Autori filma Be Before You (Dok nisam srela tebe) nisu imali naročitu potrebu da se informišu o realnim životima osoba s invaliditetom, niti su razmišljali o uticaju filma na stavove gledalaca, naročito onih koji nisu imali ličnog kontakta sa osobama s invaliditetom. Film plasira prilično crno-bele stavove, osmišljen kao komedija / romansa namenjana izazivanju instant emocija.

Invaliditet i mladost ne idu zajedno

Film Me Before You počinje kao lagana romantična komedija. Glavna glumica Emilija Klark igra simpatičnu konobaricu, Luizu Klark, koja ostaje bez posla. Radnik na birou nudi joj lak posao: da brine o invalidu. Luiza odlučuje da ode na razgovor za posao zato što je dobro plaćen, a i blizu joj je (pa što da ne). Na razgovoru za posao Luiza pita poslodavkinju da li će da brine o njenom mužu, kao da mladi ljudi ne mogu da imaju invaliditet. Poslodavkinja joj kaže je reč o njenom sinu Vilu, koji ima kvadriplegiju. Vila igra Sem Klifin, glumac bez invaliditeta.

Jednodimenzionalne predstave: ljudi kao dijagnoze

Luiza se upoznaje sa Vilom: neuredne brade i kose, pozdravlja je ispuštanjem zvukova, a ona deluje veoma potreseno. Na reakciju majke, Vil govori sasvim prijatnim glasom. Ova scena i nije toliko loša, u smislu sarkazma na stereotipno mišljenje da korisnici kolica ne govore razgovetno. Iako me je scena zabavila, dodala bih da to, da li neko ima razgovetniji ili manje razgovetan govor nije pokazatelj inteligencije, nego stereotip. Prvi opis Vila dat je u vidu njegove medicinske dokumentacije. Ne znamo koliko je medicinski opis verodostojan, ali u intervjuu povodom filma navodi se da su konsultovani medicinski stručnjaci. Kako god, ovaj način predstavljanja sa polazištem u dijagnozi je univerzalan recept da se osoba sa invaliditetom predstavi jednodimenzionalno.

Osobe s invaliditetom gledaju kroz prozor i vežbaju

Nadalje se u filmu prati Vilov i Luizin odnos. Ona je vesela, a on depresivan zato što je vezan za kolica. U prvih dvadesetak minuta filma on gleda kroz prozor, kako prosečna i neinformisana osoba zamišlja dan osobe sa invaliditetom koja je korisnik kolica. Vilova majka, sva uznemirena, najavljuje Luizi dolazak njegovih prijatelja (družili su se pre Vilove povrede, a on ih je oterao od sebe). Njegovi prijatelji započinju tazgovor pitanjem kako napreduju vežbe. Šta bi drugo osoba sa invaliditetom radila osim što vežba? Prijatelji su Vilova bivša devojka i najbolji drug (predvidiv zaplet). Njih dvoje mu obazrivo najavljuju da će se venčati. Odlaze nakon Vilovog sarkastičnog komentara da je to sjajno.

Invaliditet podrazumeva neseksualnost

Vil razbija sve zajedničke fotografije sa prijateljima, staklo je svuda po podu. Luiza dotrčava i kaže mu: Ne pomeraj se, ne znam šta da radim ako ti se izbuše gume! To je njeno prvo nesnishodljivo obraćanje. Luiza odlazi da se vidi sa svojim dečkom i prepričava mu događaj iz prethodne scene. Njegova reakcija je krajnje skandalozna: I ja bih hteo da me ostaviš ako bi mi se to desilo. Bio bih “nesposoban” da se pobrinem o sebi. Šta bi bilo sa našom intimom? Mogli su da pročitaju nekoliko tekstova o seksualnosti osoba sa invaliditetom, ne bi ih ubilo. Luiza staje u odbranu rečima da sigurno može da se nađe način.

