- Gotovo četvrtina dece širom sveta odrasta sa barem jednim roditeljem koji ima neku mentalnu bolest.
- Deca se mogu plašiti roditelja u tom stanju, a novo istraživanje pokazuje da su u neprekidnom traganju za sigurnošću.
- Mnoga odrasla deca su u konfliktu između odgovornosti prema roditelju i stremljena ka samorealizaciji.
Procenjuje se da 23% dece širom sveta odrasta uz barem jednog roditelja koji ima neku mentalnu bolest. Tek poslednjih godina istraživači i lekari ovom fenomenu posvećuju pažnju. Životi ove dece mogu biti ispunjeni strahom, nepredvidivošću i trajnom potragom za sigurnošću. Dok odrastaju, osećaju se nevidljivima i nose nevidljive rane.
Kako odrastanje sa roditeljem koji ima mentalnu bolest utiče na celokupan život deteta? To je bila tema istraživanja koje su sproveli Deborah Metz i Johannes Jungbauer na Institutu za istraživanje zdravlja i socijalnu psihijatriju u Nemačkoj. Preciznije, istraživače je zanimalo kako odrasla deca daju smisao iskustvima iz detinjstva i koje dugoročne posledice bolest roditelja ostavlja na životni put deteta.
Za potrebe istraživanja intervjuisano je 18 učesnika (15 žena i 3 muškarca) starosne dobi između 26 i 64 godine. Njih trinaestoro odrastalo je sa mentalno obolelom majkom, troje sa mentalno obolelim ocem, a dvoje sa oba mentalno obolela roditelja. Njihove dijagnoze su različite: šizofrenija, depresija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, zavisnost od alkohola.
Svim učesnicima postavljeno je opšte pitanje: – Kakvo je vaše iskustvo odrastanja sa roditeljem koji ima mentalnu bolest? To je bilo polazište za dodatna pitanja o individualnim iskustvima, a potom su narativi analizirani i kodirani.
Šta je istraživanje otkrilo? Uticaj mentalnog stanja roditelja ostavlja ogroman trag na razvoj i život deteta.
Iskustva iz detinjstva
Svi učesnici sećaju se detinjstva kao stresnog i napetog perioda. Često su se osećali nesigurno i zbunjeno jer nisu mogli da razumeju postupke i ponašanja svojih roditelja. Kao deca, nisu imali sposobnost da razumeju bolest i specifičnosti koje prate ta stanja. Nedostajala im je sigurnost u domu i osećali su se nemoćno pred raspoloženjima i ponašanjem roditelja.
Osnovna emocija tokom njihovog odrastanja bio je strah. Mnogi su se plašili odvajanja od roditelja ili od njihovog gubitka.
– Uvek sam mislila da će doživeti fatalnu saobraćajnu nesreću, da će biti napadnuta ili da će nestati bez traga. Osim toga, često je govorila da će se ubiti.
(46 godina, ćerka majke sa graničnim poremećajem ličnosti)
Razvoj tokom adolescencije
Tokom tinejdžerskog perioda stres i napetost se nastavljaju. Zapravo, učesnici su često osećali da im je dat zadatak da budu roditelji svojim roditeljima. Bili su preplavljeni odgovornostima i zaduženjima, zbog kojih su se osećali usamljeno i bespomoćno.
Mnogi su iskusili konflikt između izgradnje sopstva i preuzimanja odgovornosti za roditelje. Neki su ostali blizu roditeljskog doma i nakon što su odatle otišli, kako bi mogli da pomažu roditeljima kad bude potrebno. Drugi su žudeli za autonomijom i odselili se, najčešće radi daljeg obrazovanja.
– Osetila sam ogromno olakšanje kad sam otišla da pohađam stručnu školu u drugom gradu, jer sam prvi put mogla da pobegnem od atmosfere u porodici i osećaja stigmatizacije. Tamo niko ništa nije znao o mojoj prošlosti. Bila je to nova šansa, novi početak mog života.
(42 godine, ćerka majke sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem)
Lična i porodična pitanja u odraslom dobu
Ne iznenađuje što sav taj teret nije jednostavno nestao sa odrastanjem. Naprotiv, u odraslom dobu, učesnici su suočeni sa još intenzivnijim izazovima na planu upravljanja roditeljskim stanjem i razvoja sopstvenog života.
Većina učesnika morala je da balansira između preuzimanja odgovornosti za roditelja i težnje ka samorealizaciji. Teret je bio posebno težak u periodima akutnih epizoda.
– Imala sam 36 godina, majka me je pozvala rano ujutro. Odmah sam osetila da ima još jednu psihotičnu epizodu. To me je zateklo potpuno nespremnu, činilo mi se da mi se izmiče tlo pod nogama. Čitava drama mog detinjstva jurila je ka meni brzinom voza. Bilo je užasno, kao flešbek. Imala sam osećaj da me sustižu sva teška sečanja iz detinjstva. Preplavile su me slike koje sam potpuno potisnula.
(64 godina, ćerka majke sa šizofrenijom)
Mnogi učesnici su osetili da nemaju pravo na sopstveni život, nego da moraju da se brinu o roditeljima. Neki su ispoljili bes kad su shvatili da njihove potrebe nisu ispunjene u detinjstvu, a drugi su ispoljili pozitivne osobine prema roditeljima, kao što su zahvalnost i ljubav.
Na kraju istraživanja date su preporuke za terapijski rad sa osobama koje su odrastale sa roditeljima koji imaju mentalnu bolest.
https://www.psychologytoday.com
