– Tužno mi je to što veoma retko na društvenim mrežama čitam da lični pratioci pozitivno govore o svom poslu, i uopšte, da se lepo i sa poštovanjem govori o usluzi ličnog pratioca – rekla nam je psihološkinja, završavajući deo obuke Pokretanje usluge lični pratilac deteta. Rekla sam joj da sam nedavno počela da pišem za Portal o invalidnosti i da obećavam da ću opisati rad ličnog pratioca onako kako ga ja doživljavam. I kako bi svako, ko radi ovaj posao, ako već radi, trebalo da ga doživi. Materijalna sredstva nemaju veze s tim. Za položaj u tom smislu, treba se boriti, ali to nije ono što treba da oblikuje naše iskustvo. Jer, kada radiš ovaj posao, oblikuje ti se srce. Odnosno, potpuno se preoblikuje. Poraste, doslovno poraste.

Moj posao

Neki ljudi zaista savršeno umeju da se hvale svojim profesionalnim postignućima. Možda i više nego što bi trebalo, možda i više nego što su zaslužili, oni se diče i ponose, i gde god stignu, pričaju o tome kako su sjajni u svom polju rada. To je njihova odluka i način na koji funkcionišu. U to se, naravno, ne treba mešati.

Postoje ljudi koji su takođe uradili mnogo toga, koji su radni vek posvetili svom pozivu, koji su čak multidisciplinarno talentovani, ali tim svojim sposobnostima ne pridaju veliki značaj. Ne zato što nemaju samopouzdanja i zato što ne veruju u sebe. Naprotiv. Kod njih se sve, jednostavno, podrazumeva. Ako rade, rade kako valja. Ili ne rade. Takva sam ja.

U okviru svoje struke, a to je pedagogija, radila sam i sa decom i sa odraslima više od dve decenije. Uvek sam bila veoma odgovorna i predana, ali nikad oko toga nisam pravila veliku famu. Takođe, već niz godina pišem tekstove koji su objavljivani u štampanim i elektronskim medijima. Kad nešto uradim i dobijem zasluge za to, budem ponosna par minuta, a onda nastavim svoj život. Ako radim, radim kako valja. Ili ne radim.

Odgovorno i predano, kao i uvek do sada, par meseci radim u vrtiću, kao lični pratilac dečaku od pet godina. Mališan je umiljat, brz i radoznao. Dobio je ličnog pratioca zbog toga što je neverbalan i njegov razvoj je u pojedinim sekvencama usporen.

Ne posmatram ga kao dijagnozu koju treba izlečiti, iako sam pedagog, a za nas kažu da se baš ne pokazujemo najbolje kao lični pratioci. Navodno se previše bavimo tom dijagnozom; previše smo zaokupljeni invaliditetom; previše smo rigidni. Bolje je kad dođe neka penzionerka. Ili konobar. Oni su neutralni i pre će uspostaviti kontakt sa detetom. Moj odgovor na to je: kako ko. Nikog ne precenjujem, niti potcenjujem. Smatram da zanimanje nema primarnu vezu s tim da li ćeš biti dobar ili loš lični pratilac. Treba da si smirena osoba, empatična, da umeš da razumeš potrebe deteta i odgovoriš na njih. Da podržavaš inkluziju. I da se, odmah na početku, povežeš sa detetom.

Ujedno smatram da nema loših ličnih pratilaca. Možda su neki od njih bili loši, u smislu da se nisu snašli, ali su to brzo shvatili i odustali. Jer, kao ni bilo koji drugi posao, ni ovaj posao ne može da radi svako.

Nikad nisam imala predrasude prema osobama sa invaliditetom. Ni prema odraslima, ni prema deci. Ne treba da ih ima nijedan lični pratilac, jer onda ništa od ovoga nema smisla.