Sveznajuća snishodljivost u ophođenju

Luiza je htela da Vilu učini uslugu tako što mu je popravila razbijene ramove. Njegova reakcija je opravdana, kaže joj je da ih nije razbio da bi ih ona popravljala, već je to znak da ne želi te slike. Ali, ona zna šta treba da radi bolje nego što on zna. Nije retka pojava da drugi misle da znaju šta osobi s invaliditetom treba. Vil je otpušta, na šta ona odgovara da je kreten, ali da njoj treba novac i da će ostati da radi dok joj njegova majka ne da otkaz. Zanimljiva je pojava da ljudi misle da moraju da budu snishodljivi u razgovoru sa osobom sa invaliditetom, ali od trenutka te iskre iskrenosti, njihov odnos se razvija. Luiza upoznaje Vilov karakter. Deo filma koji se odnosi na to da osoba s invaliditetom nije dijagnoza, iako malo površan, nije toliko loše realizovan.

Život s invaliditetom nije vredan življenja

Vil je obrazovan, naočit i bogat, ali ima želju da se ubije – što prati ostatak filma. Luiza smišlja plan kako da ubedi Vila da je život lep iako je korisnik kolica (u pozadini je diskriminacija). Zanimljiva je scena kad odlaze na konjičke trke gde shvataju koliko određena mesta mogu da budu nepristupačna (blato, stepenice). Vil se oseća poniženim zbog nepristupačnosti i ta vrsta ogorčenosti je razumljiva. Odlazak na svadbu Vilove bivše devojke i najboljeg druga obeležio je Vilov i Luizin ples (od prvobitnog gledanja kroz prozor, Vil je zaigrao). Nedugo nakon svadbe odlaze na putovanje i Luiza je već zaljubljena u njega. Provod je dobar, on joj kaže da je voli, ali da je to njegovo poslednje putovanje i da se odlučio za eutanaziju u švajcarskoj klinici. Film se završava njegovim pismom / testamentom Luizi. Treba obratiti pažnju na tu iskrivljenu sliku u ime patetičnog kraja i jeftinih suza. Dakle, imamo Vila, mladog, zbrinutog i zaljubljenog, koji se odluči na radikalan korak eutanazije, zato što ima kvadriplegiju. To bi mogla da bude jedna poražavajuća slika, samo da nije toliko nerealna.

Kako bismo mogli da modifikujemo navedene scene?

Luiza bi jednostavno mogla da pita kada će upoznati osobu kojoj će asistirati (u redu ako još uvek uči adekvatnu terminologiju ili savladava činjenicu da asistencija nije jednostran proces nego saradnja). Početna predrasuda je moguća, ali kad god se upuštamo u nešto novo, važno je da ostanemo otvorenog uma. Scena sa upoznavanjem bi mogla da ostane ista, uz direktnije ukazivanje na neosnovanost potcenjivanja nečije inteligencije na osnovu načina na koji govori.

Nadalje bih se fokusirala na prikazivanje Vilove prošlosti, kako bi Luiza stekla predstavu o njegovom životu pre invaliditeta. Tako bi scena gledanja pored prozor mogla da dobije i drugu dimenziju, da umesto ogorčenosti bude pokazatelj znakova depresije. Nije svaka osoba sa invaliditetom depresivna, ali nije ni heroj sa nepresušnom životnom energijom. Dakle, Vil bi mogao da ostane malo mračniji lik, ali da ga doživimo kao inteligentnog mladića koji je, naprosto, u lošem životnom periodu.

Nakon scene susreta sa prijateljima, Luiza bi mogla da pita šta da uradi sa razbijenim fotografijama, čime bi se izbegla njena snishodljivost, a da razbijene fotografije ostanu simbol Vilovih završenih odnosa. Kad Luiza i njen dečko komentarišu Vilov ljubavni život, mogli bi da razgovaraju o tome da li su možda neke Vilove reakcije doprinele uzajamnom udaljavanju, pre nego što prebace fokus na seksualnost. Luizin komentar na tu temu, da sigurno ima načina je dovoljan (ukazuje na potrebu za edukacijom).

Šta bi bilo da se Vil nakon putovanja nije odlučio na eutanaziju? Vil i Luiza ostaju zajedno i to je klasičan srećan završetak. U drugom scenariju, mogli bi da shvate da nisu jedno za drugo, jer je svaki partnerski odnos komplikovaniji od živeli su srećno do kraja života, što nema nikakve veze s invaliditetom.