Teško je dokučiti zašto žene s invaliditetom, koje se suočavaju sa centralnim pitanjima ženskih prava, često ostaju na marginama rasprave o rodnoj ravnopravnosti.
Nidhi Goyal
Zakon u Pakistanu dozvoljava muškarcima da imaju do pet supruga. Noori, žena oštećenog vida, udala se u porodicu u kojoj muškarci preferiraju da imaju jednu suprugu, ali se njen muž ponovo oženio, jer ona ima invaliditet. Kasturi, devojka iz Indije koja ima polio, želi da se uda, ali njena majka veruje da je niko neće hteti, jer ona na može da vodi računa o kući.
Žene s invaliditetom čine 5% populacije žena u svetu, ali se smatra da one nisu dovoljno žene. Preispituju se njihove sposobnosti: Ume li da kuva? Može li da ima decu? Preispituje se njihova seksualnost i pravo na jednakost. Ako ne odgovaraju idealizovanim očekivanjima o tome kako žensko telo treba da izgleda, smatraju se nesposobnim da pruže negu i brigu.
Tužno je što se žene s invaliditetom doživljavaju kao slomljene ili manje vredne unutar pokreta za ženska prava, koji veoma sporo otvara postor za njih.
Žene s invaliditetom mogle bi da budu tačka uporišta pokreta za ženska prava. Izazovi s kojima se suočavaju po pitanju identiteta, lepote, dužnosti da brinu, jesu pitanja koja se ističu na agendi ženskih prava. Prijateljica mi je nedavno rekla za ručkom: – Hvala bogu za tehnologiju koja otkriva invaliditet na fetusima – sad je lako rešiti ih se. Kad sam se usprotivila, rekla mi je da je stvar izbora svake žene da li hoće dete s invaliditetom. Interesantno je kako se diskurs izbora percepira u preseku sa invalidnošću.
U zemljama koje ne zabranjuju abortus, invaliditet se često smatra opravdanjem za tu intervenciju. Time se stavljaju u zavadu ženska reproduktivna prava sa pravima osoba s invaliditetom. Pokret za ženska prava tvrdi da žena ima pravo na izbor. Pokret za prava osoba s invaliditetom kaže da je abortus eugenička vežba, iznova potvrđuje mitove i održava stigmu oko osoba s invaliditetom.
Umesto da se radi na kreiranju strukturne i sistemske podrške, kao što je pristupačnost obrazovanja, radnih mesta i javnih prostora, na smanjenju barijera s kojima se osobe s invaliditetom i njihove porodice suočavaju, primarni pristup je da se spreči rođenje deteta s invaliditetom.
Posledično tome, za aktivistkinje u oblasti zdravlja i ženskih prava ekstremno je teško kad se pojavi neki virus kao što je zika, jer smo bombardovani porukama o razarajućem uticaju na fetalne anomalije, umesto da govorimo o boljoj podršci. Sramota je da se fetusi sa invaliditetom koriste za otvaranje diskusije o pravu na abortus, a s druge strane ih koriste i grupe koje se zalažu za zabranu abortusa – što je politička igra u kojoj je zalaganje za prava osoba s invaliditetom na gubitku.
Žene s invaliditetom često ne mogu ni da ostvare seksualna i reproduktivna prava, kao ni pravo na roditeljstvo. U poznatom slučaju iz Indije, žena sa razvojnim invaliditetom je silovana, zatrudnela je i želela je da zadrži bebu. Ali je zakonodavni sistem osporio njeno pravo na izbor. Jedino su je aktivisti za prava osoba s invaliditetom podržali.
U Kolumbiji je ustavni sud odlučio da žene s invaliditetom mogu biti podvrgnute prisilnoj sterilizaciji, zbog nedostatka mentalnog kapaciteta da donose odluke o reproduktivnim pitanjima ili da se zaštite od neželjene trudnoće usled seksualnog zlostavljanja. Gotovo se niko nije bavio pitanjem kako da ih prvenstveno zaštiti od seksualnog nasilja.
Da se žena bez invaliditeta podvrgne prisilnom abortusu ili sterilizaciji, da je odvoje od bebe, pokret za ženska prava bi protestovao, zar ne?
Ženama s invaliditetom potrebna je veća podrška ženskog pokreta – naročito kad je reč o seksualnim i reproduktivnim pravima – nego podrška pokreta osoba s invaliditetom kojim dominiraju muškarci.
Treba uraditi više. Otvaranje prostora za žene s invaliditetom unutar ženskog pokreta je potrebno i dobro, ali mejnstrim i margina treba da se stope kako bi se formirao ujedinjeni pokret za ženska prava. Moramo postati jedno, da nijedna žena ne bi bila izostavljena.
Nidhi Goyal, aktivistkinja iz Indije (Mumbaj)
