Pod lupom: OSOBE SA INVALIDITETOM
U Evropi je 2010. proglašena za godinu borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti, a time su u Srbiji najviše pogođene osobe sa invaliditetom. Kako im pomoći?
Danijel Dej Luis nagrađen je 1989. Oskarom za glavnu ulogu u filmu „Moje levo stopalo” snimljenom po istoimenoj autobiografskoj knjizi Kristija Brauna (1932–1981) irskog slikara i pisca od rođenja obolelog od cerebralne paralize. Milioni gledalaca širom sveta, dirnuti verodostojnošću sa kojom je engleski glumac prikazao život ovog umetnika, tada su počeli – pomalo postiđeni – i u sopstvenoj sredini da primećuju svoje „nevidljive” sugrađane u invalidskim kolicima, sa belim štapom ili slušnim aparatom. A onda je priča počela polako da bledi i pala u zaborav.
Dve decenije kasnije mediji otkrivaju novog heroja – četrnaestogodišnju Dejanu Bačko iz Bačke Palanke. Vesela devojčica britkog uma i izuzetnog talenta nije dopustila da to što je rođena bez obe ruke stane na put njenoj ljubavi prema slikanju. Ulogu šake preuzelo je, kao nekada kod slavnog Brauna, njeno levo stopalo. Postala je najmlađa članica Međunarodnog udruženja umetnika koji slikaju ustima i nogama.
Ni Danijela Jovanović (41) ne priznaje granice nametnute fizičkim nedostatkom: iako nema ni šake, ni stopala, osvojila je sve planinske vrhove Srbije i Balkana, a onda – kao prva žena sa invaliditetom – 2008. godine i onaj najviši u Evropi, ruski Elbrus. O višestranom sportisti Jasminu Bamburu (28), koji će biti prvi predstavnik Srbije na predstojećim zimskim Paraolimpijskim igrama, u martu u Vankuveru, pisao je i „Magazin“.
Tri pomenuta primera najbolje svedoče o istrajnosti i snazi volje naših zemljaka sa invaliditetom, koji se iz časa u čas, iz dana u dan, iz godine u godinu naporno trude da postignu ono što drugi uzimaju „zdravo za gotovo” – od odlaska u prodavnicu ili u bioskop, do sticanja školske diplome. Njihovo uspešno uključivanje u normalan život bi, na osnovu niza međunarodnih dokumenata koje je potpisala, morala da pomogne i država, koja je već usvojila niz zakona i standarda, nacionalnu strategiju, pokrenula ili podržala čitav niz programa i projekata. A ipak nismo odmakli daleko od predrasuda i diskriminacije. Da li će se nešto promeniti u 2010, koja je proglašena za Evropsku godinu borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti?
Rampa samo „za ukras“
– Situacija se, generalno, poboljšala poslednjih godina, otkako je uspostavljen zakonski okvir, podignuta je i svest ljudi, a osobe sa invaliditetom se više uključuju u menjanje okruženja. Proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji takođe je veliki podsticaj, budući da znači poštovanje međunarodnih standarda bez kojih nema praktične koristi od primene zakona u praksi. Čemu, recimo, rampa za pristup ljudima u invalidskim kolicima ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, kad je napravljena mimo standarda i zato neupotrebljiva! – kaže Gordana Rajkov, narodni poslanik u Skupštini Srbije i predsednica Centra za samostalni život invalida Srbije, organizacije koja okuplja osobe za različitim oblicima uglavnom telesnog invaliditeta (Centar je, pored ostalog, sastavio poseban vodič za osobe sa invaliditetom „Bele tačke Beograda”, sa oznakama pristupačnosti svim važnijim objektima u gradu).
Naša sagovornica ističe da su fizička dostupnost i pristupačnost informacijama preduslovi za uključivanje ljudi u društvenu zajednicu.
Nema socijalne inkluzije ako ne možete da izađete iz kuće, da dođete do neophodnih podataka, da komunicirate. Od toga zavisi i da li će neko iskoristiti raspoložive društvene resurse, da bi izbegao siromaštvo. U Beogradu i nekim većim gradovima na tome je dosta urađeno, u drugim mestima u Srbiji, naročito u seoskim područjima, promene su mnogo sporije.
– Drugi uslov da osobe s invaliditetom imaju jednake mogućnosti kao ostali jesu službe podrške, odnosno servisi socijalne zaštite i odgovarajuća pomagala. Naš centar se već godinama zalaže za postojanje servisa personalnih asistenata kao sistemsko rešenje podrške građanima sa invaliditetom, i verujem da će to biti uključeno u novi Zakon o socijalnoj zaštiti, koji je pred usvajanjem – dodaje Gordana Rajkov.
