Za Tifani Ju Mesec ponosa odnosi se na prepoznavanje njenog invaliditeta kao integralnog dela onoga što ona jeste. Za Antonija Riosa, to znači prihvatanje invaliditeta kao nečega što ga čini drugačijim, ne gorim.
Zakon o pravima Amerikanaca sa invaliditetom (The Americans with Disabilities Act) potpisao je predsednik George H.W. Bush 26. jula 1990. godine, čime je zakonski zabranjena diskriminacija osoba s invaliditetom. Iste godine u Bostonu je organizovan prvi Dan ponosa osoba s invaliditetom.
Iako ovaj dan nije nacionalno prepoznat, parade ponosa održavaju se u mnogobrojnim mestima širom Amerike (Los Anđeles, Njujork, San Francisko, San Antonio). Godine 2015. u znak proslave 25 godina od usvajanja Zakona protiv diskriminacije, jul je proglašen Mesecom ponosa osoba s invaliditetom.
To je mesec koji podstiče slavljenje jedinstvenosti svake individue i različitost kao prirodnu odliku ljudskog postojanja.
Antonio je odrastao sluašajući kako članovi njegove porodice govore o njegovom invaliditetu kao o bolesti ili teretu. Kad je imao 10 godina, njegova majka se molila i pitala boga zašto je prokleo njenog sina da bude slep. Odrastajući, Antonio je pronašao prijatelje unutar zajednice osoba s invaliditetom i naučio je da prihvati svoje stanje.
Svakog jula podseća se da mu ne treba sažaljenje, nego prihvatanje. – Ne želimo sažaljenje, želimo ponos.
Kad je imala 9 godina, Tifani je doživela saobraćajnu nezgodu u kojoj je njen otac izgubio život, a ona je zadobila povrede ruke. Godinama je pokušavala da sakrije invaliditet tako što je nosila duge rukave i odbijala je da priča o nezgodi. Razvila je posttraumatski stresni poremećaj, nakon čega najzad kreće putem isceljenja i samoprihvatanja. – Ne samo da sam stekla invaliditet, nego sam ostala bez jednog od roditelja i proživela sam traumu. U procesu isecljivanja iskusila sam potpuno otelotvorenje onoga što mogu da budem i ko zaista jesam. Mesec ponosa tiče se osoba s invaliditetom koje se, kao i ja, zaljubljuju u sebe. Tifani se nada da je to mesec za slavljenje malih pobeda i životnih radosti, na primer, toga što je naučila kako da ukovrdža kosu koristeći stopalo. Nada se da je moguće uneti ponos u pojam invalidnosti, osvestiti ejbilizam i diskirminaciju. – Želim da se ljudi suprotstave onome što kreira ejbilizam i onome zbog čega ne vole reč invalidnost, jer u realnosti nema ničeg lošeg ni pogrešnog u tome što ste osoba s invaliditetom.
Rebeka Kokli kaže da je imala sreće da odrasta u porodici u kojoj se nije osećala drugačijom ili izopštenom. Ona i njeni roditelji imaju ahondroplaziju, poremećaj rasta kostiju koji rezultira niskim rastom. Iako većina njenih prijatelja s invaliditetom nije bila dobrodošla u svojim zajednicama, bili su dobrodošli u njenom domu. Rebeka i danas, kako u privatnom, tako i u profesionalnom radu, teži da svima obezbedi sigurno mesto. Za nju se Mesec ponosa ne odnosi samo na prihvatanje invaliditeta, nego i na učenje o tome kako voleti sebe u teškim danima. – Za mene to nije samo mesec kada slavimo invalidnost, nego i podsetnik da će biti dana u kojima nećemo toliko voleti svoje invaliditete i da je to u redu.
Džesika Ping-Vajld smatra da zajednica osoba s invaliditetom nije dovoljno vidljiva, niti ima podršku oopšte populacije. Zato u Mesecu ponosa apeluje da se glasovi osoba s invaliditetom čuju i da budu glasni. Džesika živi sa retkim nasledniim sindromom koji prouzrokuje nerazvijenost ili odsustvo udova, kao i zapaljenja kože. Za nju je Mesec ponosa važan, jer svako zaslužuje da se oseća dobro u sopstvenoj koži i svako na drugačiji način doživaljava invaliditet. Zajednica je diverzivna i svako zaslužuje sopstveni glas. – Za mene ovaj mesec znači mnogo toga. To je prilika da osobe s invaliditetom ispolje svoje vrednosti – nešto što ne radimo često izvan svojih zajednica – da se okupimo i osnažimo jedni druge. Možda najvažnije: vreme je da zajedno napravimo buku u borbi za pravdu za osobe s invaliditetom.
Zastava ponosa osoba s invaliditetom
Zastavu ponosa kreirala je En Magil, sa željom da simbolično predstavi različite aspekte života s invaliditetom. Crna pozadina zastave predstavlja osobe koje su preživele ejbilističko nasilje ili nasilje na protestima. Cik-cak oblik odabran je kao simbol koji pokazuje kako su se osobe s invaliditetom morale prilagođavati svetu koji se njima obično ne prilagođava. Ujedno predstavlja borbu protiv stigmatizacije invalidnosti. Pet boja na zastavi predstavljaju različite vrste invaliditeta: mentalna stanja, fizičke invaliditete, intelektualne i razvojne invaliditete, nevidljive i nedijagnostikovane invaliditete i senzorne invaliditete. Paralelne pruge predstavljaju solidarnost u slavljenju zajednice osoba s invaliditetom i jedinstvenih različitosti unutar nje.
