– Seksualno pravo znači da imam slobodu izbora s kim želim da budem i da niko ne može da me prisili na seksualni odnos. (Žena sa mentalnim invaliditetom, 39 godina)
U okviru projekta Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava koji Organizacija … IZ KRUGA – VOJVODINA realizuje u pet gradova Srbije uz podršku Populacionog fonda Ujedninjenih nacija (UNFPA), održani su onlajn treninzi za žene s invaliditetom. Od maja do septembra, treninzi su se održavali jedanput nedeljno u manjim grupama (do 10 učesnica), a celokupnu obuku prošla je 41 žena sa različitim vrstama invaliditeta (motornim, senzornim i mentalnim). Polaznice treninga članice su organizacija za podršku osobama s invaliditetom iz Temerina (UG Kap), Užica (Udruženje za dečju i cerebralnu paralizu), Raške (Srna), Vranja (Odbor za ljudska prava).
Na planu ostvarivanja seksualnih prava i očuvanju reproduktivnog zdravlja žene s invaliditetom suočavaju se sa mnogobrojnim izazovima i brijerama, počevši od arhitektonske nepristupačnosti zdravstvenih ustanova, preko uskraćivanja seksualnog obrazovanja i nepristupačnih informacija, do ukorenjenih stereotipa, predrasuda i stigmatizacije invalidnosti koja je integrisana u sve društvene sfere među kojima je i zdravstveni sistem, te je neminovno da i same žene s invaliditetom internalizuju stigmu i da razvijaju neadekvatnu sliku o sebi, svom telu i reproduktivnim svojstvima. Uzevši sve to u obzir, projekat je usmeren na edukaciju i osnaživanje žena s invaliditetom, kako bi umele da prepoznaju prepreke sa kojima se suočavaju, a potom postale aktivne u zagovaranju sopstvenih seksualnih i reproduktivnih prava.
Trening je osmišljen kao sveobuhvatna interaktivna obuka o invalidnosti, seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju, univerzalnom dizajnu i pristupačnosti zdravstvenih (ginekoloških) ustanova i usluga, uz praktično ovladavanje veštinama dokumentovanja i mapiranja prepreka, javnog zagovaranja, lobiranja i izrade plana zagovaračke akcije. S obzirom na aktuelnu epidemiološku situaciju, treninzi su se odvijali onlajn, putem zatvorenih fejsbuk grupa koje su formirane za svaki od pet gradova. Ispred organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA treninge je vodila socijalna radnica Miladinka Mijatović, a pojedine tematske celine sa polaznicama su obrađivale Ivana Zelić, koordinatorka SOS službe za žene s invaliditetom i Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja sa dugogodišnjim iskustvom pružanja podrške ženama s invaliditetom.
Tematika seksualnih prava sama po sebi je izazovna, jer podleže tabuizaciji patrijarhalnih sredina, kod mnogih učesnica treninga u startu izaziva nelagodu i podozrenje, strah da se od njih traži da iznose sopstvenu intimu, zbog čega je na početnim susretima bilo teže pokrenuti diskusiju i razjasniti da nije reč o deljenju intime, nego o bazičnim ljudskim pravima. Neke od učesnica treninga nisu imale prethodnih iskustava u onlajn edukacijama, a samim tim ni dovoljno znanja o tehničkim mogućnostima i komunikaciji putem mreža, što je zahtevalo dodatni rad. Uskraćivanje prava na privatnost jedno je od opštih mesta u životima žena s invaliditetom, zbog čega je bilo teško kreirati poverljiv prostor za neometanu komunikaciju. Situacija pandemije u velikoj meri je uticala, kako na sam način sprovođenja treninga, tako i na učesnice i trenerice, kao i na ciljeve obuke, uzevši u obzir da je delatnost zdravstvenih sistema svedena na suzbijanje virusa, ali ne treba zaboraviti da je kovid-19 neretko korišćen kao validan izgovor za uskraćivanje prava, naročito kada je reč o marginalizovanim grupama.
