Umesto što decu s autizmom savetujemo da uspostavljaju prijateljstva na neurotipičan način, šta bi se dogodilo ako ih pitamo šta oni zaista žele od prijateljstva? Istraživačica Erinn Finke deli svoja otkrića o ovoj temi.
Stručnjakinja za govorno-jezičku patologiju: Podignite ruke ako poznajete roditelja koji je tražio pomoć u socijalizaciji svog deteta s autizmom. Držite ruku gore ako ste se zbog toga pitali kakve ciljeve da postavite.
Dok sam radila u školi, moj odgovor je bio u pisanju ciljeva za učenje socijalnih veština. Imala sam teoriju da će to pomoći mojim učenicima iz spektra da poboljšaju interakcije sa vršnjacima, kao i društvenu prihvatljivost tih interakcija. Ohrabrivao me je napredak koji sam često uočavala na našim časovima. Na primer, mnogi od mojih učenika mogli su da učestvuju u većem broju razgovora, da postavljaju pitanja s fokusom na sagovornika, da prikladno pozdravljaju nove sagovornike i da signaliziraju kada žele da prekinu komunikaciju.
Napredak koji sam primećivala bio je u skladu sa istraživačkom literaturom o efikasnosti intervencija u socijalnim veštinama. Radovala sam se što ću svoja zapažanja podeliti sa roditeljima na našem sledećem sastanku, ali sam bila iznenađena što su roditelji ponovo izražavali podjednaku zabrinutost zbog nedostatka prijateljskih veza kod svog deteta. I opet, tražili su podršku školskog tima da poradi na tome.
Bilo je jasno da učenje socijalnih veština ne rezultira povećanjem prijateljstava kod dece s autozmom. Morala sam da preispitam svoj pristup, ali nisam znala odakle da počnem, niti kako da strukturiram plan intervencije.
Nakon što sam doktorirala, započela sam istraživački program da bih otkrila kako da podržim decu iz spektra da sklapaju i održavaju prijateljstva. Ono što sam naučila iz sopstvenih istraživanja, kao i iz novih studija koje su sproveli drugi, dovelo me je do potpuno novog koncepta prijateljstava dece s autizmom – zasnovanih na onome što njima odgovara, u njihovom prirodnom okruženju, a ne na onome šta mi mislimo da bi funkcionisalo, niti na onome što vidimo kod njihovih neurotipičnih vršnjaka.
Zašto su prijateljstva važna?
Možda su neki od vas pred istom zagonetkom, dok pokušavate da ustanovite ishode prijateljstava za decu iz spektra. Postala mi je misija da istražujem kako da, kao stručnjaci za govorno-jezičku patologiju, poboljšamo rezultate u ovoj oblasti. Kad sam započinjala ovaj posao, razmišljala sam o složenosti prijateljstava: o njegovim mnogim nematerijalnim aspektima i različitim nivoima kvaliteta i intenziteta, od poznanika do najboljeg prijatelja. Razmišljala sam o tome koliko je važno deliti zajednička interesovanja i šta je potrebno za održavanje dugoročnog prijateljstva.
Dok sam čitala i razmišljala, jedna misao se isticala: prijateljstvo nije veza koju možemo iznuditi. Imajući to na umu, pitala sam se da li je prijateljstvo uopšte realan cilj intervencije. Ako jeste, koje bismo aspekte tog maglovitog procesa uspostavljanja i održavanja prijateljstva mogli uključiti u intervenciju, a da ishod bude merljiv?
Vratila sam se onome što je do sada otkriveno o prijateljstvima: da je ono bitno za kvalitet života – veza je duboka i sveprisutna – i da su međuljudski odnosi i socijalna inkluzija presudni za lični osećaj blagostanja. Opisi kvaliteta života u istraživačkoj literaturi često obuhvataju tri dimenzije:
- Imati, uživati u ekonomskim resursima, stanovanju, zaposlenju, zdravstvu i obrazovanju.
- Voleti, uključujući vezanost za zajednicu, porodicu, prijatelje i radne kolege.
- Biti, uključujući samoopredeljenje i mogućnost za razonodu i uživanje u prirodi i drugim aktivnostima za ublažavanje stresa.