Prema njenim rečima, osnovna uloga organizacija invalida je da prate donošenje i primenu zakona, da lobiraju da se programi zaštite i podrške koje sprovodi država obave na najbolji način, da obaveštavaju svoje članstvo i javnost, predlažu, podstiču, a nikako da rade ono što je posao države. Recimo, da uklanjaju fizičke prepreke za kretanje osoba sa invaliditetom.
Nepristupačni i domovi zdravlja
Milena Stojanović iz Kragujevca, lekarka u penziji obolela od distrofije, pokušala je da pobroji osnovne probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom sreću u njenom gradu.
– Jedan od važnijih je pristup primarnim jedinicama zdravstvene zaštite: samo dva doma zdravlja u Kragujevcu imaju rampe za ulazak osoba sa invaliditetom, i to u prizemlje, ali nemaju lift ili pokretnu ravan za penjanje na više spratove. Pristup državnim apotekama takođe je otežan. U invalidskim kolicima ne možemo ući u zgradu Pošte, Telekoma, Opštinskog suda, u većinu banaka. Osim na raskrsnicama u strogom centru grada, prelazi uglavnom nisu prilagođeni kretanju osoba sa invaliditetom, za njihov prevoz Kragujevac ima samo jedno vozilo, a javni gradski saobraćaj im je nepristupačan. Semafori za slepe i slabovide ne funkcionišu redovno ni na najvažnijim raskrsnicama – navodi naša sagovornica.
Posebno zabrinjava to što mali broj dece sa telesnim invaliditetom u Kragujevcu završi i osnovnu školu (situacija, nažalost, nije mnogo bolja ni u drugim gradovima u Srbiji), a veoma su retki oni koji nastave školovanje, čak i odlični đaci. Na to utiču udaljenost i (ne)pristupačnost škole, (ne)spremnost učitelja i nastavnika da prihvate rad sa njima, (ne)prihvatanje od druge dece.
– Ako i steknu neki nivo obrazovanja i žele da se zaposle, nailaze na gotovo nepremostivu prepreku. Zato većina osoba sa invaliditetom živi od socijalne pomoći, u siromaštvu ili na njegovoj ivici – zaključuje doktorka Stojanović.
I u Leskovcu je slično. Veliki broj stanova, javnih objekata, saobraćajnica, nepristupačni su osobama sa invaliditetom, liftovi u Domu zdravlja su preuski za kolica, a parkirana vozila na spuštenim ivičnjacima onemogućuju osobama sa invaliditetom da koriste te prolaze.
– Među nepristupačnima su zgrada Jablaničkog okruga, Fond za zdravstveno osiguranje, Tržište rada, Okružni sud, škole, Tehnološki fakultet, Narodno pozorište, Muzej, Glavna pošta, sve kuće javnog informisanja, svi hoteli, parkirališta, trgovine… Sami smo spustili ivičnjake u glavnoj ulici, izgradili rampu u MUP-u i Opštinskom sudu i obezbedili parking mesta. Gradske vlasti su postavile stazu za slepe u centru i uverile nas da će prilikom rekonstrukcije ulica nastaviti sa spuštanjem ivičnjaka, na zgradi Skupštine napravile su rampu (to je učinio i PIO o sopstvenom trošku, a obećali Pošta i Elektrodistribucija). Da se situacija ipak popravlja pokazuje i to što su nas konsultovali prilikom izgradnje uslužnog centra i autobuske stanice, koji su pristupačni za invalide – kaže Gordana Stojanović, penzionisani ekonomski tehničar iz Leskovca.
Mogu u pozorište, ali bez toaleta
Nikola Nikolaš iz Sombora (56), talentovani sportista koji je kao najmlađi član jugoslovenske rvačke reprezentacije, nakon povrede kičme u pripremama za olimpijadu ostao kvadriplegičar, kaže za „Magazin” da se u njegovom gradu sve više trude da pomognu osobama sa invaliditetom, ali…
– Imam zamerku na objekte koji se grade bez rampe, ili je naprave mimo standarda pa je neupotrebljiva. Somborske škole i dalje nisu pristupačne za invalide, kao ni železnička i autobuska stanica, ambulante u gradskoj bolnici, pošta, sud, banke… U opštinsku upravu ne možemo sami ići po ličnu kartu ili druga dokumenta jer je invalidima dostupno samo prizemlje. Parking mesta su obeležena na neodgovarajući način i na neodgovarajućim mestima, proizvoljno, umesto po standardu i nameni! U strogom centru su obarane bankine, nažalost opet ne poštujući standarde, gradski bazeni i kupališta apsolutno nisu prilagođeni. Pozorište nam je pristupačno, ali ne i tamošnji toalet. Nakon rekonstrukcije glavne ulice lokali su, uprkos obećanjima, postali još nezgodniji za ulazak invalidskim kolicima – navodi Nikolaš, inače predsednik Međuopštinskog udruženja paraplegičara Bačke, Centra za samostalan život osoba sa invaliditetom podružnice Sombor, sportske komisije Saveza paraplegičara Srbije, potpredsednik rvačkog kluba „Radnički“.
