Mere zaštite za rizične grupe među kojima su žene autohtonog stanovništva, žene s invaliditetom i trans žene svima su od koristi, kažu aktivistkinje iz Australije.
Marš za pravdu okupio je 100 000 žena koje su protestovale protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama. Predale su peticiju Parlamentu i čulo se na hiljade glasova žena koje su preživele nasilje. Šta treba da usledi?
Janine Hendry, jedna od vodećih organizatorki Marša za pravdu kaže da su žene koje su pokrenule masovni protest svesne da treba momentalno iskoristiti priliku kako bi se postigla trajna promena.
– Sa #MeToo pokretom u SAD i Velikoj Britaniji vidimo da vlade zaista rade na primeni zakona o seksualnom uznemiravanju žena na radnim mestima. To se nije dogodilo u Australiji. Započeta je kulturološka promena, ali zapravo nije bilo ničeg što bi je podržalo – rekla je. – Pošto sada imamo tako veliku bazu i veliki zamah, koristićemo te mreže kako bismo pozvale vladu na odgovornost, da počnu da sprovode neophodnu strukturnu reformu.
Peticija koja je predata Parlamentu sadrži 10 zahteva, među kojima je donošenje federalnog zakona o rodnoj ravnopravnosti i podizanje procenta javnog finansiranja za sprečavanje rodno zasnovanog nasilja u skladu sa najboljim svetskim praksama.
Finansiranje usluga za žene autohtonog stanovništva nosi benefit za sve žene
– Pokret se nadalje mora usredsrediti na to da žene autohtonog stanovništva i druge žene u nepovoljnom položaju dobiju jednak udeo u bilo kom dodatnom finansiranju – rekla je Lidia Thorpe ispred stranke Victorian Greens. – Bila sam u mnogobrojnim situacijama u kojima sam doživela muško nasilje, tražila sam pomoć, pomoć je sranje, policija je sranje… situacija je potpuno drugačija za crne žene u ovoj zemlji. Moramo da se nosimo s tim, sloj po sloj. Moramo imati resurse za pristup odgovarajućim uslugama, a usluge koje odgovaraju nama odgovaraće svima.
Peticija i Marš za pravdu su u velikoj meri reakcija na vladin odgovor na tvrdnju da je Brittany Higgins, službenica Liberalne stranke, silovana u Parlamentu, kao i na još jednu tvrdnju da je državni tužilac Christian Porter silovao šesnaestogodišnju devojku kad je imao 17 godina – što on negira.
Mnogi zahtevi peticije usredsređeni su na kulturološke promene i unapređenje rodne zastupljenosti u Parlamentu, a Lidia Thorpe je izjavila da veruje da pokret sada treba da usvoji širi pristup, kako bi se rešavali problemi žena autohtonih naroda. Rekla je da je primena preporuka Kraljevske komisije o Aboridžinima koji su umrli u pritvoru prvi korak ka zaštiti Aboridžinki od rodno zasnovanog nasilja.
– Žene štite nasilnike, jer su zabrinute da će se prijava završiti njegovom smrću – rekla je. – Crne žene zapravo ne traže pomoć policije ili vlasti, jer smo tada kriminalizovane, pa moramo da biramo da li ćemo zaštititi svoju decu ili sebe.
Izveštaj Australijskog instituta za zdravlje i socijalnu zaštitu o seksualnom nasilju 2018. godine pokazuje da je kod žena autohtonog stanovništva 32 puta veća verovatnoća da budu hospitalizovane zbog porodičnog nasilja u odnosu na druge žene.
Antoinette Braybrook, predsednica Nacionalnog foruma za sprečavanje porodičnog nasilja i pravnu službu kaže da se visoke stope zlostavljanja dosledno ignorišu.
– Time se guše neophodne hitne akcije i naše žene se ućutkavaju. Niz godina Nacionalni forum poziva federalnu vladu na akcioni plan za borbu protiv nasilja prema Aboridžinkama. To je jedini način da ne ostanu nevidljive.Protest je bio masovan, a ujedno i intersekcijski. To želimo da iskoristimo: da budemo platforma za sve, za glasove svih žena.
Moramo se pobrinuti da niko ne bude izostavljen
Transrodna aktivistkinja Sally Goldner rekla je da je važno prepoznati da su ne-binarne i transrodne osobe pod znatno većim rizikom od seksualnog nasilja.
– Svedočili smo ogromnim barijerama da ova tema uopšte dospe na videlo i da se ostvare pozitivne preventivne mere za cisrodne, heteroseksualne bele žene, ali moramo da se pobrinemo da nijedna žena ne bude izostavljena. A trans žene do sada jesu izostavljane iz ženskog pokreta.
Aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom, Carly Findlay, kaže da je od vitalnog značaja da žene s ivnaliditetom imaju svoje mesto u ženskom pokretu.
Statistike Australijskog instituta za zdravlje i socijalnu zaštitu pokazuju da jedna od 4 žene s invaliditetom, koje su starije od 15 godina, doživljava seksualno nasilje, naspram jedne od 15 žena bez invaliditeta.
– Neophodno je da osobe sa intelektualnim invaliditetima imaju pristupačne informacije, kao i da se obezbede pristupačni prostori za žene koje su primorane da pobegnu od kuće – rekla je Carly Findlay.
Na Maršu za pravdu mnoge govornice su istakle da je finansijska nezavisnost ključni faktor za izlazak žena iz nasilja. Carly Findlay je naglasila da je to područje u kome feministički pokret mora podržati žene s invaliditetom, jer je stopa nezaposlenosti nesrazmerno visoka među osobama s invaliditetom. Takođe je primetila da zastupanje seksualnih prava i pristanka često isključuje žene s invaliditetom.
– Pristupačno seksualno obrazovanja u školama za osobe sa intelektualnim invaliditetom je neophodno. Treba da znaju da mogu da kažu ne i da ne znači ne. Kako kaže Flavia Dzodan: moj feminizam će biti intersekcijski ili će biti sranje. To često zaboravljamo.
