U Školi za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović sa domom učenika se od 1993. godine realizuju programi namenjeni deci s različitim vrstama invaliditeta od njihovog rođenja do polaska u školu. Program je usmeren na psihomotorni i senzomotorni razvoj, razvoj govora i jezika, usvajanje osnovnih matematičko-logičkih pojmova, upoznavanje prirodne i društvene sredine, samoposluživanje i staranje o sebi, zdravstveno vaspitanje, likovno, muzičko i fizičko vaspitanje. Program se odvija uz primenu art terapije, muzikoterapije, plivanja i plesa.
Kako je predškolsko obrazovanje za decu s invaliditetom izgledalo tokom pandemije korona virusa? Da li učenje na daljinu funkcioniše kad su u pitanju deca predškolskog uzrasta s autizmom? Koji prilagođeni modeli rada su se pokazali efikasnim u novonastaloj situaciji? Kako izgleda povratak u predškolsku ustanovu u doba neizvesnosti i s kojim se sve novim izazovima suočavaju roditelji dece s autizmom?
O svemu tome razgovaramo sa Andrejom Radovanović, defektološkinjom-vaspitačicom iz Škole Milan Petrović, koja ima višegodišnje iskustvo u radu sa decom iz spektra autizma uzrasta od tri do pet godina.
Andreja Radovanović
Kako je izgledao tvoj uobičajeni radni dan pre pandemije?
AR: – Od ulaska u prostorije vrtića kod većine nas zaposlenih, po profesionalnoj navici pali se lampica o bezbednosti svakog deteta koje je tokom dana prisutno i sa kojim se radi po utvrđenom planu. Zašto prvo pominjem bezbednost? Razlog je očigledni strah svakog deteta od višečasovne odvojenosti od porodice i poznatog okruženja, kao i veliki strah roditelja da li će neko drugi, defektolog, vaspitač ili ostalo osoblje, umeti sa njihovim detetom onako kako to oni umeju. U tim momentima se ne pokazuje nepoverenje u stručnost svakog zaposlenog, već nepoverenje u funkcionalnost i snalažljivost sopstvenog deteta. Svaki plan koji realizujemo sadrži niz aktivnosti koje se kontinuirano primenjuju. Sve aktivnosti su podeljene po oblastima razvoja na kojima se radi. Oblasti razvoja su formulisane i tako postavljene da može da se prati i procenjuje njihov napredak: psihofizički status, načini na koje deca uče i status njihovih kognitivnih funkcija, emocionalne i socijalne veštine, veštine i obrasci potrebni za samostalni život, ličnu higijenu i zadovoljavanje ličnih potreba, a kroz sve ove oblasti radi se na komunikaciji i veštinama totalne komunikacije. Naravno, sve to treba uklopiti da bude zabavno, interesantno i da pokreće dečju maštu, znatiželju i potrebu za otkrivanjem novih dimenzija života. Kad je, primera radi, reč o socijalnim veštanama, učimo ih da obraćaju pažnji jedni na druge u igri, što je za decu s autizmom prilično teško. To praktično znači da treba da sednem s jednim detetom i započnem igru, u koju ću onda uvesti drugo dete, eventualno treće, da bih se u pravom trenutku povukla iz igre, ostavljajući ih usmerene jedne na druge. U igrama loptom deca najlakše uče kako da dele igračke. U toj situaciji dobacujem se s jednim detetom, a drugo dete držim ispred sebe, do trenutka kada mogu da ih ostavim same. U radu smo usredsređeni na svako pojedinačno dete i njegove individualne potrebe, ali i na dinamiku grupe.
Šta se sve promenilo uvođenjem vanrednih mera? Da li je predškolski tretman nastavio sa radom i na koji način?