Dimitrije Gligorijević, elektrotehničar u penziji, kaže da je podružnica Centra za samostalni život invalida u njegovom gradu, u okviru projekta „Jagodina, pristup za sve“, oborila ivičnjak u glavnoj ulici i izgradila rampe na glavnom ulazu pošte i na ulazu u osnovnu školu „Rada Miljković”, da bi kasnije lokalna uprava pri rekonstrukciji trotoara i ulica prihvatila ovu inicijativu. Sada Jagodina u skoro svim ulicama ima oborene ivičnjake, a i po drugim merilima je primer grada uspešno prilagođenog kretanju invalida.
– U gradu ima više obeleženih mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu iz Jagodine je nastavilo, a lokalna uprava dovršila izgradnju rampi, pa ih sad imaju sve važnije ustanove: opština, katastar, bolnica, vojni odsek, pošta, osnovna škola, gimnazija, kulturni centar, crkva, sportska hala – nabraja Gligorijević.Jedan na 50 zaposlenih
Po mišljenju Dragiše Drobnjaka, sekretara Saveza slepih Srbije, sad je najvažnije donošenje i primena zakona koji proističu iz međunarodne Konvencije o pravima osoba s invaliditetom (ratifikovane u Skupštini Srbije prošle godine), posebno u oblasti obrazovanja, zapošljavanja i socijalne zaštite. On naglašava da je obrazovanje osnovni uslov da bi slepi mogli da nađu svoje mesto u društvu. Nažalost, mnogi od njih jedva da završe osnovnu školu. Nedostaju im odgovarajući udžbenici na Brajevom pismu ili audio kasetama, stručna pomoć i pomagala u učionicama. Nastavno osoblje u školama nije na pravi način pripremljeno da radi sa njima.
– Možemo reći da tu postoji očigledna diskriminacija, iako je Srbija još 2006. usvojila zakon kojim se ona sprečava. Postoje i zakonske osnove za masovnije „inkluzivno” obrazovanje osoba sa invaliditetom, ali nema dovoljno novca kojim bi se ono finansiralo, jer ga država nije svrstala u prioritete. Naš savez je predložio da, po ugledu na druge zemlje iz susedstva (Hrvatsku, BiH, Crnu Goru…), izdavačku delatnost za slepe preuzme za to osnovana državna ustanova, kako bi se povećao fond knjiga i stručne literature. Ministarstvo kulture, doduše, potpomaže biblioteku i izdavaštvo koje je sada pri našem savezu, ali ne uspevamo da obuhvatimo ni delić onoga što se smatra prosekom literature prilagođene slepima u svetu, a to je dva do pet odsto dela objavljenih na „običnom“ pismu – navodi Drobnjak.
Pomoć države je potrebna i u sprovođenju Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju, takođe donetom prošle godine. Pitanje je, međutim, kako će se, kad u maju 2010. stupi na snagu, primeniti odredba tog zakona o kvotama (poslodavac je obavezan da na svakih 50 radnika u firmi zaposli i jednu osobu sa invaliditetom) kad sama država to ne može da uradi jer je na snazi zabrana otvaranja novih radnih mesta u njenim službama.
Više od saosećanja
Mreža organizacija osoba sa različitim tipovima invaliditetaizdala jekrajem 2009. saopštenje u kojem ukazuje na izuzetno loš materijalni položaj invalida u Srbiji, i diskriminaciju koja je najveća u obrazovanju. Povodom obeležavanja 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom (tog dana je 1982. godine Generalna skupština UN usvojila Svetski akcioni program za osobe sa invaliditetom, kojih je oko 10 odsto među stanovništvom), oglasio se i predsednik Srbije Boris Tadić.
– Saosećanje sa osobama sa invaliditetom jedno je od najpouzdanijih merila stepena razvoja i civilizovanosti jednog društva. Ali ta sposobnost uživljavanja u probleme drugih nije samo individualna vrlina, već princip na kome moraju počivati i sve državne institucije – rekao je Tadić.
I sam je, međutim, priznao da se takav sistem vrednosti ne može uspostaviti preko noći, pre svega„zbog brutalno teških činjenica, kao što je finansijski problem sa kojim se Srbija suočava”.