Kako prijateljstva funkcionišu
Koliko god da je prijateljstvo važno, u njemu je mnoštvo toga što nije odmah očigledno. Razumevanje tih složenosti od suštinske je važnosti za podršku učenicima s autizmom. Evo nekoliko ključnih principa koje treba uzeti u obzir:
- Socijalne interakcije su translatorne prirode. Relacijske uloge (socijalni status) osoba uključenih u interakciju (kao i njihov kontekst) u velikoj meri utiču na uspeh tih interakcija. Komunikacija se drukčije odvija zavisno od toga da li su dve osobe istog socijalnog statusa ili ne. Na primer, nastavnik i učenik će komunicirati drugačije nego dva učenika istog socijalnog statusa i uporedivih interesovanja i životnih iskustava.
- Lični faktori i sličnosti u čvrstoj su sprezi sa prijateljstvom. Veštine, sposobnosti, znanja i preferencije dve osobe u interakciji utiču na verovatnoću slapanja prijateljstva. Međutim, u tretmanima koji su usmereni na socijalizaciju i uspostavljanje prijateljstava, osoba s autizmom obično je jedini učesnik. Ovo implicira da su poteškoće u stvaranju i održavanju prijateljstva svojstvena veštinama i sposobnostima (ili nedostatku istih) osobe iz spektra.
Pristup jedan na jedan zasnovan je na deficitu veština i proizilazi iz tradicionalne istraživačke literature koja kaže da osobe s autizmom imaju poteškoće u stvaranju i održavanju važnih društvenih odnosa. Takve studije ukazuju na kvalitativne (kako prijatelji deluju i stupaju u interakciju jedni sa drugima) i kvantitativne (broj prijatelja koje osoba iz spektar ima) razlike u prijateljstvima koje osobe s autizmom održavaju. Istraživanja često preporučuju podučavanje osoba iz spektra socijalnim i drugim veštinama ili podučavanje vršnjačkim strategijama za stupanje u interakciju sa osobama iz spektra.
Koristila sam oba klinička pristupa. Ali nisam primetila da ijedan od njih poboljšava prijateljske veze mojih učenika, uprkos tome što su savladali socijalne veštine i uprkos činjenici da su njihovi neurotipični vršnjaci naučili kako da stupe u interakciju s njima.
Ono što sam primetila na časovima u skladu je sa objavljenim istraživanjima koja ukazuju na procep između učenja socijalnih veština i formiranja prijateljstava. Nadalje, podučavanje neurotipičnih učenika strategijama za interakciju sa osobama iz spektra stvorilo je razlike u percepiranju socijalnog statusa između neurotipičnih učenika i učenika s autizmom.
Ako model ne odgovara…
Postavlja se očigledno pitanje: Zašto su postojeći modeli intervencije neefikasni ili nedovoljni u negovanjju prijateljstava u iskustvima osoba iz spektra? Znamo da osobe s autizmom žele da imaju prijatelje. Većina njih ima barem jednog prijatelja i, mada mnogi kažu da ih žele više, često imaju jedinstvene pojmove prijateljstva. Na primer, u istraživanju koje sam sprovela, vidim sklonost ka interakcijama sa drugima u zajednički preferiranim aktivnostima, kao što je igranje video igre umesto, recimo, odlaska na kafu.
Mnoge mlade osobe s autizmom koje smo anketirali istakle su da preferiraju manje fizičke i emocionalne bliskosti u svojim vezama. Izrazili su malo sklonosti ka dubokim razgovorima ili aktivnostima zasnovanim na razogovru, u poređenju sa neurotipičnim vršnjacima. Međutim, izrazili su snažnu želju za prijateljima koji dele slična interesovanja i sa kojima bi imali šta da rade.
U osnovi, navedena studija je otkrila nedostatak podudarnosti u sklonostima i praksama između neurotipičnih osoba i osoba iz spektra. A podudarnost u preferencijama i praksi kako biti prijatelj i ponašati se u prijateljstvu važna je za intenzitet i dugoročnost prijateljstva. Povećana podudarnost verovatno objašnjava zašto veći procenat osoba s autizmom izjavljuje da prijateljstva pronalaze unutar spektra.
