Moć plesne umetnosti leži u našoj sposobnosti da je vidimo izvan pretpostavljenih ideja o telu.
Nije trebalo da budem plesačica. Odrastala sam uz sviranje muzike, sanjajući o tome da ću biti deo orkestra. U poslednjem trenutku sam se okrenula učenju jezika, išla sam na studije, postala profesorka i nikad se više nisam osvrtala na umetnost, sve dok nisam videla nastup Homera Avila na konferenciji o studijama invalidnosti 2004. godine. Razgovarala sam s njim i tada nisam mogla ni da pretpostavim kakav će uticaj njegove reči imati na mene. Pomalo pripita, prihvatila sam njegov izazov da krenem na časove plesa. Nisam znala da će Homer uskoro umreti i da će njegove reči u meni zapaliti iskru koja će se rasplamsati u vatrenu strast za plesom. Dve godine kasnije napustila sam akademsku karijeru i počela da se školujem za plesačicu.
Čak i sada, nakon 15 godina, ljudi me često pitaju zašto plešem. Kažem im zbog osećaja, zbog zadovoljstva, zato što mogu. Uglavnom moje odgovore ne shvate na pravi način. Sagovornik smekša, ponekad mu otkažu ununtrašnji i spoljašnji filteri: Naravno, neko sa takvim ograničenjima mora da uživa u kretanju; mora da je dobar osećaj, s obzirom na sve; kretanje ti najverovatnije pomaže, zar ne? Kao terapija?
Ništa od toga nije tačno. Ples će češće da mi nanese povrede, nego što će da bude terapijski. Ne zasnivam razumevanje svog tela na nedostatku, niti radim na osnovu toga. Ali je istina da u tome uživam. Neizmerno. Zaljubila sam se u istezanje, guranje, znojenje. U svaki napor kretanja. Zaljubila sam se u ples: njegova moć i sloboda ni sa čim se ne mogu uporediti.
U studiju pažljivo slušam, pokušavam da shvatim ono čemu me telo uči. Biti na sceni ponekad je nadrealno. U jednoj kratkoj večeri, povezana sam sa nekoliko stotina ljudi istovremeno. Često smo u razgovoru za koji često nisu potrebne reči. Ne mogu da ih vidim, ali ih osetim. Ponekad znam da dišemo zajedno.
Ples je u punom jeku. Dvadeset minuta kasnije, skliznem na sedište kolica. Usredsređena na svoju partnerku Lorel, gurnem jednu ruku ispod zadnjice i izvučem kaiš koji me pričvršćuje za kolica. Kaiš pravi dubok zadovoljavajući zvuk dok se odmotava. Ona flertuje; uzvraćam joj. Mi smo dve žene s invaliditetom koje istražuju stvaranje međurasnog queer odnosa. Čin pričvršćivanja za kolica toliko je poznat onima koji koriste ili poznaju nekoga ko koristi kolica. Za nekolicinu odabranih, taj zvuk kaiša podseća na trenutak bliskosti. To je kulturološki trenutak. Rezonantan. Politički. I, nadam se, prelep. Nisam morala da kažem Majklu kako da osvetli taj trenutak na sceni. I Majkl je korisnik kolica. On zna. Mogu da osetim kako nas drži u svom svetlu. Seksi je. Intimno. Majkl pleše zajedno s nama.
Naravno da i osobe bez invaliditeta cene taj trenutak. Ali šta zapravo znači videti i osetiti kaiš na sceni, čuti i prepoznati taj zvuk je nešto drugo, kompleksnije, za nas koji pripadamo zajednici osoba s invaliditetom. Za neke je izbor vezivanja u javnosti kontraverzan, previše intiman za scenu; za druge je to otkrovenje, trenutak slavljenja. Vezivanje i intimnost postali su uobičajena tema razgovora nakon nastupa. Šta znači prikazati seksualnu scenu koja se odvija van kolica? Kakva je politika prikazivanja seksualnih scena u kolicima?
U kulturološkom smislu, u Americi više ne postoji umetnost radi umetnosti. Iako uvek ne znamo kako promena izgleda, tvrdimo da postoji smislena veza izmđu umetnosti i socijalne pravde, naročito ako umetnik pripada nekoj manjinskoj ili stigmatizovanoj grupi. Umetnost osoba s invaliditetom, na primer, često se smatra neodvojivom od samog invaliditeta: umetnost prepoznaju kao trijumf nad invaliditetom ili kao odgovor na pretpostavljene poteškoće svakodnevnog življenja s invaliditetom. Ponekad, nasuprot stvarnom umetničkom fokusu, publika pretpostavlja da umetnik svojim radom namerava da edukujue osobe bez invaliditeta o pravima i etikeciji ili da ih podstakne da drugačije poimaju invalidnost ili ravnopravnost. To je ograničavajuće.
Direktno povezivanje umetnosti sa društvenom promenom može vezati kulturnu produkciju za šire društvene narative, što otežava razumevanje umetnosti izvan redova tih narativa. Specifična umetnost, kao što je umetnost osoba s invaliditetom, može imati značenja u više različitih sfera. Kako su ljudi ulagali u nijanse i kompleksnost, dugujemo i sebi i njima da se edukujemo o tradiciji i zaostavštini zajednice, kako bismo mogli da cenimo nečiji rad izvan tih ograničavajućih okvira.
Na primer, kultura i estetika invalidnosti jesu povezane sa pristupačnošću, ali ne u smislu kojim je pristupačnost zakonski razjašnjena. Navikli smo da razmišljamo o pristupačnosti kao arhitektonskom pojmu koji premošćava jaz između sveta osoba s invaliditetom i sveta osoba bez invaliditeta. Ali neki aktivisti i zajednice osoba s invaliditetom poput organizacije Sins Invalid naglašavaju da je pristupačnost proces i način uspostavljanja veza između osoba s invaliditetom, način prepoznavanja i boravka u svetu.
