Najveća prepreka ženama s invaliditetom da pristupe servisima podrške u Srbiji je nedostatak informacija o tome šta je rodno zasnovano nasilje i znanja o tome gde da se obrate za podršku. Stoga je jedan od prioriteta za servise podrške da osiguraju da njihov informativni materijal odgovara pristupačnim komunikacijama, odnosno, da bude plasiran u različitim formatima. Neophodno je da institucije o svojim uslugama pružaju štampane ili onlajn informacije koje su jednostavne i lako shvatljive, napisane čitljivim fontom, bez previše informacija na jednoj strani, bez žargona, stručne i strane terminologije.
Saradnja institucija sa organizacijama koje rade sa ženama sa invaliditetom omogućuje da informacije o uslugama koje pružaju stignu do žena sa invaliditetom, kao i da zaposleni profesionalci budu bolje informisani o tome koje barijere treba da otklone i na koji način. Istovremeno, to je način da se zaposleni u institucijama kontinuirano obaveštavaju o realnosti rodno zasnovanog nasilja, koje neretko opravdavaju i normalizuju.
Veliki broj institucija smatra da su usluge koje pružaju ženama sa iskustvom porodičnog nasilja prilagođene ženama sa invaliditetom. Pod tim podrazumevaju činjenicu da svakoj ženi jednako pristupaju, bilo da ona ima invaliditet ili ne, što zapravo sugeriše da je opšti stav da su usluge
same po sebi jednako dostupne svima i da ih nije potrebno posebno prilagođavati.
U evidencijama slučajeva porodičnog nasilja, neke institucije u istom sistemu registruju invaliditet korisnice, a neke ne, što znači da ne postoji protokol postupanja po ovom pitanju.
Većina predstavnika institucija smatra da njihove usluge jesu arhitektonski pristupačne, dok iskustva žena s invaliditetom pokazuju da takav stav nije zasnovan na realnoj slici, nego na nepoznavanju bazičnih principa pristupačnosti. Institucije često imaju rampe koje nisu upotrebljive, imaju pristupačan ulaz, ali unutar institucije ne postoji lift, ne postoje taktilne staze, hodnici kodirani bojama, signalne stepenice i slično.
Neke od institucija obezbeđuju prevoz za žene s invaliditetom ili imaju mobilne timove za terenski rad, ali je podrška u komunikaciji veoma retko obezbeđena, odnosno, ne postoji ustaljena praksa angažovanja tumača znakovnog jezika.
Gotovo sve instirucije tvrde da prijavu žena sa invaliditetom o pretrpljenom nasilju uvek prosleđuju nadležnim institucijama i da istražuju sumnju da žena sa invaliditetom trpi nasilje, te preduzimaju mere iz svoje nadležnosti. Takve tvrdnje mogu biti rezultat stava da se prema ženama sa invaliditetom treba odnositi isto kao i prema ženama bez invaliditeta, bez uviđanja njihove specifične pozicije i potreba, što može da rezultira diskriminacijom i uskraćivanjem prava.
Izvor: Istraživanje o dostupnosti službi podrške ženama sa invaliditetom koje su doživele nasilje Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovela u saradnji sa Agencijom Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN WOMEN i uz finansijsku podršku Evropske unije tokom 2018. i 2019. godine u okviru prve faze regionalnog programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti. Podaci su prikupljeni putem upitnika / ček-liste o dostupnosti zdravstvenih usluga (domovi zdravlja i klinički centri), pravosuđa (sudovi i javna tužilaštva), službi socijalne zaštite (centri za socijalni rad, sigurne kuće, savetovališta za brak i porodicu) i usluga bezbednosti (policijske uprave) za žene s invaliditetom. Upitnik je poslat predstavnicima 66 institucija iz 7 gradova Srbije (Novi Sad, Zrenjanin, Sombor, Subotica, Sremska Mitrovica, Vršac, Kikinda), a odgovore je poslalo 27 predstavnika institucija.
