Zanimljivo je da se uglavnom pišu članci o tome šta ne treba reći gluvoj osobi. Često se i sama suočavam sa nesuvislim komentarima koji me više ne vređaju, ali s vremena na vreme moram da se uhvatim za vilicu da mi ne bi pala do poda.
Nesmotrene primedbe obično samo ukazuju na duboko neznanje o tome kako gluvi i nagluvi komuniciraju – jer to nije od važnosti za sve. Ljudi postavljaju pitanja iz radoznalosti. Kad moj otac nije imao odgovor na pitanje koje bih mu postavila, obično bi mi u šali rekao: – Ti samo nastavi da pitaš, tako ćeš naučiti.
Dakle, čujući ljudi, evo nečega za učenje: kad vam neko kaže da je gluv ili nagluv, zaista ne želite da kažete:
- O, nikad ne bih rekla, na tebi se to ne primećuje. (To nije kompliment.)
- A ipak tako dobro govoriš! (Isto.)
- Kako voziš auto? (Šalite se, zar ne?)
- Umeš li da čitaš? (Nikada me to neko nije pitao, ali moje prijatelje jesu. Na takvo pitanje rekla bih: Samo ako su reči jednostavne i napisane krupnim slovima; slike su od velike pomoći.)
- Koristiš li Brajevo pismo? (Molim te, ubij me sada!)
Gluvim osobama koje koriste govorni jezik iritantno je ako ih neko s kim upravo razgovaraju pita: – Koristiš li znakovni jezik? Čujući često smatraju znakovni jezik nečim fascinantnim – što i jeste – i šire idealističko divljenje prema onima koji znakuju, jednostavno zato što su gluvi. Takvo postavljanje na pijadestal iritantno je za osobe s invaliditetom, jer svoj herojski status volimo da zaslužimo nečim što smo zaista postigli, a ne nečim što uopšte nije pod našom kontorlom.
Obično me ne uzrujava kad kažem da sam gluva i tražim da mi sagovornik ponovi šta je rekao, a on odgovori: – O, žao mi je. U mom iskustvu, to znači da se sagovornik izvinjava što nije bio jasan u govoru, a ne da mu je žao zbog činjenice da sam gluva.
Ne doživljavam da ljudi umanjuju moje izazove u komunikaciji kad mi kažu: – Da, i meni smeta buka u restoranima. Uvek im kažem da provere koliko je neko mesto bučno.
Činjenica da i dalje slušamo glupe ili pogrdne komentare jeste iznenađujuća, s obzirom na sve širu svest javnosti o izazovima gluvih.
Primećujemo kad vi primetite naš slušni aparat ili kohlearni implant, čak i kada se pravite da niste primetili. Suočite se s tim, recite nešto. Samo neka bude pozitivno i što je moguće manje glupo. Da, neke nagluve osobe pokušavaju da prikriju gubitak sluha i možda ne žele da govore o tome. Neki su preosetljivi i skaču vam za vrat čim napravite i najmanji prekršaj u komunikaciji. Ali probajte.
Evo šta biste mogli reći gluvoj osobi:
- Sve što vas zamole da ponovite. Ne postavljajte pitanja, samo ponovite.
- Kako ti je lep slušni aparat, gde se može nabaviti?
- Ima li nešto što mogu da uradim da poboljšam našu komunikaciju?
- Signaliziraj mi ako ne govorim dovoljno jasno.
- Zbog tebe sam postala bolja u komunikaciji.
- Ti si super. Ne zbog toga, ni uprkos tome, ne zato što si gluva, a hodaš i govoriš i gutaš hranu kao svi čujući ljudi, nego zato što ne upadaš u samosažaljenje i ulogu žrtve.
- Sviđa mi se kako gledaš ljudima u oči.
- Hvala ti što si strpljiva sa ljudima koji nisu savršeni u komunikaciji.
- Sviđa mi se što se ne izvinjavaš kad nešto nisi čula i kako daješ potvrdu sagovorniku kad komunikacija ide dobro.
- Zalažeš se za sebe. Kad neko kaže ‘ma nije važno’, znaš kako da ga presečeš: – Ne stvarno, molim te, ponovi. Dozvoli mi da sama procenim da li je važno ili ne. Ako si nešto već izgovorio, sigurno je vredno ponavljanja.
Takve izjave volimo da čujemo s vremena na vreme, pre nego što se vratimo na razgovor, o čemu god da smo razgovarali.
Gael Hanan, aktivistkinja za prava gluvih