S obzirom na jaz u podudarnostima i očigledna ograničenja modela podučavanja socijalnih veština, kako efikasno podržati održavanje prijateljstava za osobe s autizmom? Prvo ih možemo pitati šta više vole i vrednuju u svojim prijateljstvima. Drugo, možemo preći sa pristupa zasnovanog na deficitima na pristup zasnovan na preferencijama. Fokus je na tome kako osobe s autizmom žele da se ponašaju u okvirima prijateljstva i da ga održavaju, a ne na tome da uče kako da se uklapaju u neurotipične norme i prakse. Ovo nam daje nov način da razmišljamo, razgovaramo i kreiramo intervencije u aspektima prijateljstva. Ujedno nam daje alate za vođenje edukatora, roditelja i drugih članova tima.
Promena prakse
Našli smo se na preseku istraživanja i kliničke prakse. Zapravo, još uvek ne znamo kako da ove informacije prevedemo u stvarni život osoba iz spektra – kako će se one manifestovati tokom sklapanja prijateljstava. Nije poznato da li se i koliko o ovim preferencijama može pregovarati, kako bi se našao zajednički jezik. Ali do sada znamo da različite sklonosti igraju važnu ulogu u formiranju prijateljstva. Predlažem da kroz tu prizmu sagledamo i podržimo osobe iz spektra.
Ovo su neke od potencijalnih mogućnosti:
- Razmišljajte o tome kako se prijateljstva formiraju van konteksta intervencije i kako su kulturološki konstruisana. Razmišljajte šire od unapred zacrtane ideje prijateljstva. Razgovarajte sa osobama iz spektra o njihovim idejama prijateljstva i šta za njih znači biti prijatelj.
- Pronađite načine da okupite neurotipične mlade osobe i osobe iz spektra u prirodnom kontekstu i na osnovu nekog zajedničkog interesovanja koje imaju. Izdvojte aktivnosti za koje znate da su zanimljive i motivišuće učenicima iz spektra – na primer, igranje video igara – i nastojte da u te aktivnosti uključite neurotipične učenike sa zajedničkim interesovanjem.
- Ako je moguće, pokušajte da uparite učenika iz spektra sa potencijalnim prijateljima. Neka to bude zasnovano na sličnim interesovanjima i sklonostima, kao i na verovatnoći da će interakcija imati pozitivan ishod. (Naravno, možemo primetiti podudarnost i podstaći interakciju, ali ne možemo iznuditi prijateljstvo.) Ujedno, budite otvoreni ako učenici s autizmom preferiraju interakciju sa drugim učenicima iz spektra. Prijateljstvo sa neurotipičnim vršnjacima nije vrednije od prijateljstva sa nekim drugim.
- Pobrinite se da učenicima iz spektra bude prijatno da se usredsrede na zajednička interesovanja ili aktivnosti sa drugima – na primer, obezbedite fizičku distancu ako je potrebno. U jednoj studiji, koja je ispitivala šta mladi s autizmom uživaju da rade sa vršnjacima, najbolje rangirane aktivnosti bile su igranje video i društvenih igara, uz fizičke aktivnosti (fudbal) i igranje na računaru. U stvari, osećaj druženja bio je najjači kad su igrali video igre na mreži sa prijateljima. To je možda zato što je to situacija u kojoj im je omogućeno da stupaju u kontakt sa prijateljima, uz održavanje fizičke distance.
Mogli biste da osnujete inkluzivni klub za igranje igara (društvene, sportske, video i druge igre). Posmatrajte šta se događa, imajući u vidu različita interesovanja učenika i način na koji provode vreme. Obratite posebnu pažnju na učenike koju su zainteresovan za istu igru ili za isti tip igre. Razgovarajte sa učenicima o njihovim iskustvima u klubu i iskoristite te razgovore za razumevanje nijansi prijateljstava i osmišljanje strategija za njihovo uspostavljanje. Onda možete predložiti način za pokretanje interakcije i razvijati ideje za teme razgovora (uz potencijalno učenje drugih tradicionalnih socijalnih veština, gde se pokaže potreba). Zapamtite da se preferencije i stilovi prijateljstava razlikuju među učenicima i da ne postoje konačna pravila o tome kako prijateljstvo treba da izgleda.
Na kraju, naglasila bih da je prijateljstvo prijateljstvo i da je magično. Obrađujte ga tamo gde možete, ne osuđujte i ne pokušavajte da kontrolišete. Jednostavno podržite svoje učenike, posmatrajte i podučavajte ih veštinama kada je to potrebno – u prirodnom kontekstu.