AR: – Iskustvo u radu sa decom sa autizmom i članovima njihovih porodica iziskuje veoma jasan plan aktivnosti koji se pravi na osnovu individualnih potreba svakog člana porodice, kulturoloških i porodičnih obrazaca. Svaki plan sadrži aktivnosti po oblastima za koje smatramo da su prioritetne za razvoj i funkcionalnost svakog deteta. Po iskustvu kolega iz inostranstva, koji svoje programe razvijaju i evaluiraju na velikom broju dece, pokazalo se da najveći napredak i najbolje rezultate daju one aktivnosti u koje su uključeni roditelji ili čak aktivnosti koje roditelji po uputstvima terapeuta obavljaju samostalno u svojim domovima. U našoj ustanovi dugi niz godina primenjujemo ovaj pristup i razvijamo blisku saradnju sa roditeljima, što nam je u velikoj meri olakšalo rad za vreme karantina, izolacije i vanrednog stanja. Dva meseca deca uopšte nisu dolazila u vrtić, nego se sve odvijalo onlajn, a potom je u maju organizovano dežurstvo za decu čiji su roditelji počeli da se vraćaju na posao. Tad smo radili u veoma malim grupama. U periodu rada na daljinu, svakodnevno smo bili na raspolaganju roditeljima putem mejla, društvenih mreža i drugih vidova onlajn komunikacije. Svima smo dostavili uputstva sa konkretnim zadacima koje mogu samostalno da rade sa decom u periodu karantina. Pošto su to opšti zadaci, bilo je neophodno prilagoditi ih svakom pojedinačnom detetu. U saradnji sa roditeljima, iznalazili smo drugačije tipove zadataka koji vode ka ostvarenju istog cilja. Na primer, zadatak za razvoj motorike može da bude poligon koji roditelji improvizuju kod kuće koristeći trake, užad, lastiš, a dete ima zadatak da na različite načine prolazi tim poligonom. Ako bi se pokazalo da je to prekomplikovano za dete, pojednostavljeni zadatak je hod po jednoj liniji ili pored linije. Kad radimo na komunikaciji, ne možemo isti zadatak dati detetu koje komunicira, detetu koje je u fazi ponavljanja i detetu koje uopšte ne govori. Opšti cilj je razvoj govora i komunikacije, ali za konkretno dete zadatak može biti da se obraća u prvom licu, da postavlja pitanja, da koristi punu rečenicu; za drugo dete zadatak će biti da daje odgovor umesto da odgovara pitanjem; kod dece koja ne govore treba stimulisati govor puštanjem pesmica, pevanjem, imitiranjem glasova, onomatopejama i slično. Dakle, rad se odvijao u intenzivnoj saradnji sa roditeljima i većim angažovanjem samih roditelja, uz kontinuirane onlajn kosultacije sa vaspitačima.
Da li je izvodljivo da se predškolski program za decu s autizmom odvija onlajn?
AR: – Jeste, ali isključivo uz posredničku ulogu roditelja. Radili smo bez direktnog onlajn kontakta sa decom, jer nije moguće zadržati njihovu pažnju putem monitora kao što je moguće prisustvom, telom, mimikom, glasom. Dogovore sa roditeljima dece iz grupe obavljali smo putem svih raspoloživih sredstava za onlajn komunikaciju (vajbera, fejsa, instagrama, imejla). Savetodavni rad i uputstva su dokumentovani u pisanom obliku, putem fotografija i video materijala. Dobijali smo povratne informacije i pratili rezultate rada, što smo uz saglasnost roditelja delili u zatvorenim grupama namenjenim podršci radu roditelja sa decom. Pokazalo se da ovaj način rada na daljinu nije ništa novo za naš tim, nego je to uobičajen segment našeg svakodnevnog rada. U skladu sa novonastalom situacijom, podsećali smo roditelje na mere zaštite, pa je trebalo raditi i na tome da deca što češće peru ruke, da se pripreme na promene i da se ne plaše ljudi pod maskama.
Kako deca s autizmom predškolskog uzrasta doživljavaju novonastale promene i šta je bilo najteže u radu sa njima u izmenjenim okolnostima?
