Alice Wong je aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom iz San Franciska. Osnivačica je i direktorka projekta Disability Visibility, onlajn zajednice posvećene kreiranju, deljenju i osnaživanju kulture i medijskih sadržaja o invalidnosti. Alice je bila članica Nacionalnog saveta osoba s invaliditetom koju je imenovao predsednik Obama.
San Francisko je epicentar ogromne, žive i aktivne zajednice osoba s invaliditetom. To je srce pokreta za samostalni život. Postoji velika zajednica osoba s invaliditetom, koja je kao i bilo koja druga zajednica, i kada ste viđeni, vibracija je drugačija.
Govoreći u svoje ime, rekla bih da je internet promenio pravila igre: mogućnost da imate sopstveni blog, da imate nalog na društvenim mrežama. Toliko je zaista zanimljivih umetnika sa invaliditetom, običnih ljudi koji kreiraju sadržaj. Ne moramo da pišemo članke i da držimo fige da ih urednici prihvate. Možemo sami da objavljujemo sopstvene tekstove. To mnogim marginalizovanim zajednicama daje bazu. Iako društvene mreže imaju svoje rizike. Kao vatra u kontejneru.
Kad govorim o vidljivosti, ne premazujem je šećernom glazurom. Radi se o tome da se osećate ugodno u sopstvenoj koži. Činjenica da ima ljudi koji pričaju svoje priče o vidljivosti pomaže drugima, onima koji još uvek pokušavaju da shvate kako da to urade. Da znaju da nisu sami. Od pomoći je videti sebe predstavljenim na različite načine.
Super je zanimljivo posmatrati kada se osobama bez invaliditeta nešto iznenada oduzme: – Pa, to je nepravedno! Šta ćemo da uradimo? Bože, ne mogu da verujem! Morao nešto da preduzmemo! Odjednom postoji kapacitet. Ali, kada osobe s invaliditetom nešto traže, obično se dogodi nekoliko stvari. Obično nam se ne veruje, ili se samo žalimo, ili tražimo previše.
Pandemija je pokazala šta rasisti, ksenofobi i ejbilisti zaista osećaju prema ljudima u našoj zajednici. To se ujedno posmatra kao prihvatljiv gubitak. Zar ne? Ne vidim da država zaista reaguje priznajući sistemsku nejednakost. Ljudi u zatvorima umiru alarmantnom brzinom. Zašto bismo se uopšte bavili ljudima iza rešetaka? Ne možemo ih ni videti. Odvojeni su od nas i kad tome dodate sistem koji održava segregaciju, to dopušta obezvređivanje ljudi ili da, jednstavno, ostanu nevidljivi. A to su crnci, stariji ljudi, osobe s invaliditetom. Sve je isprepleteno.
Čini mi se da ne vidimo dovoljno radosti. Jedan od načina da ostanemo živi je da pronađemo radost jedni u drugima. To je ono što mi je pomoglo: odnosi sa drugima, odvajanje vremena za sebe, uživanje u dezertu. Da, moramo napraviti prostora za radost i uživati u onome što možemo. Jer ima radosti u invaliditetu. A to se protivi svim glavnim idejama i prikazima. Ako razgovarate sa ljudima koji imaju invaliditet, to je kao: – Živim svoj život najbolje što mogu. Baš kao i svi ostali. Očekivanja koja drugi imaju od nas su super, super toksična. To je nešto što treba dekonstruisati.
