Osećate se zbunjeno i uplašeno, jer ste shvatili da vaše dete ima veliki problem u ispoljavanju emocija, koji prevazilazi realne okvire pokazivanja osećanja? Posle višeslojnog istraživanja, detetu je postavljena dijagnoza bipolarnog poremećaja. Vaš strah je mnogo veći nego što je bio, jer ste obavešteni da taj poremećaj traje do kraja života i da se može lečiti, ali ne i izlečiti. Najviše od svega se pitate kako da se od sada ponašate prema sopstvenom detetu. Kako da mu pomognete?
Saznajte šta je to bipolarni poremećaj.
Svako od nas ima uspone i padove raspoloženja i to je deo svakodnevnog života. I kod bipolarnog poremećaja osoba ima uspone i padove raspoloženja, ali su oni previše naglašeni i nisu u skladu sa stvarnom situacijom. Takvo raspoloženje dovodi do toga da se svet doživljava onakvim kakav zapravo nije. Taj doživljaj odstupa od stvarnosti.
Osoba koja ima uobičajeno raspoloženje i skladne emocije radovaće se putovanju, ali to neće trajati danima, niti će izazvati promenu ponašanja prema drugim ljudima. Takođe, osoba kojoj se nešto tužno desilo, neće tugovati nedeljama, već adekvatno situaciji.
Kod ljudi sa bipolarnim poremećajem ta raspoloženja, bilo da su pozitivna ili negativna, traju mnogo duže i zbog njih se menja celokupan život pojedinca, kao i onih koji su s njim blisko povezani. Pozitivna, (plus faza) prelazi u euforiju, ona u hipomaniju, a hipomanija u maniju. Negativna (minus faza) od tuge prelazi u depresiju. Obe faze su takve da pojedinac ne može uobičajeno da funkcioniše u životu, onako kako je do tada funkcionisao.
Nepredvidiva ponašanja su moguća, kako u maniji, tako i u depresiji, i mogu naneti štetu samoj osobi sa bipolarnim poremećajem, kao i dragim ljudima koji je okružuju. Pored euforičnosti, manični ljudi su skloni neuobičajenim ponašanjima: bezrazložnom trošenju novca, upuštanjima u sumnjive veze, povređivanju drugih ljudi. Kao kulminacija, mogu se javiti halucinacije i potpuni prekid veze sa realnošću. U ovoj fazi osoba se oseća kao da ima ogromnu količinu samopouzdanja i energije, radi mnogo poslova istovremeno, brzo priča, brzo živi i, kad s tog pijadestala padne u depresiju, to je jedan ogroman preokret, veoma težak i bolan. Danima leži u krevetu, plače, prestaje da jede ili se prejeda, gubi volju za sva dotadašnja interesovanja, ne održava higijenu, niti kontakte sa porodicom i prijateljima. Pada u svoju crnu rupu koja, bez adekvatne terapije, može da dovede i do suicida.
Bipolarni poremećaj može da se javi još u tinejdžerskom periodu života, ali se tada ne može sa sigurnošću reći da je u pitanju ovo stanje, jer je adolescentski period života ionako turbulentan. Tek po izlasku iz tinejdžerskog perioda, na osnovu dubokoslojne anamneze, može se sa sigurnošću utvrditi da li se radi o bipolarnom poremećaju.
Ovaj poremećaj traje čitav život, ali uz specifične lekove, podršku porodice i prijatelja i psihoterapiju, moguće je da osoba sa bipolarnim poremećajem vodi kvalitetan život, da je zadovoljna sobom i svojim izborima, da završi fakultet, dobije posao, ima prijatelje, partnera, decu i mnoge druge stvari koje ispunjavaju život.
Prihvatite stvarnost onakvom kakva vam je data.
Kad saznate da neko od vaših bližnjih ima izazove s mentalnim zdravljem, pogotovo ako se radi o vašem detetu, prvo se javlja neverica i neprihvatanje postojeće situacije. Naravno, tu je i neizbežno pitanje: – Zašto baš moje dete, zašto baš ja? Ono se javlja, ali što pre prihvatite da realan odgovor na njega ne postoji, biće vam lakše da se uhvatite u koštac sa životom. Prihvatiti stanje svog deteta najteži je, ali i najvažniji korak koji morate napraviti kako biste mu pomogli.
Pobrinite se da dete redovno pije lekove.
Ukoliko dete nije hospitalizovano, vi ste ti koji treba da pazite da dete redovno pije lekove koje mu je psihijatar odredio. Za početak. Posle je važno da dete (kada govorimo dete, mislimo na uzrast od osamnaest godina pa naviše, jer se tada sa sigurnošću uspostavlja ova dijagnoza) samo savlada primenjivanje terapije u određeno vreme. Koja je vaša uloga? Da ga postepeno osamostaljujete u ovome, prvo uz vaš nadzor, a kad vidite da je spremno, onda će potpuno samostalno da pije potrebne medikamente. Najvažnije je da i vi i ono znate da se uzimanje terapije nikad ne prekida. Ni kada dođe do potpunog poboljšanja, jer lekovi su ti koji do poboljšanja dovode.
Odvojite bipolarni poremećaj od ličnosti svog deteta. Prezaštićavanje zabranjeno.
Bipolarni poremećaj utiče na promenu ponašanja do te mere, da ne možete da prepoznate svoje dete. Zato se setite kakvo je ono bilo pre traganja za dijagnozom. Ako vam je lakše, to i zapišite. Napišite sve njegove lepe (i one manje lepe) osobine i, kad dođe do manije ili depresije, do ispoljavanja ponašanja koje vas iritira, ružnih reči upućenih vama, nesaradnje i besa, prisetite se da je to stanje koje progovara iz vašeg deteta.
Kad ste saznali da vaše dete ima ovaj, nimalo lak i razarajući poremećaj, kako ste mogli da se osećate? Kao i svaki roditelj kad sazna da mu dete ima dijagnozu. Poželeli ste da ga zaštitite, uvijete u ćebence, kao kad je bilo beba, da se uvek brinete za njega. To je uobičajna roditeljska reakcija. Ali, kako vreme bude prolazilo, kada vidite da vaše mezimče može opet da radi stvari koje je radilo pre, kada uđe u takozvanu ravnotežu, podstičite njegovu samostalnost u svemu. Za ono što može samo da radi – a kada se oporavi, to je skoro sve – ne uskraćujte ga.
Potražite pomoć i podršku prijatelja.
Ovo se odnosi na vaše prijatelje, kao i na prijatelje vašeg deteta. Nemojte da zatvorite svoje srce i svoj dom za njih. Naprotiv, još ga više otvorite. Pravi prijatelji će razumeti sve i uvek će želeti da pomognu koliko mogu.
Živite.
Ne zaboravite svoj život. On je u nekim trenucima u drugom planu, naročito onda kad dođe do pogoršanja. Ali, čim se stanje poboljša, idite sa prijateljima na kafu, večeru, kratko putovanje, šetnju… radite bilo šta što će vas ispuniti. Budite sami, čitajte, slušajte muziku ili jednostavnio ćutite, i znajte jedno: vi zaslužujete svoj život izvan okvira koji nameće bipolarni poremećaj vašeg deteta. Jer vi niste krivi. Kriv nije niko. Prosto se desilo.
