Moja sestra Ana i ja, jedne hladne prolećne večeri, otputovale smo iz rodne Crne Gore u Beograd. Napustile smo svoj dom ne noseći ništa, osim garderobe na sebi. To putovanje nam je bila jedina nada za budućnost. Autobus je bio ispunjen do poslednjeg mesta. Slično koloni, lagano su kroz misli klizila pitanja i odgovori. Na tren, nestrplјivi uzdasi su presecali tišinu koja je izgledala sasvim neprirodna. Titravi prsti čupali su rese šala. Melanholična tuga me je slamala. Napetost je stezala srce i dušu. Bližio se kraj, a svaki kraj sluti novi početak.
Otvorila sam oči i ugledala sivkastu svetlost koja se prosula po prozorima. Na odredište smo stigle rano u zoru. Umorna od dugog puta, nesigurnim hodom sam se približila izlazu. Vrata autobusa su se otvorila, trebalo bi da koraci nastave ka novom životu, da se utope s njim. Možda naše odluke u presudnim trenucima čine smisao postajanja. Kiša boje čađi, šarala je iz oblaka, vetar je tresao grane drveća, niz ulicu se kretala kolona lјudi. Za trenutak smo zastale razmišlјajući kuda da odemo. Imale smo malo novca. Pomisao na to je pojačavala osećaj neizvesnosti. Gde ćemo se smestiti? Novac, sigurnost, zaposlenje, to nam je bilo potrebno.
Ana je imala šesnaest godina, krupne kestenjaste oči i prefinjeno lice. Kosu je gotovo uvek vezivala u rep. Slabo je jela, što je bio razlog njene mršavosti koja joj je dobro pristajala. Pogledom je lutala i najednom ugleda trafiku. Krenula je k njoj da kupi novine u kojima su oglasi. Mamio nas je miris peciva iz obližnje pekare. Ušle smo i kupile pogačice za doručak. Odabrala je mesta za jednim stolom blizu peći, da bismo se ugrejale. Dok smo uživale u toplim pogačicama, sestra je čitala oglase i obeležavala sobe koje bi nam odgovarale. Kada je kiša prestala, krenule smo do Zelenog venca. Autobusom broj 14 odvezle smo se do škole za učenike oštećenog vida Velјko Ramadanović u Zemunu. Profesor elektrotehnike, Tihomir Stanojević, koji me je zaposlio, sedeo je u čelu dugačkog stola. Tokom vožnje, Ana je još jedanput pročitala profesorove reči. Uskoro ćeš početi da radiš u firmi „Centrotekstil“, pa bi bilo poželјno što pre da dođeš. Dok sam stajala ispred profesora Tiće, kako smo ga od milošte zvali, srce mi je bilo nemirno. Osetila sam iskrenost u njegovom glasu.
Ako nemate gde da se smestite, možete kod moje porodice dok ne nađete stan.
Bio je korektan, nesebičan, pažlјiv, human čovek i odličan predavač. Umeo je da prenese znanje učenicima. Sećanja su navirala. Slušala sam njegova predavanja sa strahopoštovanjem, hvatala beleške trudeći se da mi ne promakne nijedna reč. Na ovaj način nagrađena sam za svoj trud tokom školovanja. U toku razgovora, naravno, bile su prisutne trema i nelagoda. Sve što je u vezi s poslom jeste stresna situacija. Razgovor od velikog značaja protekao je uspešno. Zahvalih mu se na odvojenom vremenu i pozdravismo se srdačno.
Zakoračismo napolјe u suncem okupan dan. Satima smo nepoznatim ulicama tražile sobu za stanovanje i udisale vazduh pun smoga.
Često smo nailazile na lјude kojima nisam odgovarala. Bilo je raznih komentara. Ona ne vidi, pogaziće mi cveće ili uplašiće mi papagaja, pa će pobeći. Kako se bližila noć, rasla je u nama uznemirenost. Pitale smo se gde ćemo zanoćiti. Vozile smo se autobusima do ponoći, a zatim se skrivale u Zemunskom parku. Oštra hladnoća uvlačila nam se u kosti. Šapati su nam zamirali. Bojale smo se da nam se istovremeno ne prispava, jer je jedna morala da ostane budna. Žuti snopovi svetilјke osvetlјavali su klupe u parku, koje smo menjale tokom noći. Nakon pet dana hodanja gradom u potrazi za stanom, sretosmo drugaricu Ginu iz srednje škole. Ona nas je pozvala kod sebe na konak, u svoju podstanarsku sobicu. U kasnim večernjim satima krišom smo ušle da nas ne primeti njena gazdarica. Naspavane posle toliko besanih noći, osetile smo novu snagu i želјu da krenemo dalјe.
Kad smo konačno došle na odredište, dočekala nas je otvorena kapija. Prošle smo kroz dvorište do sledeće kapije, gde smo pozvonile. Sredovečna dama nam je otvorila vrata i lјubazno nas pozvala da uđemo. Beše to kuća propale fasade, građena dvadesetih godina prošlog veka. Iza nje, u dvorištu, nalazile su se pomoćne prostorije s uzanim prozorima u kojima je smeštala samice. Odvela nas je u letnju kuhinju kroz koju se prolazilo u špajz.
Evo, to su sobe koje izdajem. U ovoj prvoj ćete stanovati vas dve, u drugoj će biti Marta.
Ništa nam drugo nije preostalo, već tu da se skrasimo. Zapahnuo nas je miris užegle masti. U prostoriji je stajala prlјava sudopera, naftarica, stari orman sa nabreklim vratima od vlage, sto i dva gvozdena kreveta, dok je u Martinom špajzu jedva stao krevet, uz policu na kojoj je odlagala odeću. Gazdarica Zora je donosila svoje prlјavo posuđe u naš prostor i spuštala ga u sudoperu izgovarajući se da će doći kasnije da ga opere. To kasnije, odlagalo se satima. Neprijatan miris se širio. Ana bi zasukala rukave i svakodnevno prala njeno posuđe. Jednom joj dojadi to pranje sudova, pokupi ih onako prlјave, iznese u dvorište i stavi na sto. Bata, Zorin sin, voleo je izjutra da šutira loptu u dvorištu. Ana se približila prozoru i posmatrala ga. Pretpostavlјala je šta će se dogoditi. Tek što je šutnuo loptu, ona je udarila u sto. Čaše i tanjiri su se raspršili u paramparčad. Grohotom smo se smejale. Plan je uspeo. Posle toga, gazdarica više nije donosila posuđe kod nas već ga je prala u svojoj kuhinji.
Emilija Matić rođena je 1953. godine u Mojkovcu (Crna Gora). Kako je u šestoj godini života izgubila vid, završila je osnovnu školu za decu i omladinu oštećenog vida u Risnu i Podgorici. U Zemunu je završila Srednju elektro-tehničku školu, a potom se zaposlila u Centrotekstilu, gde je radila do penzionisanja. Poeziju piše od ranog detinjstva. Prisutna je u časopisima i zbornicima, a na književnom konkursu Jovan Nikolić nagrađena je prvom nagradom (2012). Do sada je objavila četiri zbirke pesama: Kuda me vode puti (2008), Snaga nežnosti (2012), Priziv i odziv (2016), U plavom obzorju. Ove godine iz štampe je izašla njena prva zbirka priča pod nazivom Suza ima boju. Emilija živi i stvara u Beogradu.
