Šta sve treba uraditi kako bismo kreirali zaista inkluzivno društvo i servise podrške za LGBTQ osobe s invaliditetom? Lauren Gerken je lezbejka iz Australije, živi sa cerebralnom paralizom i govori o svom iskustvu ukrštenih identiteta, o tome koliko se oseća bezbednom i kakvi servisi podrške postoje za LGBTQ osobe s invaliditetom izložene nasilju.
Imam cerebralnu paralizu, drugačije se krećem i imam drugačiji govorni obrazac. Kao što nijedna lezbejka nije ista, tako ni osobe s cerebralnom paralizom nisu iste. Kao lezbejka sa cerebralnom paralizom osećam se prilično dobro u sopstvenoj koži. Kad to kažem, male stvari imaju veliki uticaj na to koliko mi je udobno ili koliko se osećam bezbednom. Na primer, da li sam okružena ljudima kojima neće biti čudno ako zatražim da mi prenesu piće s jednog na drugo mesto? U celini, rekla bih da Australijanci svesrdno pružaju podršku, kad im to zatražim.
Nekoliko je zabluda koje sprečavaju LGBTQ osobe s invaliditetom da progovore o iskustvim nasilja. Svako ko preživi nasilje prvo se zapita: – Da li će mi verovati? Prva zabluda je da je zlostavljanje nekoga učinilo homoseksualnim ili da je negativno iskustvo sa jednim polom uzrok tome što nas privlači drugi. A tu je i pitanje kompetencije. Ako osoba s invaliditetom doživi nasilje, pogotovo ako je nasilnik osoba bez invaliditeta, društvo ima tendenciju da preispituje da li ta osoba uopšte razume šta je zlostavljanje. Na kraju, tu je još jedno crveno slovo. Gej, invaliditet, žrtva. Sa svakom etiketom povezano je sažaljenje, a ne osnaživanje.
Unutar svog kruga tačno znam kome mogu verovati kad je u pitanju tema nasilja. Znam kome bih mogla da se obratim da mi se tako nešto desi. Upoznata sam sa radom organizacija i grupa koje zastupaju naša prava. Ali, pošto je ovo i dalje tabu tema, ne mislim da je njihov rad dovoljno promovisan i vidljiv.
Važno je da žena koja preživi nasilje zna da to nije njena krivica. Da to nije sama tražila, ni zato što je lezbejka, ni zato što ima invaliditet. Ako joj je potrebna pomoć u svakodnevnoj rutini oblačenja i menjanja odeće, to nikada nije poziv na seks. Žene koje dožive nasilje zaslužuju podršku i pažnju zajednice.
Ne mislim da je savezništvo između gej i strejt osoba nemoguće. Ako me poznajete i treba vam neko s kim ćete porazgovarati o teškom iskustvu, ja sam bezbedno mesto.
Osobe koje se identifikuju kao LGBTQ i imaju invaliditet često su izostavljene iz razgovora o nasilju, uprkos tome što su pod većim rizikom od nasilja i diskriminacije. Veoma lako će se naći u procepu kada su u pitanju servisi podrške, jer zastupnici i terapeuti često neće da rade sa osobama koje imaju intelektualni ili razvojni invaliditet, osoblje u kriznim centrima nije adekvatno obučeno za pružanje podrške osobama s invaliditetom, a diskriminacija u pravosudnom sistemu ne rezultira pravdom.
Istraživanje pokazuje da je stopa invalidnosti veća među LGBTQ osobama u odnosu na osobe koje se ne identifikuju kao LGBTQ, ali servisi podrške, kao ni LGBTQ zajednica, ni dalje ne vode računa o uključivanju osoba s invaliditetom.