Na početnim sastancima ispoljilo se da žene s invaliditetom u velikoj meri same sebe posmatraju kroz prizmu medicinskog modela, da internalizuju stereotipe o invalidnosti i da nisu sasvim upoznate sa adekvatnom terminologijom. Kada razmišljaju o pravima, diskriminaciji i nepristupačnosti, obično perecepiraju ono što se odnosi na njihovu poziciju, bez uviđanja specifičnosti prepreka s kojima su suočene žene koje imaju neku drugu vrstu invaliditeta. Žene sa kognitivnim invaliditetom dodatno su diskriminisane, jer njih prati stigma i unutar same zajednice osoba s invaliditetom. U svim navedenim aspektima trening je napravio znatan pomak, u smislu osvešćivanja i proširivanja percepcije, što se manifestovalo u svakodnevici učesnica i njihovim individualnim akcijama unutar najbližeg okruženja. Pored konkretnih saznanja i upotrebljivih informacija, učesnice su putem virtualnih sastanaka stvarale mesto uzajamne podrške i učenja kroz razmenu iskustava, te su se međusobno osnaživale. Kako same ističu, ženama s invaliditetom neophodno je više edukativnih programa i informativnih materijala u pristupačnim formatima, sa seksualnim obrazovanjem treba početi od ranog uzrasta kako bi se devojčice s invaliditetom podržale u izgradnji zdrave slike o sebi, a važan je i kontinuitet pristupačne psihološke podrške, što podrazumeva adekvatno obučene i senzibilisane stručnjake za mentalno zdravlje, koji razumeju specifičnost pozicije žena s invaliditetom.
Iskustva učesnica treninga potvrđuju da su žene s invaliditetom kontinuirano izložene mikroagresijama, veoma često unutar sopstvenih porodica, a potom u široj zajednici, zdravstvenim i drugim sistemima. Od žena s invaliditetom ne očekuje sa da ispunjavaju određene rodne uloge koje su nametnute svim drugim ženama. Društvo ih ne poima kao žene, nego ih depersonalizuje, a iskustvo njihovog postojanja svodi na iskustvo invaliditeta, za koji se neosnovano smatra da neutrališe sve druge životne aspekte. Sveprisutna je pretpostavka da žene s invaliditetom ne mogu da realizuju seksualni i partnerski život, a da je za opšte dobro poželjno da im se uskrate reproduktivna prava, iz straha od rizične trudnoće i(li) rađanja deteta s invaliditetom. Takva uverenja zapravo ispoljavaju (pritajenu) i još uvek prisutnu politiku eugenike.
– Nisam imala podršku okruženja, govorili su mi da sam bolesna i da i nikome ne trebam. (Žena sa paraplegijom, 68 godina)
– Odakle ti ideja da se udaš, takvu kljakavu te niko neće. (Žena sa multiplom sklerozom)
– Muž se plašio. Za mene su govorili da ću rađati nesposobnu decu. (Žena sa motornim invaliditetom, 46 godina)
Veoma često društvo ima patronizujući odnos prema ženama s invaliditetom, odnosno, njihova iskustva etiketira kao infantilna, čime se ujedno podrivaju seksualna prava žena s invaliditetom, jer iskustvo deteta i iskustvo seksualnosti ne smeju da se prepliću.
– Doktori su me pitali da li imam simpatiju, to je pitanje za dete, a ne da li imam partnera ili momka. (Žena sa cerebralnom paralizom, 26 godina)
Takvi stavovi umnogome ugrožavaju žene s invaliditetom, jer im po automatizmu uskraćuju pravo na adekvatnu zdravstvenu zaštitu. – Šta ćeš ti kod ginekologa? – rečenica je koja se često upućuje ženama s invaliditetom, od strane majki, drugih žena i zdravstvenih radnika, dok se druge žene kontinuirano upozoravaju i pozivaju na neophodnost ginekološke kontrole, jer se podrazumeva da je žensko telo pod rizikom i da mu je potreban stalni nadzor. Za žene s invaliditetom važe drugačija pravila. Zdravstvene ustanove mahom uopšte ne uvažavaju postojanje žena s invaliditetom, veoma retko domovi zdravlja raspolažu adekvatnom opremom i pristupačnim uslugama, a dešava se da, čak i kada postoji hidraulični ginekološki sto, ginekologija bude smeštena na spratu bez lifta. Ako je neki prostor nepristupačan za ženu s invaliditetom, uvek je u pozadini poruka da ona tamo nije poželjna.
Učesnice treninga obučene su i osnažene da bolje razumeju sopstvena iskustva diskriminacije i uskraćivanja prava, kao i pozadinske mehanizme koji ih pokreću, da poseduju alatke i veštine samozastupanja i da budu aktivne akterke u pokretanju promene u sopstvenim sredinama.
– Nije nama ovde lako, ovo je zatucana srdina, ali mi ne moramo biti zatucane.
U završnim fazama treninga, učesnice su dokumentovale i mapirale barijere koje im onemogućuju ostvarivanje seksualnih i reproduktivnih prava u sredinama u kojima žive, izradile su prezentacije i kratke filmove koje će prikazati na javnim događajima u svojim gradovima, u cilju podizanja svesti šire javnosti i ključnih aktera koji mogu uticati na ova pitanja. Sledeći korak je osmišljanje i sprovođenje akcije zagovaranja u pet gradova Srbije.