AR: – Svaku promenu, a naročito promene rutine, deca s autizmom teže prihvataju. Nama je najteži deo bio što sa njima nismo imali direktan kontakt, na koji smo navikli i mi i deca i roditelji.
Pod koje dodatne pritiske je pandemija stavila roditelje dece s autizmom?
AR: – Ne znam koliko je to pravo pitanje za mene, ali ono što sam saznala iz razgovora sa roditeljima svakako je upravo ta promena rutine, izostanak tretmana kod defektologa i naročito vrlo često nemogućnost izlaženja napolje. Teško je detetu s autizmom objasniti zašto ne može da prošeta kad je na to naviklo u određeno doba dana, često određenom rutom. Roditelji dece s autizmom i u redovnim okolnostima rade kod kuće sa svojom decom, ali u novonastaloj situaciji su bili preopterećeni dodatnim zadacima i na neki način bili su prinuđeni da preuzmu ulogu terapeuta.
Kako izgleda povratak u vrtiće i škole za decu s invaliditetom ovog septembra? Prema nekim istraživanjima, pandemija je poništila nekoliko meseci napretka i učenja za većinu dece. Da li to primećuješ?
AR: – U ovom trenutku roditelji mogu da biraju, pa su se neki opredelili za onlajn rad, ali većina dovodi decu u vrtić. Radimo u skladu sa popisanim merama zaštite i svi vaspitači su u obavezi da koriste maske. Ovaj septembar je drugačiji, jer je naglasak na očuvanju zdravlja, a ne na samom radu sa decom. Neke ciljeve je teže realizovati, kao na primer, rad na razvoju govora, jer deca treba da nam vide usta i da oponašaju pokrete, što trenutno nije izvodljivo. Ipak, deca su neverovatno brzo prihvatila situaciju, prestala su da mi skidaju masku ili da govore da je skinem. Sve je veoma individualno, ali primećujem da je pandemija zaustavila napredak dece u nekim segmentima. Adaptacija dosta dugo traje kod dece s autizmom, navikavanje na odvojenost od roditelja i na boravak u vrtiću je proces. Neka deca su se taman navikla na vrtić, a onda je u martu to presečeno, pa sada moramo ponovo da radimo na adaptaciji. U tom smislu primećujem svojevrsno nazadovanje, jer nije bilo moguće jednostavno nastaviti sa radom, nego smo ceo septembar proveli u adaptaciji. U praksi to znači da dete prvo dolazi na sat vremena u vrtić, potom na dva, pa se vreme boravka postepeno produžava, dok dete ne bude stabilno u vrtiću. U oblasti samostalnosti takođe primećujem zastoj i blago nazadovanje, ali ništa drastično.
Da li tebi kao vaspitačici nedostaje neki vid dodatne podrške, alata ili resursa u novonastalim okolnostima?
AR: -Zapravo i ne, mislim da smo se moje kolege i ja brzo snašli u toj situaciji, jer već nekoliko godina vodimo grupu zatvorenog tipa na fejsbuku putem koje komuniciramo sa roditeljima, objavljujemo snimke i fotografije dece, savetujemo, upućujemo na novine u radu. Tako da smo samo nastavili da radimo nešto u čimu smo već uhodani.
Šta roditelji dece s invaliditetom mogu da urade da bi povratak u vrtiće i škole protekao sa manje stresa?
AR: –Mogu, kao što već jesu, da decu prilagode na ljude sa maskama, merenje temperature i slične stvari. U suštini kad dete, roditelj i defektolog naprave stabilan trougao komunikacije u svim smerovima, to daje najbolje rezultate. Da bi se to dogodilo, izgradnja poverenja je ključna. Roditeljima trogodišnjaka treba najviše vremena, deca se prvi put odvajaju od roditelja, pa je doza zabrinutosti i nepoverljivosti donekle prirodna. Drugi problem je poverenje u sposobnosti sopstvenog deteta: dete je nekada samostalnije nego što roditelj misli iz svoje prezaštitničke pozicije.