Kad smo se upoznali…

Kad sam se srela sa dečakovom mamom, rekla mi je šta on voli i kako se ponaša, šta ga uznemirava, šta ga smiruje, a sve ostalo sam postepeno otkrila uz njega. Rekla je da je tvrdoglav i da, ukoliko nekog prihvati, mazi ga po uhu. Šta da vam kažem? Moje uho dobija neverovatne količine maženja. I znam. Našli smo se nas dvoje, u ovom nepreglednom svetu stalne težnje za pronalaženjima. Našli smo se i pružili jedno drugom ruku.

Dani u vrtiću

Svaki dan nam je različit, što zavisi od mnogo faktora. Međutim, u vrtiću postoji vreme za doručak, aktivnosti, užinu, odmor i ručak, pa se trudim da on navikne na takav režim, jer je to vid neke ustaljenosti za koju će se vezati, koja deci treba i koja ga čeka i u školi.

Trudim se da mu pokažem granice ponašanja, uvidela sam kada mu je potrebno kratko odvajanje od grupe, postepeno ga povezujem sa drugarima i puštam ga da ponekad živi u svom unutrašnjem svetu, bez da se obazire na bilo šta što se dešava izvan. Zar nam svima ne bi trebalo tako nešto?

Uživam da ga gledam dok je oduševljen načinom na koji se flašica okreće u krug; dok je oduševljen stvarima koje niko drugi ni ne primećuje. Radujem se kad ga mala Nađa vodi da peru ruke zajedno i kad se na Nešinom crtežu pojavi moj maleni dečko. Sve ređe ustaje za vreme obroka, samostalno jede i ide u toalet. Uživam u sjaju njegovih očiju, što se ne bi moglo reći kad moram da trčim za njim po vrtiću, jer je veoma brz, a ja veoma spora. Nas dvoje, kao zec i kornjača. Plašim se kad stavi neki sitan predmet u usta i stalno bdim nad njim da se to ne bi desilo. Ali opet, on nađe način. Jednom je uzeo školjku i pogrickao je, a ja sam stajala kraj njega, skupljajući klikere da ih ne bi stavio u usta. Dugo nisam mogla da se smirim. Od tada još više pazim.

Uči pomalo da crta i secka, obožava da lista slikovnice. Što je najvažnije, verujem u njega. To ne znači da mu popuštam kad ne treba. Niti da ga puštam da radi šta hoće jer je dete sa invaliditetom. Kao i sva deca, i on treba da zna granice. On me gledajući u oči pita, iako ne zna da govori: – Da li smem da skačem po krevetu? A šta misliš, kako bi bilo da grickam farbu na ogradi? Šta ćeš reći ako sad uzmem i bacim ovu knjigu? Kako ćeš reagovati ako pobegnem na drugu stranu vrtića? I ja mu odgovaram. Između nas se odvija neprekidan i živahan dijalog. Sa strane posmatrano, možda ne izgleda tako, nego deluje kao da pričam sama sa sobom, ali meni nikad nije bilo važno kako nešto izgleda. Važno je da deluje. Nekad komuniciram rečima, a nekad neverbalno, baš kao i vi sa vašom decom. Ponekad mu pevam, a ponekad samo ćutim.

Slagala bih kada bih rekla da mi je posao lak, ali nijedan posao na svetu ni nije lak. Postoje samo ljudi koji određenim poslovima mogu da se prilagode.

Što se dečaka tiče, za njega su tu i njegovi roditelji, vaspitači, pedagog, defektolog i logoped, kao i celokupno osoblje vrtića. Svi ga mnogo vole, jer je bilo šta drugo nezamislivo.

Zajedno smo uočili da je napredovao otkako sam njegov lični pratilac. A kad nešto uradim i dobijem zasluge za to, budem ponosna par minuta, a onda nastavim svoj život. Ovog puta, obogaćen, jer je u njega doskakutalo jedno malo, radoznalo biće, sa kojim ću da skakućem ako treba, do duge i nazad.

Jasna Grizer