemu onome što čini mladost. Nadala sam se da ću upoznati nekog interesantnog momka, koji bi mogao da mi postane dečko. Ništa od toga se nije desilo. Tokom sve četiri godine, postoji samo jedna devojka s kojom sam ostvarila kontakt i s kojom se i dan-danas ponekad čujem, iako se ona odselila u Nemačku. Jednostavno, naše društvo nije bilo spremno da prihvati nekog ko se razlikuje, pa nije bilo nikakvo čudo da je mojim vršnjacima smetalo što ne čujem. Jednom me je moja prijateljica odvela u grupu mladih koji su koristili slušne aparate, kao i ja, ili nisu čuli, ili nisu umeli da govore, ili i jedno i drugo. Odlazila sam kod njih par puta, ali ni tamo se nisam osećala prijatno. Ipak sam dugo godina bila u krugu čujuće dece. Nisam pripadala ni jednima ni drugima.
O ljubavi
Zaljubila sam se u dečka koji je dve godine stariji od mene i koji me je, tad sam tako mislila, prihvatio ovakvom kakva jesam. Upoznali smo se na klizanju. Pričao je polako i sve sam razumela, a on je mene razumeo pomoću znakovnog jezika. I srcima smo se razumeli. Posle godinu dana zabavljanja, venčali smo se. Moji roditelji su nam kupili lep stan. Čekala sam dok se ne vrati sa posla, kuvala sam, sređivala stan, prala veš, bavila se svim onim što domaćice rade. Živeli smo lepo tri godine, ali nismo mogli da dobijemo decu, a on ih je silno želeo. Ja nisam toliko, jer sam se bojala da će naslediti od mene da budu gluva. Zato smo se sve više svađali i on je zatražio razvod. Bila sam tužna, jer mu nisam bila najvažnija na svetu, ali razumem da je želeo potomstvo. Od tada se bojim da uđem u vezu da ne bih ponovo patila, ali se ne kajem što nemam decu.
O poslu
Zaposlila sam se kad sam imala dvadeset pet godina, u jednoj agenciji za knjiženje. Tu još uvek radim i gazde su dobre prema meni. To što ne čujem nije prepreka da dobro radim svoj posao. U međuvremenu sam naučila i znakovni jezik, a i moja koleginica se potrudila da ga nauči, pa lepo komuniciramo. Sada mi je bolje nego kada sam bila dete. Prihvaćena sam, jer su se vremena promenila.
O životu sada
Radim, idem na jogu, mnogo čitam. Najviše volim ljubavne romane i filmove kojima pomalo kompenzujem deo života koji nemam u stvarnosti. Jednom sam bila kod prijateljice iz srednje škole u Nemačkoj i bilo je prelepo. U aprilu idem ponovo.
Da li sam prihvatila svoj život? Vremenom, jesam. Imala sam teške trenutke, ali sve sam prebrodila i znam da nisam jedina koja se bori za bolje sutra.