Aleksandra Mijalković
Siromaštvo i diskriminacija
Preciznih podataka o broju osoba sa invaliditetom u Srbiji nema. Procenjuje se da ih je oko 800.000, od kojih 70 odsto živi u siromaštvu, više od polovine opstaje samo zahvaljujući različitim vidovima socijalne pomoći, a zaposlenih je svega 13 odsto, izjavio je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić. Tek svaka druga osoba sa nekim oblikom invaliditeta učestvuje u društvenom životu zajednice, što ne čudi s obzirom na to da se pripadnici ove „najveće manjine u Srbiji” svakodnevno susreću sa otvorenom ili prikrivenom diskriminacijom, rekao je novinarima Meho Omerović, predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja Narodne skupštine.
Studenti sa invaliditetom
I za samo društvo i za osobe sa invaliditetom bilo bi isplativije da im se omogući da se obrazuju i time osposobe da se samostalno izdržavaju, umesto da žive od socijalne pomoći, smatra Ljupka Mihajlovska, koordinatorka univerzitetskog Centra za studente sa hendikepom, kojih je oko 300 u Beogradu. Prema njenim rečima, „problem je u predrasudama društva i u fizičkoj, arhitektonskoj i drugim oblicima nepristupačnosti: pored ostalog, ni za jedan fakultet ni visoku školu u glavnom gradu ne može se reći da su u potpunosti dostupni studentima sa invaliditetom. Na Pravnom fakultetu je situacija najbolja (i u pogledu literature za slepe, i po pitanju kretanja u invalidskim kolicima), dok od 11 studentskih domova u Beogradu samo onaj na Voždovcu („Mika Mitrović“) smešta isključivo osobe sa invaliditetom”.
Kancelarija tumača znakovnog jezika
U Savezu gluvih i nagluvih Beograda krajem 2009. otvorena je Kancelarija tumača znakovnog jezika, čijih će pet zaposlenih (od ukupno 40 tumača, koliko ima u Srbiji) pružati besplatnu pomoć građanima oštećenog sluha prilikom obraćanja organima pravosuđa, MUP-u, opštinskim organima, bankama i institucijama zdravstvene zaštite. Kancelarija je osnovana u okviru šestomesečnog pilot-projekta koji finansira Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. U Beogradu, prema procenama, živi oko 7.000 gluvih i nagluvih.
Pomoć iz budžeta i od lutrije
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, deluje oko 500 udruženja, saveza i drugih organizacija koje okupljaju osobe s invaliditetom i pomažu im da se uključe u svakodnevni život. Za sve njih je, na osnovu Zakona o igrama na sreću, prošle godine obezbeđeno u proseku 20 do 22 miliona dinara mesečno, i još oko 60 miliona dinara im je izdvojeno iz budžeta preko raznih konkursa.
Vozila GSB bez zvučnih obaveštenja
„Nije uvek problem u novcu. Na primer, zašto u vozilima javnog gradskog saobraćaja u Beogradu ne postoji zvučni sistem obaveštavanja putnika o nazivu svake stanice na kojoj se vozilo zaustavlja? Ovo nije skupo, već odavno se primenjuje širom sveta, a koristilo bi ne samo osobama sa invaliditetom , već i ostalim putnicima, posebno turistima”, primećuje Dragiša Drobnjak.
Propisi i kazne
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, pravno obavezujući dokument u Srbiji, pored ostalog predviđa da država mora preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbedi pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su na raspolaganju javnosti u urbanim i u ruralnim sredinama. Te mere uključuju uklanjanje prepreka za pristup na putevima, u prevoznim sredstvima, u školama, stambenim, zdravstvenim i javnim zgradama i radnim mestima, kao i dostupnost informacija, komunikacija i drugih usluga, uključujući i elektronske usluge i hitne službe.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. izričito zabranjuje uskraćivanje pristupa osoba sa invaliditetom javnim objektima i površinama, odbijanje pružanja usluga ili pružanje iste usluge pod nepovoljnijim uslovima invalidima, kao i diskriminaciju po osnovu invalidnosti u javnom prevozu.
Zakon o uređenju prostora i izgradnji iz 2009. propisuje obavezu projektovanja i gradnje, u skladu sa standardima pristupačnosti, objekata javne i poslovne namene i stambenih i poslovno-stambenih zgrada sa 10 i više stanova tako da se osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama osigura nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad u njima. Za investitora (odgovornog pojedinca) koji to ne poštuje predviđena je kazna od 10.000 do 50.000 dinara.
Izvor: Politika Online
